Kad dame dominiraju

Mesto: Klub Doma omladine Beograda
Vreme: Petak, 11. maj 2012.

Odoleću iskušenju da ispadnem štreber i prepišem sa Vikipedije definiciju Njutnovog zakona opšte gravitacije. Narodnjačka varijanta ove naučne istine, dostupna u kafanskom evergrinu Šemse Suljaković Bacio si čašu, treštala je iz obližnjeg, sudeći po gostima, veoma raspojasanog ugostiteljskog objekta. Prijatno majsko veče, Platoom Milana Mladenovića carevao je Južni vetar.

Zgrada do vesele kafane, pa sprat iznad, a tamo malobrojni preostali gradski borci sa  fronta “Neću da pobedi narodna muzika”. Prisutni članovi grupa Presing, Dža ili bu, Jarboli, Temple of the Smoke i Autopark očigledno nisu “izgubili sve bitke i još vode rat”, da se poslužimo rečima iz još jedne Šemsine “srče do kolena”. Povod za okupljanje – koncertna promocija albuma Ispod površine, debija grupe Xanax, specijalni gosti Lira Vega. Na plakatu piše “koncertni serijal: Nova scena”, ali malo šta je ovde novo, i to kvalitativno ne treba shvatiti kao minus. Naprotiv.

U najavi stoji i da je početak planiran za 21 čas, ali svi koji su bili na bar dva beogradska koncerta u životu znaju da je ova vremenska odrednica u najboljem slučaju zapisana po londonskom vremenu, dakle sat unazad. I skoro da bi tako - nekoliko minuta pre 22 h na scenu se popela Zoja Borovčanin.

U publici nešto više od 50 ljudi, prosečno godište i uz najbolju volju procenitelja je 30+, sa Zojine haljine-majicedvabrojaveće motri na nas čika Robert Smith. Lira Vega je i dalje trio, bubnjeve sad lupa srčana Ivana. Zajedno sa Vlacom, ona čini instrumentalni deo priče, koja u ovoj inkarnaciji benda ima “raspali” garažni šmek. Hemije i magije ima, i zna se da je bina Zojina svojina, još kad bi mikrofon bio glasniji, ugođaj bi bio potpun. Svedeni, dvadesetominutni set bio je i više nego dovoljan za još jednu potvrdu njene superiorne harizme i scenske neodoljivosti te povod za ko zna koje misaono premotavanje razloga zbog čega se ovaj bend nije tržišno ostvario onoliko koliko je nesumnjivo mogao. 

Kontemplacija na tu temu bi nas odvela daleko van zidina Doma omladine... Pauza između bendova je minimalna, najavljivač preangažovan u svojoj ulozi, beogradska šestorka Xanax orna za svirku. Vodilo se računa o vizuelnom elementu: članovi benda nose naočare za sunce nataknute naopačke, supervizor Kraka na očima ima neku vrstu vizira, a Sana Garić u društvu dve maskirane pratilje u crnim trikoima pristiže poslednja na scenu u belom kvadratastom kompletu, ili kako se to već zove.

Album je tek pušten u prodaju, iluzorno je očekivati da publika peva pesme sa kojima se tek upoznaje. Na prvu loptu, ponuda uživo pije vodu – Kraka je sa svojim nepresušnim vrelom rifova inicijator, pokretač, vrlo kompetentna ritam sekcija ga prati, a od svega što se sinoć moglo razaznati od Saninih stihova stekao se utisak da u njima postoji i lični pečat i dobrodošla želja za komunikacijom lišena sveprisutnog PR rečnika. Vokal je osoben i višedimenzionalan, i može još da se razvija, mada moram da priznam da operetski element u glasu i definitivno nije muzika za moje uši.

Dame večeras dominiraju. Garićeva ostvaruje osobeno scensko prisustvo na teatarskom nivou, predvodeći bend koji zna i da “vozi” (Mašinerija) i da “roka” (Ti menjaš prostore), te je temperatura usled telesnog i zvučnog oslobađanja energije u Klubu Doma omladine rasla iz minuta u minut. Ruku na srce, saksofon Borka Borca i semplovi Nebojše Mrđenovića imaju još prostora da se razmašu u zvučnoj slici Xanaxa, ali organski temelj nije upitan. Ovaj bend zna da svira, a sudeći po osmesima na licima njenih članova i uživa u tome što radi. Želim im da se ne boje gladi.