I opet dobar osećaj za sneg

Zvanični naziv: Män som hatar kvinnor
Scenario: Nikolaj Arcel, Rasmus Heisterberg (po romanu Stiega Larssona)
Uloge: Michael Nyqvist, Noomi Rapace, Sven-Bertil Taube,  Björn Granath, Ewa Fröling
Žanr: triler, drama
Trajanje: 152 min
Proizvodnja: Švedska, Danska, Nemačka, Norveška, 2010.

Ovo posebno važi za skandinavske trilere u kojima uzbuđenje i akcija ne potiču samo od brzih pokreta kamere, a da pritom, poput starinskog noar filma misterijom zaogrću čitavo društvo, iako na prvi pogled pokrivaju samo ramena glavnih junaka, ispisnika iz društveno-političkog sistema. Kao i danski politički triler King’s Game čiji je reditelj Nikolaj Arcel radio i na scenariju za Muškarce koji mrze žene, adaptacija prvog dela trilogije Milenijum Stiega Larssona, teži da misteriju, u ovom slučaju rešavanje nestanka/ubistva devojke iz bogate švedske porodice, tretira kao tajnu celokupnog švedskog društva.

To što su junaci – neformalni detektivski dvojac koji čine novinar Mikael, upravo osuđen na zatvor zbog napada na tajkuna i hakerka Lisbeth, pod nadzorom sadističkog socijalnog radnika – na pola puta od realističkih predstavnika društvene margine do popkulturnih konstrukcija sa korenima u detektivskom romanu i stripu, a da ne pretežu ni na jednu stranu, čini ih izuzetno privlačnim i zagonetnim nalik glavnim junacima iz Bessonovog Profesionalca.

Tako Lisbeth sa svojim upečatljivim pankerskim izgledom, cigaretom u ustima, motorom, manjkom replika i gardom koji ne pada čak ni u navodno romantičnim scenama daje filmu stripovski šmek, dok realistički pristup njenoj traumi iz prošlosti, seksualnom zlostavljanju i njenom "socijalnom slučaju" daju životni, tragičan pečat, nalik jednako usamljenoj gospođici Smilli (Osećaj gospođice Smile za sneg). Noomi Rapace se savršeno snalazi u ulozi odrasle, internetom, alatima, kamerama, kožom i metalom opremljene Pipi Duge Čarape postajući težak crni magnet u središtu filma i jak motor radnje.

Kao njena voljno slabija polovina, novinar Mikael je zadužen za "značenja" i "problemsku težinu" filma. Dok Lisbeth pred sobom vidi tehničke i matematičke probleme jedne velike slagalice, i izlazi iz sobe čim se postavi bilo kakvo lično ili filozofsko pitanje, on se bavi dilemama tipa treba li kazniti zločinca čija je krivica zapravo proizvod lošeg vaspitanja ili sve vreme prisutnom zagonetkom zašto mu Lisbeth ne otvori srce čak ni posle dobrog seksa.

Na ovoj zahvalnoj suprotnosti koja doduše nije nova, ali je ostvarena sa retko viđenom inspiracijom i glumačkim nadahnućem Noomi Rapace i Michaela Nyqvista, radi i srce celog filma, iako se filmu može zameriti po malo neuverljiv način na koji dvoje junaka prvobitno udružuje u detektivski tim u kom, prethodno realistički tretirane odlike dvoje junaka postaju sastojci za čisto vizuelni tim iz snova, a da ne napravi uverljiv most preko koga će oni kao tim i sazreti unutar uspostavljenog univerzuma.

Budući da je po sredi istraga misterije stare 40 godina, reditelj odlično koristi mešavinu starinskog načina istrage oblikovane who done it metodom Agathe Cristie  - u čemu se izrodi niz egzotičnih i crnohumornih minijatura poput brbljivog bibliotekara ili ljubazne starice među čijim se uspomenama sa medenog meseca zagubio lik serijskog ubice - i modernih pomagala – interneta, hakerskih veština i video snimaka. Tako se, povrh bazične misterije (šta se desilo sa Harriet Vanger) rađa misterija višeg stepena iz sudara ova dva načina potrage. Internet pretraživač, moćni programi za obradu slika i čitava savremena mašinerija pokušavaju da uđu u tajnu crno-bele slike koja samo zbog svoje fakture izgleda dodatno sablasno.

Svestan ove dinamike, reditelj se često poigrava preklapanjem kompjuterskog ekrana sa žutim papirima i crno-belim slikama stvarajući utisak autopsije na izumrlom, zapečaćenom svetu koji zlokobno ćuti. Portret nestale Harriet Vanger, poput maturske slike Laure Palmer, postaje lajtmotiv, tako da fotografisani osmeh ujedno govori o nevinosti žrtve, poprimajući vremenom sablasnu notu čuvara tajne koji dijabolično zavodi posmatrača.

Izolovano ostrvo kao prostor istrage koje je protraćio Scorsese u svom poslednjem filmu, upinjući se da ga pošto poto nametne kao metaforu i mesto visokog vodostaja, Arden Oplev pažljivo gradi kao buržoaski zabran, dok glavni junaci postepeno probijaju naizgled nepropustljivu opnu tog kapitalom zadriglog kapilara.

Iako relativno otvorenog kraja (u pogledu odnosa dvoje glavnih junaka), prvi od tri filma u trilogiji ne baca jeftine udice i ne namiguje da „se pridružimo daljim avanturama“. Ako se putovanje nastavi, biće to zbog magnetičnih likova i poverenja u pripovedača ovog prvog poglavlja.