Weltschmerz

Naslov originala: Triage
Scenario: Scott Anderson, Danis Tanović
Uloge: Collin Farrel, Christopher Lee, Paz Vega, Branko Đurić
Žanr: drama
Trajanje: 99 min
Proizvodnja: Irska, Španija, Belgija, Francuska 2009.

Psihijatar (Chrestopher Lee): Posmatrao sam vas dok spavate, spavali ste kao beba.
Pacijent (Collin Farrel): To je dobar znak, zar ne?
Psihijatar: Ne, to je loš znak. Zašto bi odrastao čovek spavao kao beba.

 (dijalog iz filma)

Ako se uzme u obzir da je Trijaža delo južnoslovenskog autora, u pitanju je vrlo netipičan film - psihijatrijska drama, van balkanskih žarišta, snimljena po knjizi američkog ratnog izveštača Skotta Andersona i posvećena Sidneyu Pollaku i Anthonyju Minghelli koji su učestvovali u početku realizacije ovog filma.

Ovo je priča o irskom ratnom fotografu koji u Iraku 1988. godine, snima reportažu o genocidu nad Kurdima. Vraća se sa dragocenim fotografijama, ali i sa amnezijom i bez kolege sa kojim je otišao. Šta se sa kolegom desilo, ostaje tajna, sačuvana u podsvesti fotografa.

Trijaža je izrazito nekomunikatavan film. Niti ima akcije (i pored Collina Farrela/Aleksandra Makedonskog), niti horora (i pored Cristophera Leeja/ Drakule), vrlo malo seksa ( i pored Paz Vega/ Lucija i seks) i nimalo humora (i pored Branka Đurića/Mujo i Haso). Ima puno psihoanalize i klaustrofobičnih slika osamdesetih kao mračne decenije dvadesetog veka (ni traga od Olimpijade u Sarajevu). Tanović odudara od profila umetnika jugonostalgičara kritikujući baš ono „zlatno“ vreme pre rušenja Berlinskog zida i Jugoslavije.

Film navodi na interpretaciju širu od ratne ikonografije koju nameću distributeri - Tanović donosi novi kontekst kolektivnom sećanju na ratnu prošlost. Redefinišući pojam političke korektnosti, on poručuje da svi nosimo deo krivice za svaki genocid kojeg smo savremenici. Otuda je Trijaža film koji koristi jezik tolerancije sa porukom da je svako od tolerantnih takođe saučesnik u ratnim zločinima.

Povezujući tajnu glavnog junaka sa emotivnim interesom ostalih likova, Tanović zapravo govori o odbrambenom mehanizmu potiskivanja kao o opštem društvenom fenomenu. Drugim rečima, svi potiskujemo neželjeno sećanje. I zato, ako ovaj film gledamo kroz južnoslovensku metaforu, možemo zaključiti da je jugoslovenski san bio čin sakrivanja mnogo različitih vrsta krivice, čuvanih u kolektivnoj amneziji.

Civilizovana svest se, po Tanoviću uspostavlja u lamentu nad žrtvama, a oplakivanje naših i tuđih nesreća jedino je stanje svesti koje nas čini normalnim. Psihičko ozdravljenje ne znači sreću za koju se zalažu relaksirajuće teorije u trivijalnoj štampi i nedeljnim tv popodnevima, već upravo suprotno.

Problem ovog filma je što se publici ne otkriva potisnuta tajna glavnog junaka sve dok je on i ostali junaci ne otkriju. U nameri da iznese svoju tezu, Tanović je zaboravio Hitchcockovo uputstvo da publika uvek treba da bude informisana korak ispred junaka da bi se postavila kao učesnik i svedok u angažovanoj napetosti.

Ali, da bi se uspostavila ovako složena psiho - socijalna teza, možda ponekad treba zaboraviti na dramaturgiju. To kaže dobitnik oskara za Ničiju zemlju, učesnik u omnibusu 11. 09. 01 i reditelj filma Hell po scenariju Kieslowskog.

Zašto mu ne bismo verovali. Nisu svi političari isti.