Publika koja voli Goribor je malobrojna, ali je neverovatno lojalna ovom bendu
Mesto: Gun Club, Beograd
Vreme: Subota, 14. april 2012.
Dvojica gitarista i bubnjar počeće da sviraju negde posle ponoći, a onaj koji “voli da mu reči dobro idu” penje se na binu iz publike i bluzerski sporo kreće da nabraja šta to sve najviše voli u životu. Mi volimo Goribor i zato smo tu, iako nas nema dovoljno da popunimo klub. Ali u mraku, gde buka daje smisao svemu i sve sumnje baca u zapećak, to uopšte nije bitno.
Domaći bend, dosta cenjeniji van granica Srbije, nedavno je objavio drugi album Evo je banja i pesme sa tog izdanja čine većinu repertoara. Ako im se može zameriti da se na albumu previše oslanjaju na ritam mašinu, koja služi kao pratnja poeziji Aleksandra Stojkovića, uživo sve kritike te vrste padaju u vodu. Bubanj daje snagu ovom bendu, ali razmena između solo gitare i vokala je suštinski pokretač. “Kao Cane i Anton,” neko u publici će prokomentarisati odnos St.-a i Pitija. Poređenje je sasvim na mestu pošto od spomenutog dvojca pa na ovamo nije došlo do ovakve fuzije ritma & bluza i direktnih (i proiživljenih) stihova.
Za razliku od frontmena Partibrejkersa, koji crpi energiju u otvorenoj komunikaciju sa publikom, na granici provokacije, St. na bini zauzima karakterističnu pozu “iz profila”. Ali i ovako, kad deluje da je zagledan u sebe, izgubljen u onome što priča, on je otelotovorenje rockn’roll proroka koji to ne želi da bude, a kome publika bez rezerve veruje – njegove stihove peva u glas i svako ima (telesni) odgovor na numere kao što su Moje misli, Sjajne niti, Burle i Prati i ćuti. Jer, Goribor nam svima omogućava da se naglas zapitamo “ko je ko i ko je kome, šta ću ja u svemu tome” (Sjajne niti), i u brigama šta će dalje shvatimo da nismo sami (“moja majka brine što nemam zdravstveno osiguranje” – Bez), što nam omogućava da se budimo svakog dana i pored svih razloga protiv (Uzalud se budiš).
Sat i po vremena nakon početka koncerta, niko ne želi da ide kući. Tokom bisa, St. se grozničavo drži mikrofona, kao da mu je to poslednje u pesmi Ljubavi moja, Piti je čovek sa delte, dok publika peva o “napaćenoj duši crnca” (St. Bluz). Strasno, silovito i iskreno, jer jedino tako može, Goribor ne ostavlja nikog ravnodušnim – publika ih ili obožava ili se gnuša njihovog brutalno realističnog pristupa muzici.
Večeras je bio trenutak za posvećenike, koji će uvek želeti da čuju šta ovaj bend ima da im poruči. Kad autobus prođe pored crkve i pola ljudi u njemu kreće da se krsti, ja sam jedna od onih koji reaguju začuđeno. To uopšte ne razumem. A možda se samo molim u drugoj crkvi.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari