Priče iz magareće klupe

Kako su me ukrali Nemci

Scenario: Miloš Miša Radivojević, Svetozar Vlajković, Vladislava Vojnović
Uloge:  Jelena Đokić, Douglas Henshall, Svetozar Cvetković, Miodrag Miki Krstović, Dara Džokić, Vojislav Brajović, Gordan Kičić, Branimir Popović, Maša Dimitrijević, Nada Šargin, Nebojša Milovanović, Nenad Ćirić 
Žanr: istorijska autobiografska drama
Trajanje: 140 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2011. 

Miloš Miša Radivojević, koji je sa svoja poslednja dva rediteljska rada (Buđenje iz mrtvih i Odbačen) revitalizovao svoju karijeru, a drugopometutim ostvarenjem  i dosta uspešno artikulisao pojam srpskog smislenog i sadržajnog arthouse filma, ove godine nam se predstavio produkciono, a i tematski, zahtevnijim i ambicioznijim filmom. Kako su me ukrali Nemci je nastao na osnovu rediteljevih sećanja na odrastaje u Čačku i okolini tokom nemačke okupacije, a ojačan je i savremenijim okvirom tokom kog Svetozar Cvetković, kao sada već potpuno potvrđeni Radivojevićev alter ego na ekranu, preispituje svoja čvorišta u kontekstu tog i takvog odrastanja i njegovih potonjih posledica na njegovu ličnu evoluciju. 

Na papiru ovo ostavlja utisak zaumnog i suvislog koncepta; međutim, stvari se znatno komplikuju kada se priđe proceni dometa konkretnog filma u celini. Pominjani okvir skorije prošlosti, naime, ovde se čini potpuno suvišnim i nakalemljenim, a stvar otežava i to što je izveden u već potrošenom Radivojevićevom maniru po kom nam Cvetković svako malo u kameru ili iz off-a lenjim, šaputavim glasom saopštava dubokoumne rečenice osmislu života lika koji tumači i svrsi ljudskog postojanja uopšte, a sve to u sada poslovičnim sivkastim tonovima slike. Na planu priče koji se tiče života pod čizmom fašističkog okupatora, pak, dolazi do upadljive kloizije nekoliko oprečnih stilova. Gluma krunskog lika, lika majke kasnije intelektualca u rascepu, data je dosta frivolno, Jelena Đokić taj lik tumači, počesto prelazeći na teren vetropiraste persiflaže, što je u potpunom nesaglasju sa ozbiljnim događanjima i brojnim smrtima njoj bližnjih, dragih i saradnika. Epizodična struktura tog dela priče, kojom je autor kanda želeo da ukaže na višak istorijje i ideologije u našim životima, ne očitava dovoljno međusobne umreženosti, te priča deluje kao niz ilustracija manje i više značajnih rukavaca osnovne priče. Svemu tome treba dodati i previše upadljive budžetske nedostatke koji se lako primete u filmu iole šireg zamaha i uz to smeštenog u kostimografski-scenografski drugačiju i dalju prošlost, kao i neuspeh autora da nam pokaže relevantnost te priče u trenutku kada je prezentuje publici. A  to se mora uzeti u obzir, jer, premda je rediteljski posao počesto samotnjačka rabota, film jeste populistički i suštinski komunikativan medij, pa se i reakcije gledalaca u dalekom kondicionalu moraju uzeti u obzir.

Zamiljivost predstavlja i određeni nostalgičarski štimung kojim se autor odnosi prema liku nemačkog vojnog lica koji dospeva u Čačak i porodicu dečaka kroz čije oči donekle sagledavamo priče; reč je o zbunjujućoj modi (onomad je najavljivan i Tuđa krv Pjera Žalice) koja je zahvatila sineaste u ovim krajevima. O liku predstavnika nemačkih okupacionih snaga ne saznajemo mnogo, ali ga zato vidimo kao krajnje kultivisanog, dobrohotnog germanskog gospodina koji pati za svojim bližnjima u rodnom kraju, ali stiže i da se nađe glavnoj junakinji, otpočne uprizorenu i nežnu romansu sa njom, usput se odajući čarima tihog života, klasične muzike i dobronamernog stava prema zbunjujuće strastvenim i zakrvljenim Balkancima. Ovde taj lik nije dovoljno individualizovan, te se lako može shvatiti kao reprezentativni uzorak soja, ali ono što se ne može razumeti jeste primetan žal za okupatorom i okupacijom, posebno kada se uzmu u obzir strahote koje su nemačke snage za sobom ostavile i na ovim prostorima. Čuđenje je tim jače jer se ta čežnja kao kičma emocionalne dimenzije priče javlja u radu jednog od najosobenijih srpskih reditelja koji je je često imao dovoljno toga pametnog i provokativnog da kaže, istovremeno znajući kako da to filmski uobliči, a tragovi tog dara i te veštine tu i tamo isplivavaju i tokom ovog dubioznog i, ipak, promašenog ostvarenja. 

Podunavske Švabe

Scenario: Marko Cvejić 
Uloge (u igranom delu): Zala Vidali, Milivoje Obradović, Marko Kaćanski
Žanr: dokumentarno-igrani pačvork
Trajanje: 75 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2011. 

Nekoliko krupnih koraka dalje u tom pravcu ide mladi novosadski sineasta Marko Cvejić u svom filmu Podunavske Švabe. Ovim filmom Cvejić i ekipa problematizuju još uvek nedovoljno rasvetljeno pitanje sudbine nemačkog življa tokom i po završetku Drugog svetskog rata. Sama po sebi, ovo je sasvim legitimna tema i za polemiku i za filmsko viđenje tog pitanja, ali ponovo problem nastaje pri susreti sa realizacijom i završnim učinkom.

