Na sred puta

NEGDE - Sofia Coppola

Kanda je onima koji to još odbijajaju da shvate i prihvate sada posve jasno da u nekom pravičnijem svetu bez belosvetskih filmskih festivala koji promovišu jalovo umetničarenje, a na čelu čijih žirija se ne nalaze njeni bivši intimni partneri, Sofia Coppola nikada ne bi dobila još jednu šansu da nam istakne kako je život dosadan i besciljan, a kako je dosada zapravo druga reč za zaumnost.

U svom četvrtom rediteljskom „ostvarenju“, Coppola nalazi za shodno da još jednom remiksuje svoja ranija dela, sva kipteći od ubeđenja da su prethodne stavke iz njenog opusa divljenja i odavanja počasti vredne. U filmu Negde Stephen Dorff glumi holivudskog stara koji umire od dosade, valjda očekujući da Sofia Coppola konačno iznađe smisao i cilj film kroz koji on tronuto baulja. Nema mu pomoći, baš kao što nema pomoći ni Coppolinoj koja je sve pogrešno naučila od Johna Casavetesa i njemu sličnih i koja još uvek nije izgubila veru da ne postoji način da se zanimljivo prikaže dosada solipsistički ustrojenih „junaka“ u trajanju dugometražnog filma.

CIRKUS KOLUMBIJA - Danis Tanović

Nakon što je, ni kriv ni dužan, osvojio Oskara za filmski nejaki i pamfletsko dubiozni prvi film (Ničija zemlja), Tanović se izgubio u inostranim koprodukcijama nemušte namene i sumnjivog kvaliteta, da bi se vratio u regionalne (CK je koprodukcija evropskih fondova i ex-yu ministarstava/filmskih centara) vode ostvarenjem Cirkus Kolumbija, nastalom na osnovu proze Ivice Đikića (jednog od udarnih pera upokojenog splitskog Ferala).

Umesto povratka koji će (barem kako je sugerisala najavna špica nakrcana imenima prvoligaša) odlikovati krupne i bučne ambicije, Tanović se opredelio za dosta uproštenu aproprijaciju opštih mesta iz nasleđa Fellinija i/ili ranijeg Kusturice. Cirkus Kolumbija mahom ne uspeva i zbog ubeđenja autora da nije bez osnova od publike tražiti emotivni angažman, a ponuditi joj priču u čijem je središtu istinski antipatičan lik (uz to u bučnom i neurotičnom izvođenju Predraga Manojlovića). Na sve to valja naglasiti da Tanović nije izneverio one koji od njega očekuju kultur-rasistička ostrvljivanja, s tim da su mu ovog puta kao meta uglavnom poslužili (bosanski) Hrvati.

MAJKA TEREZA ZA MAČKE - Pawel Sala

Ovaj poljski film pruža uspeo primer savremenog evropskog arthouse ostvarenja. Film u retrospektivnom ključu donosi priču o raspadu i paklu u nastajanju u disfunkcionalnoj porodici koju čine udaljeni otac, majka opsednuta mačkama i dva malodobna sina, od kojih jedan ubrzano tone u psihopatsku neuravnoteženost i podosta apstraktne paranoje. Ono što ovu tipično hanekeovsku postavku izdvaja iz narastajućeg mora srodnih dela je odluka reditelja Pawela Sale (inače, starijeg debitanta) da odustane od davanja iole upadljivijeg društvenog komentara. I, inače, ovaj film se može pohvaliti suptilnošću u pristupu, kao i spremnošću autora da strpljivo traži ritam priče koju je odabrao da podeli sa svetom. U okviru svoje sorte – film sasvim na mestu.

NASILJE - Takeshi Kitano

Nasuprot debitantu Sali, ovde mnogovoljeni, a u čitavom svetu veoma poštovani veteran Takeshi Kitano nije se najbolje snašao u svetu arthouse ostvarenja na teme koje bi lako i efektno zaživele i u žanrovski profilisanijem izdanju. Kitano se filmom Nasilje vraća dobro mu znanom terenu priča o surovom i hijerarhijski okamenjenom svetu jakuza i inog japanskog gangsteraja, ali greši ne dopušajaući jednostavnoj i potencijalno efektnoj priči da prodiše.

Kitano u ovom slučaju negira samoga sebe iz najboljih mu dana, te umesto ubojitosti i nepatvorenosti bira nemušti artizam oličen u desetinama minuta praznog hoda, nedorečenim iskazima i dugim pogledima. Tako smo umesto tipskog, ali moguće eksplozivnog filma dobili ispraznu metaforu koja je sama sebi svrha, a koja i neopreznijim gledaocima postane jasna još pre isteka prve rolne ovog promašenog filma.

