A šta kada konfekcija stoji kao salivena?
Naslov originala: Unknown
Scenario: Oliver Butcher, Stephen Cromwell (po romanu Didiera Van Cauwelaerta)
Uloge: Liam Neeson, Diana Kruger, January Jones, Aidan Quinn, Bruno Ganz, Frank Langella
Žanr: triler
Trajanje: 103 minuta
Proizvodnja: Velika Britanija, Nemačka, Francuska, Kanada, Japan, SAD, 2011.
Da krenemo od nepobitnih istina – jedan je Taken! Ova ograda je neophodna jer se nameće sama po sebi, tu je dosta bučne i brzopotezne akcije, tu je okruženje evropskih metropola (Pariz je odmenjen Berlinom), tu je reditelj evropskog porekla, tu je usredsređenost na žanrovske matrice i na sve bitne sastojke dobrog repertoarskog filma i, na prvom mestu, tu je Liam Neeson u punom proaktivističkom zanosu. Sasvim dovoljno za poređenje između 96 sati (Taken) i Bezimenog, poređenje iz kog ovaj drugi svakako izlazi kao gubitnik, ali koji ipak ima dosta toga da ponudi i koga je lako pohvalati, i, što je neosporno važnije, u kome je lako uživati.
Bezimeni je, nakon ne baš uspele združene akcije u Carahanovom A-timu, povratak Neesona na pozicije koje je nekada suvereno držao Bruce Willis. Neeson se nakon spektakularnog uspeha odličnog ostvarenja Taken lane (triumf nasuprot mnogim otežavajućim okolnostima: zakasnela distribucija, dostupnost pristojne kopije na internetu, nedostatak suštinski privlačne glumačke podele) nametnuo kao nova atipična akciona zvezda, glumac u zrelim godinama, nepreteće fizionimije, a sa jasnim pedigreom ozbiljnog (što bi neki i iz nekih pobuda rekli, karakternog) glumca, čiji je talenat potvrđen u dovoljnom stilski i žanrovski raznorodnim filmovima tokom sada već dve pune decenije.
Nekoliko pređašnih rečenica punih hvalospeva za Neesona neophodne su da bi se u kraćoj recenziji pojasnila srž Beziminog. Neeson, kao sada već ikonična pojava unutar podžanra akciono-trilerskih ostvarenja namenjenih zrelijoj, osvešćenojoj i samim tim i zahtevnijoj publici, jedan je od nosećih stubova ove postavke. Drugi oslonac je pronađen u sada pomalo zamrloj tradiciji paranoidnih trilera (setimo se Hitchcockovog Sever-severozapad, Bunny Lake is Missing, Frantica Romana Polanskog ili skorijeg Plana letenja sa Jodie Foster) u kojima se junak/junakinja bori protiv pošasti straha koji Stjuart Kaminski u svojoj studiji Žanrovi američkog filma navodi kao jedan od dva ključna (istina u odeljku o specifičnostima horor filmova) – strahu od gubitka identiteta.
Naime, Neeson ovde tumači Martina Harrisa, naučnika koji u pratnji supruge stiže u Berlin na naučni skup (u pitanju je konferencija koja bi mogla da izrodi revoluciju u borbi protiv gladi u svetu), da bi ubrzo doživeo saobraćajnu nezgodu, a po buđenju iz kome i mučen delimičnom amnezijom doznaje da njegov identitet i njegov život nastanjuje neko drugi. Ovako sročen sinopsis jasno očitava derivativnu prirodu ove filmske priče i istina – ovaj film na nivou zapleta, karakterizaciije i obrta ne donosi ništa suštinski novo i sveže. Međutim, za svaku je pohvalu što autori ne pokušavaju da zatome takvo stanje stvari (na primer, konačni obrt već oko četvrtine filma postaje jasan iole upućenijem gledaocu ostvarenja iz rođačkog kruga Bezimenog), te gledaocu prepuštaju da krajnji sud o ovom delu donesu na osnovu uvida u samu egzekuciju.
A egzekucija je svake pohvale vredna. Lišen kvaziautorskih egizbicija, nesuvislih komplikacija koje bi ovako ustrojena postavka sigurno odbacila kao strano telo, ogoljen do srži na ubojitu žanrovsku konsekventnost i mahnito atraktivnu i majstorski skrojenu akciju armiranu lepezom dopadljivih i/ili zanimljivih likova, Bezimeni lako može da posluži i kao ilustracija za tezu o jednostavnosti kao možda i ključnom kvalitetu dela onih koji znaju zanat.
Na polju zanata, reditelj Jaume Collet-Serra je, pak, sasvim svoj na svome. Mnoge je iznenadio rediteljskom zrelošću Bezimenog, jer do sada je uglavnom važio za solidnog rutinera. Ipak, teško je ne primetiti prirodno sporu liniju upadljivog napredovanja ovog reditelja – nakon solidne konfekcije (House of Wax), srednjačkog ali zadovoljavajućeg Gola 2 i korektnog Siročeta, očito je kucnuo trenutak za avanzovanje u višu ligu. Bezimenim se ovaj reditelj nametnuo kao zgodno i pametno rešenje za filmove kojima treba čvrsta ruka i sigurno vođenje bez nepotrebnih izletanja u kvazimodernost koja najčešće za posledicu imaju vizuelnu prezasićenost, a na drugom tasu ništa manje poguban deficit smisla.
Ovako postavljen i sročen Bezimeni je rečit primer tzv. čistog filma - ostvarenja čija jednostavnost u kontekstu sveopšte potrage za novotarijama instant-trajanja može biti sagledavana i kao prkos i kao viši koncept koji je, srećom, doveo do jednog istinski uzbudljivog dela.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari