Valjda je Parada otvorila pitanje o tome da li smo dovoljno zreli 20 godina od početka rata

Film Parada je sudeći po ciframa koje su producenti izneli na konferenciji za medije (održanoj 19. aprila) povodom objavljivanja DVD izdanja ispunio komercijalna očekivanja. U regionu bivše Jugoslavije videlo ga je više od pola miliona ljudi, na festivalima po Srbiji osvojio je dve nagrade, a u Berlinu čak tri, prikazuje se u 16 evropskih zemalja, uključujući Nemačku i Francusku... Ali, da li je Parada istovremeno postigla isti efekat kada je u pitanju podizanje nivoa društvene svesti o međusobnoj ravnopravnosti? Odgovor na ovo pitanje potražili smo od scenariste i reditelja filma Srđana Dragojevića.

- Moja namera nije bila da jednim filmom podižem nivo društvene svesti već da prosto otvorim mogući dijalog o tome kako bi mogla da se tretiraju ljudska prava u Srbiji. Da otvorim pitanje ne samo o LGBT populaciji nego i o tome da li smo mi dovoljno zreli 20 godina od početka rata i da li možemo da prihvatimo da sarađujemo bez problema. Valjda sam u tome uspeo.

Da li smo kao društvo dovoljno zreli da se Parada ponosa održi ove godine?

Mislim da hoće, da će se održati, ali to je zaista teško predvideti u Srbiji gde su sve političke opcije otvorene, gde su sve karte na stolu... Tek ćemo videti kako će se ta neka buduća vlada, koja će se svakako formirati do jeseni, odnositi prema LGBT populaciji i njihovim pravima da javno na ulici iskažu svoje mišljenje i svoje nezadovoljstvo.

Kritičari filma najviše su vam zamerili da je veoma ozbiljna tema previše umotana u formu komedije. Kako odgovarate na tu tvrdnju?

Neki su to zamerali, a neki su smatrali vrlinom filma. Meni je jako drago da su generalno kritike koje su usledile ili vrlo pozitivne ili vrlo negativne. To svedoči da film izaziva i kod kritičara, kao i kod gledalaca, emocije. Posao nas iz sveta filma je upravo da izazivamo emocije. Meni ta kritika nije bila problem. Veći mi je problem bila kritika da su likovi bazirani na stereotipima. Moram da kažem da baveći se preko 20 godina ovim poslom, prosto upoznajući najrazličitije ljude iz slojeva srpskog društva, lično poznajem likove kao što je onaj koga igra Nikola Kojo (Limun), a poznajem i Biserku, a jako dobro poznajem i Mirka  i Radmilu. Razumem potrebu ljudi da kada ne znaju takve likove kao što je Limun posegnu za nekim likovima iz filma. Ali, prosto podvlačim, znam te ljude i uvek svoje karaktere pravim na osnovu živih ljudi, kombinujući naravno razne ljude koje sam upoznao.

Koliko vas je iznenadila zabrana filma u Dubrovniku i kako ste doživeli tu cenzuru?

Nisam očekivao da će film igde biti zabranjen. U pitanju je stvar okolnosti da je katolička crkva zapravo vlasnik tog privremenog bioskopa u Dubrovniku. Ne mogu ništa da zamerim katoličkoj crkvi vezano za dogmu i stav prema istopolnoj ljubavi. Ono što mogu da zamerim, to je da je dubrovački biskup zamerio filmu da izjednačava strane u ratu. Parada ne govori o krivici bilo koje strane u ratu i nema nameru da ih izjednačava. Ona izjednačava ljude samo u tome da li su dobri ili loši. 

Kojom temom će se baviti vaš sledeći film?

Polako sam počeo da tražim način da finansiram film koji se zove Bodljikavo prase, po romanu Džulijena Barnsa. To će biti jedan dugotrajan i zahtevan posao pošto je reč o koprodukciji šest ili sedam zemalja regiona i Evrope. To će biti politički triler i ljudska drama. To je film koji već dosta godina želim da radim. Prvi put sam pročitao tu knjigu i onako spontano krenuo da pravim beleške na marginama još 1999. godine, nekoliko dana pred bombardovanje Beograda. Onda sam naravno promenio svoj život na nekoliko godina, a potom sam 2003. ponovo krenuo da razmatram mogućnost da to uradim. Prošlo je gotovo 15 godina od kada sam počeo da razmišljam o tom projektu i dobro je da je on čekao deceniju i po, zato što je dobijena neka istorijska distanca prema 1989. godini, kada se film događa.

Iznenadili  ste javnost ulaskom u Socijalističku partiju Srbije. Da li planirate da uoči izbora budete politički aktivniji i učestvujete i na mitinzima?

Znate kako, ja sam i kroz svoje filmove uvek sebe u životu smatrao aktivistom. Voleo bih da pomognem da se realizuju ideje koje sam dao, da obnovimo mrežu domova kuluture u Srbiji. Putujući godinama po Srbiji, sa svojim filmovima, video sam da postoje zaista veliki gradovi koji nemaju ni bioskop ni knjižaru ni galeriju. Ovo bi bilo rešenje koje bi mladim ljudima, koji beže u Beograd, predstavljalo možda jednu vrstu osveženja i možda bi ih i zadržalo u svojim sredinama. Mene politika zanima samo u tom jednom jako uskom domenu kulture. Inače, nikada nisam imao nameru da budem profesionalni političar.

Povezano:

• Recenzija filma Parada
• Recenzija filma Sveti Georgije ubiva aždahu
• O FILMU POD MILOŠEVIĆEM – Filmski portret Srđana Dragojevića
• Recenzija filma Mi nismo anđeli 2