JOŠ JEDNA GODINA - Mike Leigh

Prijatno je iznenadio jedan drugi veteran; Mike Leigh je ostao odan svom verističkom izrazu i neprolaznoj fascinaciji životom proletera i nižih srednjih slojeva Engleske. Leigh se ovde odlučio za lančanu dramaturšku strukturu gde likovi iniciraju pojavu novih likova sa kojima su još poodavno umreženi. Film odlikuje melanholija i ovde Leigh možda i najotvorenije u svojoj karijeri afirmiše ideju solidarnosti i iskrene upućenosti ljudi na svoje bližnje. Još jedna godina ima viškova i možda dominatno televizijski pristup dramaturgiji, ali ipak uspe da osvoji simpatije, zarobi pažnju i pobudi emocije.

Posebno treba istaći bravuroznu glumu Lesley Manville (u ulozi zlosrećne i sluđene Mary) kao prve među jednakima u glumačkoj podeli, inače satkanoj od lica više puta prisutnih u filmovima Mikea Leigha (a što možda i navodi na utisak da je pred nama sasvim uspeo pokušaj testamentarnog filma).

RED HIL - Patrick Hughes

Australijska vedeta iz sveta skupih reklama, Patrick Hughes, dosta se dobro pokazao na primeru debitantske režije – osvetničke akcione drame zaodenute plaštom neo-western ugođaja pod nazivom Red Hil.

Nema ama baš ničega osobenog u postavci ovog ostvarenja, sve to smo videli nebrojeno puta tokom veka i kusur filma, ali Hughes uspeva da i od takve osnove sroči upečatljiv film. Kako se krajnji obrt u zapletu očita dosta rano, a kako nema ni nagoveštaja da je Hughes i pokušao da tome zatomi tragove, ostaje zaključak da je ovde zapravo reč o izrazito uspešnoj stilskoj vežbi; vežbi koja na sve to uspeva da lako i ispravno komunucira sa gledateljstvom. Red Hil (na srpskom bi to, da ostanemo aktuelni, bilo Tilva Roš) još jedan je od zgodnih primera uspelih primera portfolio filma kojim se Hughes preporučuje Holivudu na večitom umoru, a u kome će se, nadajmo se, bolje snaći od zemljaka Johna Hillcoata koji je krenuo od australijskog westerna u The Proposition, a stigao do promašaja bez daljnjeg (Put).

OKLOPNIK - Janus Mtez Pederson

Oklopnik se pridružuje diviziji dokumentarnih ostvarenja kojima uspeva da pridobiju i publiku uglavnom sklonu igranoj vrsti. Pederson i ekipa su tokom nekoliko meseci pratili grupu mlađanih danskih vojnika na službi u Avganistanu, a rezultat je nesvakidašnje uspeo, ubedljiv i rečit prikaz egzistencija većini sveta čudnih naravi. Autor ovog ostvarenja uspeva da prikaže i užase sukoba i jalovost dokolice između okršaja, što ga dovodi u dosta preciznu (i laskavu rimu) sa Katancem za bol Kathryn Bigelow.

Oklopnik je izazvao žučne polemike u Danskoj (čak i u njihovom parlamentu), ali ono što je daleko važnije – ovo ostvarenje na filmski pismen i uzbudljiv način predočava i stanje stvari i svetonazor autora koji sa pohvale vrednom diskrecijom dovoljno jasno i glasno daju i društveni komentar na samozadatu temu.

9:06 - Igor Šterk

Sada već iskusni Igor Šterk (Ekspres, Ekspres) rešio je da donekle promeni svoj izraz, što je sasvim legitiman zahvat, ali problem nastaje kada se vrlo brzo ispostavi da 9:06 nema puno toga da ponudi osim mnogo puta viđene aproprijacije pristupa i rukopisa i dalje u svom domenu nenadmašnog Atoma Egoyana i vizuelne kulture koja se nikako ne može osporiti ili relativizovati, a na koju su nas slovenački filmaši tokom poslednje decenije navikli.

Negde (duboko) ispod površine ove priče leži potencijalno napet triler, ali ova priča o policijskom inspektoru koji postane opsednut neobičnim samoubistvom, postepeno zaranjujući u kompleksan identitet samoubice u krajnjem ishodu biva primer uparađene ispraznosti. Šteta, baš šteta.

Povezano:

• Manirizam, folklorizam, narcizam..., FEST 2011 - prva porcija
• O staklenim perlama i brilijantima, FEST 2011 - druga porcija
• Recenzija: U boljem svetu – Susanne Bier (FEST 2011)