Sinéad u doba ćelavih pevačica

Mesto: Sava centar, Beograd
Vreme: Petak, 3. jul 2009.
Summertime Festival
 

U današnje vreme, da bi čovek dobio epitet kontroverzan dovoljno je da nešto javno lupi jednom ili dva puta. Kad je Sinéad O’Connor harala top listama i skandalizovala javnost cepanjem fotke Jovana Pavla II, bili su potrebni veliki gestovi; više hrabrosti, ali i utemeljenosti u realnoj popularnosti. Relevantnost je tada bilo lakše izmeriti.

Da bi kontroverznost istinski funkcionisala, potrebno je da postoji značenje gesta kao takvog, a cela ta stvar sa gestovima postala je prejeftina.

Koga danas žešće zanima da li će neka pevačica da pocepa papinu sliku (ili neki kritičar omot albuma, kao onomad Dragan Kremer sa Bijelim Dugmetom, kad je izašla tzv. Kosovka devojka?). U suštini, doduše, Kremer Dugmetu nije mogao ništa, ali niko nije mogao ništa ni Kremeru. Danas je politička korektnost manje-više sve što se broji, a bunt se uglavnom svodi ili na sitna podbadanja, pretežno iz čiste dosade (bolji slučaj), ili na visoko organizovanu i (nekome) dobro plaćenu formulaciju nečega što je zapravo konformizam najniže vrste. Bitno je da skoro svi gotive Obamu, pa i Sinéad O’Connor, koja odavno više nije na čelu.

Da se i Sinéad raduje Obami imali smo prilike da saznamo u popodnevnim časovima pred koncert, na i inače poučnoj konferenciji za štampu (iz koje se, doduše, više moglo naučiti o štampi nego o S. O’C). Iako nam nije otkrila šta (ako išta) misli o Kosmetu, Sinead nam je otkrila da gotivi i Lily Allen i Pink, i da se obradovala smrti Michaela Jacksona kome je, ceni, sad bolje nego dok je bio živ. To nije malo radosti za irsku pevačicu poznatu po velikom broju globalnih i ličnih nezadovoljstava.

Uveče, pred elegantno (ne sasvim) popunjenim auditorijumom SC-a, Sinéad O’Connor je bez okolišanja pokazala o čemu se to, zapravo, s njom sve vreme radilo.

Pevanje, taj danas gotovo zanemareni aspekt opisa radnog mesta pevača popularne muzike, kod nje je bio i ostao najjača strana. U gotovo kamernim aranžmanima – stojeća Sinéad sa nizom tihih (ritam) električnih gitara, te jedan sedeći (solo) akustični gitarista i jedan sedeći pijanista/multiinstrumentalista – njene vokalne izvedbe prepuštene su na milost i nemilost sopstvenom kvalitetu.

Sinéad je neviđeno darovita i neobično spretna pevačica. Ne robuje tehnici i metrici, što njene izvedbe čini znatno jačim nego što bi bile kad bi prosto pevala nepogrešivo. (Vešto kontrolisana spontanost, podređena višoj sili senzibiliteta i iskustva, najbolje se mogla čuti dok je na bis pevala a capella).

Pomalo sam se plašio da će ovaj koncert delovati dosta socijalno, s obzirom na svedenu instrumentaciju i, uopšte, tihi modus u kom je karijera Sinéad O’Connor već dovoljno dugo da valjda niko ni očekuje da će se ona nekad vratiti na tzv. vrh. Ova strepnja bila je, ispostavilo se, neopravdana: taj glas je, izgleda, nepobediv (iako se ne stiče utisak da ga Sinéad naročito tetoši kroz svoj lajfstajl), dobar broj pesama u izvesnoj meri čak klasičan, a aktuelni aranžmani prilično fini, sa više nego kompetentnim izvedbama. Potpuno odsustvo ritam sekcije – bilo ljudske, bilo mašinske – jedva da je malo upraznilo dramaturgiju čak i u megahitu Nothing Compares 2 U ili olujnom razrešenju jedne od  najdirljivijih raskid/razvod pesama ikad The Last Day of Our Acquaintance.

Iznad glasa, paradoksalne krhko-robusne pojave koju je teško ignorisati, i niza u najmanju ruku solidnih pesama, ima još nešto kod Sinéad O’Connor, neuhvatljivo do kraja, u njenoj karijeri, njenoj muzici, verovatno i njenom privatnom životu. To nešto se sinoć možda najbolje čulo u pesmi What Does Not Belong to Me.    

"I'm Irish, I'm English, I'm Moslem, I'm Jewish, I'm a girl, I'm a boy, and the goddess meant for me only joy.“ Okej, upečatljivo, ali možda malo previše njuejdžovski sentimentalno samo po sebi da bi bilo istinski veličanstveno. Ali, onda:

"And real love requires you, give up those loves whom you think you love best. Love puts you through the test, and only loyal love will bring me happiness." Šta je idealizam bez zdrave doze realnosti? Ili eskapizam, ili prokletstvo, eto šta; teško nešto treće. Pa kaže:

"And take back the rage you gave me. Take back the hatred you gave me for me. Take back the anger that nearly killed me. Take back what doesn't belong to me."

Dar ili imaš, ili nemaš. Časove pevanja možeš da platiš. Časove življenja možeš samo da odživiš. Sinead O’Connor sinoć je bila ubedljiva i kao pevačica, i kao osoba od krvi, mesa, modrica i izvesne količine mudrosti.

Od pop zvezda nekad se verovatno tražilo previše, a danas se možda traži premalo. Ono što je sinoć dala Sinéad O’Connor možda je upravo prava mera za nekog za kim se prašina slegla.
 

Povezano:

ALBUM Theology