Naime, Podunavske Švabe, filmski merilima gledano, nespretan, nemušt i nekvalitetan film, je prvenstveno parada (auto)šovinizma. Mada, kako smo videli tokom ovih nekoliko poslednjih godina, šovinizam jeste prihvatljiv isključivo ako mu je pridružena i smernica „auto“. Tokom ovih i ovakvih Podunavskih Švaba čućemo ispovesti preživelih stradalnika iz redova prognanih Folksdojčera, ali Cvejić ne nalazi za shodno niti da priči pruži uvek nužan širi kontekst, niti da sagovornike motiviše da se suoče sa onim što je nemačka/hitlerovska vlast činila u njihove ime, niti uspeva da na ubedljiv i filmski pismen način predoči značaj ove teme u kontekstu srpskog (i nemačkog) sada. Tako, Podunavske Švabe bivaju raspojasani praznik jednoumlja, samoobmanjivanja, licitiranja upitno uverljivim brojkama i, na koncu, upadljivog sentimentalizma prema nacizmu (tim motivom odlično barata, recimo  vrlo dobar estonski dokumentarac Nazis and Blondes (2008)).  Jedina disonanca dolazi u iskazima i svakako najmudrijeg Ivana Ivanjija, čija je pozicija u priči, naravno, skrajnuta, a njegova pojava služi kao slabašan, možda i protokolarni alibi za ipak nužni, pojavni dualizam mišljenja.

Stvari još poraznije stoje kada se krene u vaganje viđenog u igranom delu priču tokom kog unuka prognanog Folksdojčera dolazi u Vojvodini, gde traga za domom svojih predaka, a uz pomoć dobronamernog lokalca (mladića čiju izuzetnost u odnosu na svirepu, krvožednu, mržnjom zaslepnjenu i nazadanjačku okolini spoznajemo tako što ga reditelj predstavlja u prvom mu kadru sa neidentifikovanim knjižuljkom iz Radove edicije Reč i misao u rukama). Njih dvoje će se, gle čuda, zbližiti, ali će pre toga biti žrtve terora razularlane srpske mladeži. Povlačenjem paralele između partizansko-komunističke odmazde i nasilnosti i bezumnosti njihovih potomaka nad predstavnicima nemačkog življa kroz istorijski i ideološki udaljene decenije istorije dvadesetog veka Cvejić dolazi do tačke na kojoj mu se mora čestitati na hrabrosti da ustvrdi ono što bi i sagovornici mu ipak oklevali da izreknu – Nemci su tokom i po završetku Drugog svetskog rata bili žrtve samo u Srbiji! Otud ne čudi i dosta bezbrižan osvrt na zanos koji je u dušama Podunavskih Švaba probudio uspon Hitlerovih snaga u matičnoj Nemačkoj, jer je u ovom filmu to prikazano u par minuta, u dosta bezbrižnom tonu i u vidu brze  foto-montažnesekvence u kojoj je nemački nacizam sveden na folkloristički i neškodljivi  nivo odevnih i svečarskih preferenci. Ipak, najporaznije je što igrani deo filma svedoči o potpunom filmskom analfabetizmu autoru gde i posveta Radivojevićevim Bubama u glavi u samom finišu deluje kao puka i besmislena ilustracija događaja i nenamerna sprdnja sa ozbiljnim pitanjima sa kojima se autor dobrovokljno uhvatio u koštac, da bi ih onda svojim odsustvom bazičnih filmskih umeća potpuno obesmislio. Cvejić očito radi u korist svoje štete, ali i teme koju pokreće, te usled autorske nekompetencije podunavske Švabe, među kojima, tu spora nema, većina ne snosi ama baš nikakavu krivicu za zločinjenje ipak daleko malobrojnijih krvnika sa kojima, igrom slučaja,  deli nacionalni kod ili geografsku odrednicu, olako gube mogući oreol istinske žrtve. 

Apologija zločina, pa bila ona i implicitna, je sama po sebi u izvesenom stepenu zločin, a psiholingvistika (za početnike) nas uči da svaki iskaz u čijem drugom delu sledi „ali“ ukazuje na nevešto prikrivenu neiskrenost govornika u prvom delu rečenicima; preživeli Folksdojčeri, sagovornici Cvejića i ekipe mu, u finišu filma u delu u kom se osvrću na Hitlerovu politiku sebi dopuste nekoliko takvih „ali“, pa i poneko „možda“, tu se pomenu i paušalne kvalifikacije poput „logori smrti“ za podunavske Švabe, pa „pogrom“ (na razgovoru po projekciji filma sam Cvejić je potegao i termin „genocid“!)... to je stvar neukusa i neodgovornosti, ali jeste dopušteno u ličnom diskursu. Još uvek se čeka  precizan i nepristrasan istoriografski sud o događajima o kojima je ovde reč, možda na koncu i bude osnova za teške, ali zasad još uvek paušalne/ishitrene ocene koje iznosi Cvejićevi sagovornici. Uostalom i može im se, Nemačka je u ponovnom usponu, Srbija na kolenima, a dva zavičajna udruženja Podunavskih Nemaca stoje iza ovog „filma“. Apologije za Cvejića i ovaj njegov uvredljiv dunsterski izveden pamflet nema, baš kao ni ovdašnje vlastodršce koji su odrešili kesu za ovo davanje oduška najcrnjem šovinizmu. A ovdašnjoj publici ostaje nauk da u buduće  pre no što se izloži nečemu ovakvom dobro izuči spisak finansijera, jer je očito došlo vreme kada producentska struktura može da postane i ključna estetska kategorija filma. Nažalost, nažalost, nažalost...