Na zmajevom putu

Naziv originala: The Girl with the Dragon Tattoo
Scenario: Steve Zallian (po romanu Stiega Larssona)
Uloge: Daniel Craig, Rooney Mara, Stellan Skarsgard, Christopher Plummer, Robin Wright, Steven Berkoff, Joely Richardson
Žanr:triler
Trajanje: 158 minuta
Proizvodnja: SAD/Švedska/UK/Nemačka, 2011.

Mada se u međuvremenu etablirao u sam vrh rediteljskog Hollywooda, David Fincher je pre dvanaeast godina isporučio poslednji neporecivo dobar film. Naravno, reč je o Borilačkom klubu. Prodefilovali su osrednja Soba panike, razočaravajući Zodiac, nesnosan i isprazan Bendžamin Baton, korektana, ali ne puno više od toga Društvena mreža. Sada je na repertoaru i ovdašnjih bioskopa njegovo, delimično amerikanizovano viđenje prvog naslova iz Larssonove trilogije Milenijum.

Narečena Larssonova knjiška trilogija je prvenstveno pop-kulturni fenomen, pa tek onda iole relevantna stavka u domenu književnosti, pa makar istu sveli na isključiva žanrovski zabat. Larssonu treba odati svaku počast na efektnoj i maštovitoj misteriji, ali istovremeno ne bi trebalo prenebregnuti manjkavosti zanatskog/književnog pakovanja. Ali kako je opšte poznato dobri filmovi počesto umeju da se izmetnu i iz ne preterano kvalitetne literature kao polazište, naravno, sve dok je prisutna uredna naracija i privlačan zaplet. A toga kod Larssona nimalo ne manjka.

Na ekranizacijama ove trilogije, naravno, prvi su se okušali Šveđani. Ako po strani ostavimo tek prihvatljiv prvi film iz serijala, tamošnji filmaši su dobacili tek do ne preterano umešne, intrigantne i celishodne ilustracije najvažnijih događaja iznetih u Larssonovom troknjižju. Stoga je posebna vera polagana u Finchera koji više ne može da se podiči titulom velikog vizionara i inovatora na polju filmskog izraza, ali barem slovi kao i dalje pouzdan, pa i superioran izvođač tehničkog dela filmskih poslova.

Srećom po poštovatelje knjiškog serijala, Fincher je sa ovim ostvarenjem pokazao da se vraća u formu. Mada to, praktično gledano, ne znači da se primakao prikazanom u filmovima Sedam i Borilački klub kao podvizima iz ponajboljih mu dana, vrlo brzo po početku Muškaraca koji mrze žene postaje jasno da je reč o delu autora koji zna šta mu je činiti i koji je u Larssonovoj hronici zločina i atipičnih naravi i sudbina iznašao dovoljno inspiracije. Njegova naracija je očigledno pregledna, ritam pripovedanja odmeren i ujednačen, glumci sigurno vođeni, a celokupno vizuelno pakovanje filma je, što naravno, nimalo ne iznenađuje, superiorno i ambiciozno. 

Za one upućene u Larssonovu povest ovde nema nimalo nepoznanica niti nenadanih naknadnih intervencija; Fincherovi Muškarci koji mrze žene su primer zdrave hollywoodizacije priče iz sveta van hollywoodskih zidina. Fincher i scenarista Steve Zallian (koga bismo mogli nazvati i oskarovskim rutinerom) ne odstupaju od izvornika, te tako, recimo, i u njihovom viđenju ostaje prisutna postavka lika Lisbeth Salander kao ekstremne otpadnice iz društva sa očiglednim duševnim poremećajima koja je samo čekala iole normalnog, nedevijantnog muškararca da je „uprizori“ što je nekima poslužilo kao dokaz u priloz tezi o prikrivenoj Larssonovoj mizoginiji.

Ovo je film u kome je gotovo sve na svom mestu; ipak, pomalo začuđuje činjenica da su autori (kanda zato što priču nisu izmestili iz matične Švedske) odlučili da većem delu glumačke podele dopuste da puste mašti na volju po pitanju navodnih švedskih izgovora sasvim tačnog i tečnog engleskog jezika. Takođe, donekle razočarava i činjenica da ni Fincher ni Zallian, poput samog Larssona i švedskih sineasta, nisu uspeli da iznađu načina da prebrode lako upadljivu manjakavost u literarnom predlošku kada je reč o samoj završnici. U njoj, naime, po razrešenju osnovne misterije nastaje grub šav, te preostali deo posrće pod teretom pada tonusa nakon te prirodne kulminacije u povesti, što čini da dvadest minuta koji uslede ostavljaju utisak manje-više neuspelog nakalamljenog repa.

Ipak, Muškarci koji mrze žene predstavlja pristojno ostvarenje koje pogađa u većinu meta koje su postavili autori ovog viđenja Larssonove misterije, a koje su piščevi zemljaci promašili tek tako. A sva je prilika da će i oni neupućeni u čitav ovaj fenomen moći da uživaju u ovom filmu kao primeru sasvim zadovoljavajućeg repertoarskog filma.