O talasima, shoegazeu, zadužbinama i očekivanjima

Mesto: Kolarčeva zadužbina, Beograd
Vreme: Subota, 9. maj 2010.
Organizacija: Dom omladine i Francuski kulturni centar

Za razliku od, na primer, organizatora letošnjeg nastupa Sinead O’Connor u Sava centru koji su prećutali dosta toga važnog u vezi sa njenim nastupom, Dom omladine je u slučaju Yanna Tiersena iskreno i glasno predočavao da se radi o nastupu benda i naglašeno gitarskom konceptu. To su pošteno činili u više navrata, te se nije ni trebalo kladiti na satijevski minimalističke melodije koja bez po muke skliznu u nymanovsku razmahanost.

Sinoć jeste bilo zatečenih, ali eventualno razčoranja nakon onako ubedljivog nastupa Tiersena i ekipe puki su odraz tek nezgodnog i sitničavog karaktera malobrojnih nezadovoljnika. Jer, da se razumemo, bilo je glasno, očaravajuće i kompetentno. U svakom pogledu.

Sala Kolarčeve zadužbine je osoben dokaz decentnosti koju je naša Srbijica uspela da, pucajući samoj sebi u nogu nebrojeno puta, uništi, a da nije uspela da nađe zamenu i izgradi novi i vrliji identitet. Sala je odraz pristojnosti i svrsishodnosti, a uz to pruža i mogućnosti za sjajan zvuk. Instant presek profila posetilaca koncerata bi se sveo na jednostavnu konstataciju da je salu sinoć ispunio pošten i pristojan svet. Ukoliko je to ikome važno, sem nekoliko pari nerezonski dubokih damskih čizama, nije bilo drugih sumnjivih modnih izbora, koji, je l’ te, uvek ukazuju i na mnogo bitnije aspekte naših pojava. Zato ne čudi što nije bilo terora zvonjave mobilnih telefona i bahato glasnih i upornih razgovara, a jedini prigovor ide na račun onih nešto manje pristojnih koji su pristizali kada je nastup već dobrano počeo.

Oko 21h, kako je i najavljeno, krenuo je nastup nemačkog dvojca Lonski & Klasssen. Momci su bez ikakve dodatne pratnje zvučali odlično i premda su potpuna nepoznanica sinoć prisutnima, dobili su nekoliko sasvim zasluženih srčanih aplauza. Izraz ovog dvojca se može locirati na tromeđi nasleđa Americane, anti-folka Hermanea Dunea i zaostavštine Pixiesa. Lonski & Klassen nemaju težinu Asobi Seksu koji su poslednje vreme u više navrata zagrevali publiku za nastup Tiersenovog tima, i na uzorku od pet predočenih pesama teško je proreći njihove buduće domete, ali ovo je bio sasvim smislen i zadovoljavajući nastup mlađih snaga.

Nakon pauze od 20 minuta, koji minut pre 22h, otpočeo je nastup zvezda večeri. Sam pogled na opremu na bini svedočio je dovoljno o ambicioznosti umetnika. Tiersen, potvrđeni mag kojem je za rukom polazilo da izmašta nesvakidašnje muzičke pokrivalice i za bajkoliku priču o budalastoj kompulsivno-opsesisivnoj altruistkinji, kakva je bila Amelie, i za nostalgičnu gorkoslatki isečak iz socrelističke Nemačke u Zbogom, Lenjine, sinoć se okrenuo ćurak na turak u odnosu na nadanja većine i već od samog početku publiku zasuo talasom glasnog i drčnog shoegaze zvuka, nadograđenog atmosferom spaced-out rocka, dosta silovitom distorzijom i sa dovoljno ukrasa iz bretonsko-klasicističkog fundusa pređašnjih radova.  

Ključne tačke sinoćnjeg nastupa svakako su neodoljiva Palestine koja je uspela da nagna najskočnije i najodvažnije na ples ispred bine i između redova, i to nakon nekoliko neuslišenih vapaja publici da ustane Tiersena i basiste, te Le Quartier koja u sebi miri Tiersenove bretonske korene i energiju koju crpi iz svoje facinacije klasičnijim rock izrazom i ogoljeni instrumental Sur Le Fil tokog kog se Tiersen obreo sam na sceni pojašnjavajući kako je samoća nekada samo privid, a monolog tek uvod u dijalog koji menja sve.

Ne sme se smetnuti sa uma ni četvrti potporni stub – instrumental koji čini srž notne magije koju je Tiersen uradio za potrebe soundtracka filma Zbogom, Lenjine. Tu je Tiersen u samo nekoliko minuta krajnje jednostavnom aparaturom uspeo da sažme čitavu jednu dramu apsurdnosti i ranjivosti jedne sitne ljudske egzistencije.

Ovom Tiersenovom nastupu se jedino može zameriti samodovoljni i nepotrebni ispad u samoj završnici, kada se na publiku obrušio izlišni zvučni cunami besne i jednolične petominutne gitarske distorzije praćen agresijom stroboskopa posve neprimerenog prostoru, a sve to valjda sa namerom da se naglasi energičnost celokupne postavke, mada je to bilo jasno kao dan već u prvim minutama koncertima. No, Tiersenu i bratiji svakako dugujemo duboku zahvalnost za izvanrednu muzičku gozbu po sasvim prihvatljivoj ceni.