I mladost i iskustvo

Mesto: Narodni univerzitet "Božidar Adžija"
Vreme: Petak, 18. maj 2012.

Svakog petka, iz nedelje u nedelju, Božidarac već neko vreme strpljivo gradi reputaciju sigurne kuće za žive svirke, skrivene u uzanim lavirintima tihih vračarskih ulica. Tako je bilo i sinoć, povod za hodočašće u prestižni deo grada je bio i više nego lep – proslava jubileja, obeležavanje četvrt veka postojanja grupe Dža ili bu.

Sticajem nesrećnih okolnosti, propustio sam nastup Mrava koji su već bili izmileli sa scene dok sam se “nacrtao” na Vračaru. Nadam se da ću ubrzo imati prilike da ispravim ovaj propust. Optimizam je realan jer je grupa najavila povratnički album u bliskoj budućnosti, koji će biti šansa za nastavak uzlazne putanje, trasirane osobenim, na tragu ranog Darkwood Duba intoniranim debijem Na travi (1998), čiji su veći blagotvorni efekti na scenu svojevremeno pokidani nizom nažalost nezaboravnih dešavanja u ovom kutku planete na koncu prošlog milenijuma.

Od tuge sam brzometno izlečen fantastičnom svirkom trojca Straight Mickey and The Boyz! Opis “garažni”, viđen u najavi za ovaj koncert, apsolutno je nesrazmeran eksploziji koju ova grupa servira. U potpunosti savladani bazični rock idiomi sa osloncem na mamutskim rifovima a la Queens of the Stone Age, sa uspehom rešene math/prog/space geometrijske jednačine, mrva Primusa, znalačka gradnja tenzije kao iz najboljih dana sastava Fugazi, na koje Beograđani podsećaju i višeglasjem, razigranim scenskim ponašanjem i neupadljivim fizionomijama... Srbija nije imala ovako temeljan, a komunikativan bend još od Block Outa, ali dok se starije kolege (ne baš) ponekad rasplinjavaju u napornim detaljima, Mickey i momci biraju taktiku “na krv i nož”.

Ne sećam se kada sam poslednji put prisustvovao nečemu ovako ubedljivom domaće proizvodnje. Familijarnosti svakako doprinose i poetske vinjete svakodnevnog nihilizma (Ne osećam se dobro, Sve što vidiš nije tvoje, Svakim danom sve sam lakši, Samo u svojoj glavi sam opušten i slobodan, Ništa se promeniti neće itd.) koji se alhemijski pretvara u krik dugo zakopane vitalnosti. Jasno, ovo nije muzika za svakoga, ali svi živi u njoj mogu da se pronađu. 

Nakon nužne porcije vazduha, sve je bilo spremno za nastup slavljenika. U međuvremenu se i Božidarac fino popunio, oko 400 duša prisustvovalo je proslavi benda koji je na domaćoj sceni sinonim za poučnost, stav i humor koji levitira na ivici žileta ali nije prizeman. Sjajan tekstopisac i specifičan vokal, žilavi frontmen Sabljar i prateća ekipa, svi komplet obučeni u crno, energiju su preselili sa bine u publiku, koja je bendu dala krila da savlada sve tehničke poteškoće. Prvu jaču reakciju izmamila je pesma Zid, a posle Nekog drugog grada bend je odsvirao nekoliko novih pesama sa predstojećeg albuma Kukovo leto.

Iznenađenja su se krila u prašnjavoj porodičnoj srebrnini Droga i mladi i Hajde, za koju je Sabljar otkrio da je vezana za doba kada je u Božidarac moglo da se uđe samo sa članskim kartama, koje oni, bingo, nisu imali. Grupi se zatim na bini pridružio originalni basista Dule – u tom sastavu je otprašeno još nekoliko starih hitova kao što su Proleće i Kraljica pica parka. Kamerman u spotu za ovu pesmu je bio sadašnji gitarista Zigi, a mene je drago sećanje vratilo na njegovog prethodnika Goksija, virtuoza i krivca za nezaboravni čas solo gitare na Bržim bendovima Srbije 1994. u Velikoj sali SKC.

Dža ili bu pesmarica je debela – za oko 80 minuta svirke nije bilo vremena za stvari poput Najjači samo ostaju, Dug je put ili Drug Tito se krije u pećini, ali su zato odsvirane besmrtne himne zgaženih generacija Živeo Staljin + Kazačok, Drugovi, Večna lovišta, Ustani i kreni...  U raspojasanoj atmosferi, Božidarac je prestao da liči na sivo socrealistično mesto za igranke iz starih filmova pretvorivši se u znojavi rok klub. Na samom kraju, uz zvuke Aljaske i frenetično dočekanog Lepog Marija, u publici je primećen i jedan ker.