(Warp)
Omiljeni soul muzičar ženskog dela indie populacije se na četvrtom albumu, na žalost, zaustavlja samo na eksternom šarmu
Iako je imao čak dve godine vremena da začne adekvatnog naslednika za svoja prethodna tri uspešna albuma - Muddlin Gear, Multiply i Jim, Jamie Lidell je zbrzao Compass u nepunih mesec dana.
Na novom albumu belca koji je destruktuirao soul, koji je većinu pesama napisao on stage, i koji je uspeo svojim zvukom da spoji u holy musical matrimony svog drugara sa etikete Jimija Tenora i žanrovsku koleginicu Erykah Badu… spoj gruvi tehno ritmova sa nežnim soul melodijama gubi upečatljivost, a ono što preostaje je efektan album art u vidu samog Lidella kao zgodnog momka na omotu.
Compass je površno klasičan soul album, produciran u elektronskom maniru i obogaćen Lidellovim prijatnim glasom nalik-na-crni i ponekim hajp gostovanjem. Ovaj album vraća jednog od originalnijih (u prošlosti) neo soul muzičara u kolotečinu svih onih (dosadnih) savremenih izvođača u istom stilu.
Većina pesama nema ubedljivu emociju, već je izgrađena na pukom eksperimentu radi eksperimenta (ne uspevajući ipak da pruži slušaocu ništa suštinski inovativno i interesantno) i jedino što preostaje je efekat uspavanke (jezikom Compass plejliste: It’s a kiss). Uvodna Completely nekako uspeva da nas ubedi da odslušamo i preostalih 13 pesama, ali je o ona daleko od briljantnih Multiply ili Another Day sa prethodnih izdanja, dok Coma Chameleon na momente podseća (ritmom i atmosferom) na lošu kopiju Trickyjeve Veronike sa poslednjeg albuma.
Jedino naslovna pesma na svu sreću uvodi space folk momenat, koji donosi mali krešendo i budi usnulog slušaoca, ali onda stiže stih “jedini kompas koji mi je potreban je onaj koji vodi ka tebi” (tekst je namerno naveden na srpski kako bi se akcentovao mellow momenat - prim. aut.) i tu shvatamo da se ovde radi o apsolutnom nedostatku inspiracije.
Čak ni saradnja sa kanadskim muzičarima kao što su Feist ili Mocky, kao ni prisustvo Becka ili trendy persone i goddaughter Franka Sinatre, Nikka Coste, produkcija Chris Taylora iz Grizzly Beara ili dodatak modernog folk zvuka kroz doprinos Pat Sansona iz Wilcoa, ne pomažu da album opstane duže od dva slušanja u media playeru.
Možda je Lidell putovao u Njujork, Los Anđeles i Kanadu da snimi Compass, ali je izgleda od toliko kretanja izgubio busolu. I dok s jedne strane ovaj album karakteriše uistinu kvalitetna produkcija, pompezna imena gostiju sa indie scene, ambiciozno skretanje ka veoma-modernom-u-poslednje-vreme-i-svuda-prisutnom-folku, s druge strane on nema ubedljive melodije.
Previše hajpa bez smisla i istinskog šarma.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
BoracZaSvacijaPrava (gost)
| 16.06.2010. 12.41.35
"Omiljeni soul muzičar ženskog dela indie populacije". Znaci svaka populacija ima svog riki martina. Sramota! Dole sa recenzentima-kulturnim getoizatorima!!!!!
-
mika tartuf (gost)
| 16.06.2010. 12.48.33
kao da nismo slusali isti album... btw, Muddlin Gear nije bio upesan album i nema nikakve veze sa ostalim izdanjima Lidella.
-
rackoni (gost)
| 16.06.2010. 16.40.54
Mislim da si bila previse blaga prema ovom albumu. Ma sta ja govorim kad jedva da sam izdrzo da ga jednom odslusam
-
... (gost)
| 16.06.2010. 19.46.12
indie populacija ima sve svoje omiljeno. omiljeni soul pevac, omiljeni guilty pleasure, omiljeni djubretar, omiljena krpa za pranje sudova...
-
derek_row (gost)
| 17.06.2010. 13.43.36
hajp je novo pretenciozno. novo pateticno. kad neces da kritikujes, nego bi da napadnes, ti pomenes hajp. ali ono sto kriticari ne znaju je da je hajp nemoguce uspesno napasti!
i ne pise se wilcoa, no wilca.
-
Dzoan (gost)
| 19.06.2010. 12.10.07
matora, sve ok.. nije ovaj album kao prosla 2, ni blizu... ali ako pises recenziju albuma mislim da se moras uputiti malo u situaciju da ga je ostavila neka riba koju je jako voleo, pa samim tim ne mozes ocekivati od njega da bude u osecaju u kom je bio na proslim albumima... it just doesent work that way
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.