Erica Abi Wright je peti album opisala kao "veoma analogan", a vokal za singl Window Seat je snimila u tuš kabini
Eryku Badu sam oduvek smatrao dosadnjikavom autorkom i pored toga što je, po vokaciji „ljubitelja crnog zvuka“, trebalo da ludim za njenom ekscentričnošću, „socijalnom svešću“, tim jakim nagonom prema crnoj samoprezervaciji u jednom represivnom društvu kakvo je američko. No, ako je reč o favoritima među crnim američkim izvođačicama, u bilo koje doba dana i noći bih pre izabrao Lil' Kim.
Interesantni su mi i fanovi Eryke Badu, kada pričamo na primer o tome zašto baš ona, a ne Kelis ili Missy Elliot. Za većinu njih, Erykah je boginja, carica, kraljica, guru, medijum, šta već treba. Pomenuti bilo kog drugog ženskog rap izvođača nikako nije dovoljno, jer vaša omiljena raperka je najverovatnije „arogantna, vulgarna kurva“ ili muškarača, dok je gđica Badu pre svega – dama i umetnica.
Verovatno se osećaju vrlo posebno i produhovljeno, verovatno i fanki (!), crno i pomalo „mačkasto“ kad je slušaju, i to je ono što Erykah Abi Wright sjajno prodaje loše informisanim belcima i crncima koji su u međuvremenu izgubili svoj „badself“.
Gđica Abi Wright je arhetip moderne new age figure: na svim mogućim alternativnim religijama i kultovima, misticizmu svih vrsta, veganka, socijalno angažovana na milion praktično beskorisnih stvari, zabrinuta za ekologiju, oštar kritičar „svetskog otuđenja“ i pomanjkanja vere, nade, ljubavi, saradnje i optimizma na ovom svetu.
Na sve to, meni se utroba okrene kad je neko spomene u kontekstu „hip hop princeze“. Za ime sveta, pa Ksenija Pajčin je u svoje vreme imala više fanka u sebi od Eryke Badu, ponosnog simbola crne srednje klase koja se od početka ’90-ih brine da se u matičnoj (crnoj) zajednici promovišu „prave vrednosti“. Ne slušaj gangsta rap, slušaj Commona ili Taliba Kwellija, nauči nešto. Ne slušaj Lil' Kim, uzmi lepo Eryku i oseti pravu snagu „crne žene“.
Pitati me sada o njenom novom albumu bi bilo deplasirano. Oni koji bi ruku dali za gđicu Abi Wright su ga najverovatnije proglasili remek-delom i pre nego što je izašao. Oni koji je pak ne vole, lagano će album mimoići, jer ova izvođačica već gomiletinu godina unazad pakuje iste priče, iste motive, pokušava da prenese „istu emociju“. I nije problem u tome. Problem je što je ta „istost“ po svom kvalitetu najotrcanija u istoriji pop muzike, ko god da je rabi.
Malo ličnih priča (uglavnom vezanih za mnogobrojne raskide i sastavke, prisutnih i ovde), malo „svetskog bola“ oko stanja u svetu (kitova koji ne mogu da plivaju kroz rasuto ulje sa tankera ili broja gladnih u Ruandi), malo pozivanja na „stare dobre dane“ kad je sve bilo sjajno u crnoj zajednici i nije bilo toliko krekpajpova i pištolja, malo priče o tome kako muzika danas „nema dušu“ i tako to ide. E upravo ti koji će da vam prospu tu najprazniju, najotrcaniju priču o muzici koja „ima dušu“ su oni koji će vam reći da je Erykah Badu nešto najlepše i najdivnije na svetu.
Samo jedan primer, kada smo već kod socijalne svesti. Na prošlom albumu, prvom delu ove epopeje pod imenom New AmErykah (2008), Erykah u jednom trenutku “pozdravlja” ministra Nacije Islama Luisa Farakana (konsultovati Wiki). I sad, je li, imate sa jedne strane Eryku Badu, navodno jaku crnu, svesnu ženu koja stremi ka tome da crna žena napusti svoje “mentalno ropstvo” itd. itd. – koja pozdravlja g-dina koji predstavlja simbol crnačke konzervativnosti. I baš me zanima šta bi joj on rekao u vezi emancipacije crne žene. E da, moglo bi tu da se prodiskutuje i o “semitskom pitanju”.
Pritom, ovo je samo jedan od primera “socijalnog senzibiliteta” koji ova umetnica forsira.
Prvi album iz ove serije, 4th World War jeste bio "politički i digitalan", rasuti, polupsihodelični, zvučni kolaži “dezintegrisanog sveta”. Nakon burnih “emocionalnih turbulencija”, sada autorka navodi da je namera bila “da se koristi dosta analognih instrumenata: harfi, gudačka sekcija, bubnjevi, klavir, čak i teremin, da bi album imao taj zvučni osećaj”. “Postoji jako prisustvo ‘dna’, mumlanje u ovim pesmama koje mi se dopada. Kao neki zagrljaj je” (sic!).
I ovde je dakle taj kliše jako vidljiv – ako želite da uradite agitativan, napet, “socijalan” album koji treba da vam ostavi osećaj dezorijentacije, onda posegnete za “digitalnim tehnologijama”. Ako pak želite da da ostavite utisak da ste u prošlosti imali jako burne veze, da ste mnogo puta bili razočarani, da ste se osećali usamljeno i nezainteresovano, a da u vama vaš sadašnji partner budi sva usahla osećanja i da se ponovo osećate svojim - onda pravite mekan, paperjast, nežan album sa "soulful vibeom" na kome zvučite nežno i samopouzdano.
Treba reći i da sa čisto instrumentalne strane, nije loše puštati ovaj album u pozadini. Naravno, obavezan je jedan beat pokojnog J Dille, a i Madlib daje svoj doprinos.
Andy Gill, muzički komentator londonskog Independenta je, u recenziji ovog albuma, rekao da je “ovo pristojan seduktivni r’n’b, koji vas, ne vređajući vašu inteligenciju, tera da ipak mrdate glavom”. Ja bih vam ipak rekao sledeće i tu me držite za reč: tek kada izvođaču dozvolite da vam “uvredi inteligenciju”, na putu ste da shvatite crni muzički izraz.
Pitajte Jamesa Browna negde s kraja ’60-ih.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari