Troipočasovni ritual prevođenja srpskog hip hopa na viši nivo protekao je u nezaboravnom ambijentu u kome je muzika igrala mahom sporednu ulogu
Mesto: Beogradska arena
Vreme: Subota, 28. april 2012.
Vijugave gusenice sastavljene od ljudi tražile su strpljivo svoje mesto pod reflektorima Arene. Pre nego što su se tačno u pola devet pogasila sva svetla, parter je bio krcat, donje tribine dupke ispunjene, a resto je bio smešten na manje od pola ispunjen gornji deo tribina, misaonu imenicu za mnoga izvikana strana imena koja je Arena ugostila. Nastup Beogradskog Sindikata – prvi rep koncert jedne domaće grupe u najvećoj srpskoj hali je mogao da počne.
Na velikom video bimu (potpuno izlišnom, ispostaviće se do kraja koncerta) se pojavio datum rođenja grupe 21.3.1999. i uz neizbežan zvuk NATO sirena, članovi srpskog hip hop voltrona poiskakaše na scenu pesmom Povratak. Na ogromnoj bini za miks pultom nalazio se Prota, dok su ostali sindikalci vreme više provodili na kvadratu njenog duguljastog produžetka kojim su prepolovljeni prvi redovi publike. Posle nekoliko numera, kroz glavu mi prolazi besmrtna doskočica iz crtanog filma - “Za gledaoce sa najjeftinijim kartama, utakmica je počela”. Zvuk je mutan i odzvanja. Ne baš razgovetni glasovi (a posebno ona “pozadinska” “krpljenja”) poništavaju svojom jačinom vrlo distantne matrice, mikrofoni se često gube... Tehnički gledano, ovo nije bio koncert za pamćenje.
Ali, to nije bila prepreka da u publici konstantno vlada sveopšti pandemonijum.
Rešena da se dobro provede, ona je bukvalno nosila bend kroz Arenu. Grupa je znala to da ceni, neprestano se zahvaljujući (“Vi ste Sindikat!”) i negujući komunikaciju koja nije ostala jednosmerna. To je bendu dalo snagu da se izdigne iznad tehničkih poteškoća, a svoj doprinos dali su i brojni gosti, od kojih su najvrelije primljeni THCF, Fantastična četvorka i glumac Goran Sultanović koji je odrecitovao govor majora Dragutina Gavrilovića (Ogi: “Trenutak naše istorije u kojoj je Beograd žrtvovan da bi Srbija bila spasena”) i Naše dane Vladislava Petkovića Disa (Škabo: “Kao da je juče napisana”).
Tako se i na delu potvrdilo da je muzika Sindikata samo platforma za društveno mnogo bitnije stvari. Sinoć prisutni, mahom oni ućutkivani i bez glasa, konstantno anestezirani letalnim dozama medijskog šunda i besmisla, našli su nekog ko priča u njihovo ime i svojim sinoćnjim prisustvom dokazali svoju vitalnost i energiju za svako poštovanje. Prostora za dalju artikulaciju ima.
Tačka u kojoj se seku sociološko i muzičko (neraskidive komponente Sindikatovog identiteta) dala je sinoć najplodnije rezultate - Niko ne može da zna sa hiljadama upaljača i mobilnih telefona ocrtala je plamteće obrise sakralnog rituala (Deda: “Ako danas zaboravimo Kosovo, sutra ćemo i mi biti zaboravljeni”). Feđa je neprestano naglašavao duh ljubavi, sloge i zajedništva kao Sindikatove temeljne vrednosti (“Da se zna, večeras nije izbila nijedna tuča!”), ali je šou definitivno ukrao Đolođolo: prvo je apelovao da se ne lome tribine (“Ljudi, prekinuće nam koncert. Ovo je naša, srpska Arena. Ne budite idioti i ne lomite!”), pa hrabro prekinuo horsko izvođenje omiljenog pa žigosanog uličnog šlagera o spasu, Srbiji i predsedničkom suicidu, a kad je na spotovskoj (kafanskoj) verziji Balade disidenta (Ogi: “Napravili smo eksperiment i stvorili čudovište”) zaigrala jedna baklja, Đolođolo je opet reagovao (“Upaliće se alarmi!”), grupa prekinula pesmu koja je početa ispočetka pošto je gorući problem s pirotehnikom rešen.
Publici su dobro legle i Ja u životu imam sve, Mi smo ta ekipa, Oni su, Svi zajedno, Svedok saradnik, a reči nisu najpodesniji medijum pri opisu egzaltacije koja je zavladala prilikom Divljine. Čak su i pesme iz drugog plana Od sranja se ne beži i Pravo kroz vetar dobile svojih pet minuta slave u Areni (Feđa: "Mi smo uvek imali pesme protiv droge i kriminala"). Slabije su zvučale Alal vera i crossover verzija Govedine. Bilo da su pesme zvučale bolje ili lošije, Sindikat za 13 godina postojanja ima respektabilan opus koji se sluša, poznaje i voli.
Pesma se po završenom bisu nastavila ispred Arene, po okolnim ulicama i sramno retkim vozilima gradskog saobraćaja. A sam koncert je završen u minut do ponoći.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari