Krvava bajka, umalo...

Naslov originala: In the Land of Blood and Honey
Scenario: Angelina Jolie
Uloge: Zana Marjanović, Goran Kostić, Rade Šerbedžija, Vanesa Glođo, Branko Đurić, Džana Pinjo, Feđa Štukan, Miloš Timotijević, Boris Ler, Nikola Đuričko, Goran Javtić, Jasna Beri
Žanr: umalo pa krvava bajka
Trajanje: 127 minuta
Proizvodnja: SAD, 2012.

Za početak jedna priča iz domena čiste trivije. Početkom ovog, novog milenijuma, podstaknuti otmicom sina Lepe Brene autori znamenite emisije Svet Plus upriličili su anketu na temu straha od otmice među poznatima i onima koji tom statusu teže. Na pitanje kako bi reagovala da je kidnapuju, pevačica i zvezda u pokušaju, izvesna Nadonna je odgovorila da bi ignorisala, a na dodatno pitanje šta činiti ako otmičari na nas i nasrnu, Nadonna je kratko zadovoljno prozborila: „Ignorisati i samo ignorisati!“ Zašto je ova pričica zgodna za početak recenzije rediteljskog igranog prvenca Angeline Jolie? Prvo, ovdašnja javnost, huškana od strane ionako dirigovanih medija, zaboravila je moć zlatnog pravila ignorisanja (a to je nauk koji je, eto, i Nadonna usvojila!), pa je histerijom zapravo darovala vetar u jedra jednom minornom, neprimećenom i, kako će se ispostaviti, rđavom filmu. Kao drugo, želja Angeline Jolie da dokaže i svoje rediteljsko umeće manje-više je saobrazna Nadonninoj želji da peva, iako tome nije ni najmanje vična, a „scena“ je ionako krcata i umešnijim i domišljatijijim.

Stoga će se nakon ovog pasusa ovaj tekst baviti samo procenom kvaliteta samog filma, kojeg je ključna autorka, kanda i sama svesna brljotine koju je sačinila, izvolela proizvesti u film-slučaj, a dobro znamo da je pri takvom stanju stvari polemika o estetskim dometima konkretnog dela vraški teška i najčešće sasvim zaludna rabota. Jer barikade su već podignute – tako su grleni pobornici i ove kreativne epizode Angeline Jolie (naravno, bez i da su sami pogledali film koji tako zdušno brane) već posegnuli za teškom artiljerijom u vidu peščaničke leksike i citatima iz Konstaninovićeve Filozofije palanke. Recimo, Mirjana Karanović je u intervjuu sarajevskim medijima proročki otkrila da će (kada je srpska strana u pitanju) svaka priča o kvalitetu samog filma zapravo biti dovođenje istinitosti događaja koje ovajk film opisuje pod znak pitanje. Jeste klizav teren, jeste korak dalje u pravcu produbljivanja postojećih ideoloških razlika u društvu, ali neko i to mora. Kao dokaz da ovo što sledi neće biti priča napamet sledi i fotografijica bioskopske ulaznice. Da se zna i da se uzme u obzir.

Istina je jednostavna – ako se u obzir uzmu ili po strani ostavimo kolinijalistički doživljaj zakrvljenih nacija na Balkanu, pa i lažnu etimologiju samog naziva našeg poluosrva,  te sve moguće ideološko-istorijski-nacionalne implikacije i naknadna iščitavanja i učitavanja, U zemlji krvi i meda je loš, istinski loš film. Koji je, da stvar bude gora, a što je posebno porazno kada se posmatra kao delo čiji autori teže gledanosti i komunikaciji sa publikom, i gotovo nepodnošljivo dosadan film. Sva je prilika da će i mazohistični među gledaocima biti razočarani ovakvim krajnjim ishodom, jer ovolika količina filmskog dunsteraja, ova lepeza svakolikih pojavnih oblika filmskog dilentatizma zapravo sprečava da se ovo nesrećno delo barem svrsta (recimo, skupa sa ostvarenjima poput Rođen kao ratnik i/ili Rođeni sjutra) u domen grešnog zadovoljstva (guilty pleasure, ako ćemo po izvornom).

Ovo je naprosto film koji, ako po strani ostavimo puku zanatsku kompetenciju prestižnog dela ekipe (recimo, direktora fotografije Deana Semlera u čijoj filmografiji nailazimo na podosta krupnih i relevantnih naslova poput Plesa sa vukovima, Pobesnelog Maksa 2 ili meastralnog Gibsonovog Apocalypta), donosi porazni analfabetizam na svim nivoima. Počev od  porazno loše glume gotovo čitavog glumačkog ansambla (prednjači kataklizmički loš i nepojmljivo neubedljiv Goran Kostić u glavnoj muškoj ulozi, a u istoj koloni su i Rade Šerbedžija, i dalje odan šmirantskoj autoreciklaži, i Nikola Đuričko, ponovo u ulozi dobroćudnog gradskog zgubidana kome su dopale nimalo bliske i drage okolnosti. Stoga, povika na srpske glumce koji su se prihvatili uloga u ovom ostvarenju treba da bude preusmerena u čisto estetskom pravcu; dakle, valja ih prozivatoi zbog mahom karikaturalnih kreacija u nedopustivo lošem filmu. Jeste opšta sirotinja, ne snima se ovde  puno, a i od toga što se radi, mršava vajda i slaba naplata, ali ovako se istovremeno i krčmi vlastiti ugled i bruka profesija i škola čiji štambilj stoji na diplomi. O zaslugama za naciju drugom prilikom, recimo, kada krene nova epizoda raspodele onih problematičnih nacionalnih penzija za vrsne umetnike.

Najviše je entuzijazma tamo gde je najmanje osnova za to, te ne čudi da Angelina Jolie, gle čuda, ne zna puno o filmskoj režiji, filmskoj naraciji i dramaturgiji. Što je najgore, čini se da ni ne mari puno za te tričarije. Reklo bi se da se Joliejeva zadovoljila ocenom da je njeno veliko humanitarno srce na pravom mestu, te je, obnevidela od siline naknadne pamete i bujice znanje o nečemu čime se ranije nije puno zamarala, te dosta traljavo vodi priču, ziheraški posežući za pukom ilustracijom suštinske zlobe jedne i nepatvorene dobrote druge zaraćene strane. U centar priče koja bi da bude referentna i u istorijskom smislu gurnuta je nespretna, nemušta i nimalo ubedljiva ljubavna priča čiji akteri, na sve to, nisu nimalo dopadljivi karakteri. Ajla Zane Marjanović tako je sva u nespretno konstruisanim kontradikcijama, dok je Danijel Gorana Kostića nesnađeni tunjavko, šusterski nedelikatno raspolućen u dimenzije ratnika/zločinca/svedoka zločina i predanog, pa i pogibeljnog ljubavnika.

Na sve to Joliejeva u svojoj obnevidelosti poželi i da filmski-ekonomično predoči genezu i prirodu međunacionalnog sukoba u bajkoito mirnodopskoj Bosni, te se u tekstu koji glumci (da budemo precizni, takve budalaštine su mahom dopale Kostiću i Šerbedžiji) izgovaraju bilo mesta i za nadahnutosti poput „Otkrit ću ti tajnu, ja ne volim učestvovat'  u ratu, da ubijam ljude sa kojma sam išao u školu. Al' moj otac, Nebojša Vukojević, general Vukojević, kaže da moram...“ (to izgovara Danijel Gorana Kostića) ili „ Moja majka je imala grube ruke, ispucale, crne od rada na njivi da bi muslimanske gospođe mogle da nose svilu i kadifu...“ (general Vukojević Radeta Šerbedžije) ili „600 godina nakon Kosovskog boja evo nas. Car Lazar je umesto ropstva izabrao carstvo nebesko... I mi smo pred istim izborom... Nećemo pregovarati. Bićemo Srbi, kamen najtvrđi !“ (general Vukojević tokom nekakve neozbiljne rekreacije savremene kneževe večeri a sve u dekoru snovolikog gotskog dvorca usred bosanskih gudura). Kako ovaj film, ma koliko autorka i sam Šerbedžija insistirali na njegovoj umetničkoj biti, oslonac traži u faktografiji i verizmu, teško je shvatiti kako se nekome nije učinilo da će tekst kao što je ovaj (a veći deo scenarija otpada na replike poput gore pomenutih) ostaviti utisak filmski svrsishodnog i uverljivog kada bude i usnimljen. 

Ipak i od toga ima neke koristi – zahvaljujući takvim budalaštinama u senku pada i prvoloptaški izbor Joliejeve da priču o ratnim strahotama obilato, pa i neukusno neumereno  garnira prizorima naglašene brutalnosti; tako izobolje golotinje i hipertrofirano nasilje svako malo dobacuje tek do kote nimalo promišljenog šok-efekta po svaku cenu, otkrivajući tek iritatno i veoma zabrinjavajuće sladostrašće sa kojim autorka pristupa takvim scenama. A te scene opet služe kao pokrivalice za poduži niz nelogičnosti, grešaka u kontinuitetu, scenografskioh i kostimografskih nepreciznosti, neubedljivosti i sumanutosti kojima U zemlji krvi i meda naprosto obiluje. Osim toga, traljavi pamfletizam ovog ostvarenja čini da dosta toga oprostimo i zaboravimo ovdašnjim skorašnjim pandanima poput Filipovićevog Šišanja ili Podunavskih Švaba Marka Cbejića. 

Kada se podvuče crta, mnogi su se, na čelu sa Joliejevom, teško obrukali, neki su se naprosto prehranili do naredne prilike da rade nešto u struci, te sa jedne strane imamo sramotno loš film koji dodatno produbljuje rovove koje je, navodno, ciljao da premosti, a sa druge smo dobili medijski teror na temu irelevantnog i neuspelog ostvarenja. Tako poraznoj oceni o samoj kakvoći ovog filma ne pomažu mnogo ni sreća Gorana Jevtića što je uspeo da se na fotografijama udene pored hollywoodskog superstara niti nenadana prilika da spoznamo i drugo (plašljivo, zbunjeno i vidno dirnuto) lice vazda mrgodnog Jugoslava Ćosića tokom „intervjua“ sa problematičnom „Anđom“. A i to opet potpada u nefilmski domen priče o filmu koji u velikoj meri to ni nije.