Theology

Kanda je, osim pesme Nothing Compares to You, Sinead O’Connor od Princea zapatila i diskografski zanos, objavljujući albume udarničkim tempom. Nakon zbirke demo i živih snimaka na dvostrukom albumu She Who Dwells in the Secret Place of the Most High Shall Abide Under the Shadow of the Almighty (2003) i zvanične objave završetka karijere, irska pevačica je 2005. izdala briljantnu kolekciju dueta i saradnji Collaborations i mnogo hvaljeni ogled na polju reggae muzike Throw Your Arms Down.

Ovogodišnji dvostruki album Theology predstavlja njeno porinuće u religijske vode. Ponovo je reč o visokokonceptualnom albumu. Pesme ne samo što su nadahnute temama preuzetim mahom iz Starog zaveta, već su ovde ponuđene u dva vida – na prvom disku (pod nazivom The Dublin Sessions) nalaze se pesme u ogoljenim, akustičnim verzijama, dok drugi CD (The London Sessions) predstavlja isti materijal izveden u pratnji čitavog benda. Ovaj potez gospođe O’Connor omogućava slušaocu da uživa u njenom osobenom glasu, ali predstavlja i izvorište problema.

Nesporno je da na Theology ima zaista vrednih, svežih autorskih trenutaka. Neke od tih pesama poseduju i nepatvoreno dirljivu lepotu, poput Job (Watcher of the Men), Psalm 33 (33) i/ili vrhunca ovog albuma u Isaiah (If You Had a Vineyard). S druge strane, aranžmani i preterano producentsko poliranje na The London Sessions odvukli su veći deo albuma u plitke vode radio-friendly zvuka.

To je najočiglednije u potpuno izlišnoj obradi tradicionalne Rivers of Baylon (najpoznatije u izvođenju Sinead O’Connor nimalo srodnih disko zvezda Boney M), kao i u 33 (Psalm 33), koja biva zauzdana tačno u trenutku kad se razmahne u pravcu još neprevaziđene I am Stretched on Your Grave sa I Don’t Want What I Haven’t Got.

To i nije veliko iznenađenje ako se uzme u obzir da je glavninu producentskog posla na drugoj polovini obavio Ron Tom, udarnik britanskog savremenog i razvodnjenog r’n’b zvuka, čovek koji je sarađivao sa Sugababes, All Saints, Gabrielle… Ipak, i ova polovina je iznedrila nekoliko prijatnih iznenađenja, poput obrade klasika Curtisa Mayfielda We People Who are Darker Than Blue, koja od početne umerene atonalnosti kreće u pravcu punokrvnog duba.

Na planu ideja Sinead O’Connor je, kako je sama naznačila na omotu, krenula od „pokušaja da stvori mesto mira u vreme rata“, što jeste opšte mesto, ali i njen glas i dosadašnji angažman daju ubedljivost ovim vapajima za drugačijim svetom.

Sinead je jedna od retkih kojima se može verovati i kada ispevaju izraubovane izjave ljubavi (upućene Bogu ili bližnjima), poput I long for you like a watchman longs for the end of the night. Iako se često i sama predstavljala kao savremena paganka, sada već 40-godišnja diva se na Theology najdirektnije bavi biblijskim motivima i hrišćanskom dogmom, nadopunjujući ih rastafarijanskim viđenjima istih pitanja, opravdanim feminističkim iskazima za ravnopravnije ustrojstvo sveta, te političkim aktivizmom karakterističnim za crnačke lidere iz prošlog veka.

Iako spoj raznorodnih uticaja, to je sasvim legitiman ideološki aparat, a iskrenost O’Connorove valjda nikad nije bila dovođena u pitanje.

Sinnead je još pre 20 godina pronašla mesto na samoj ivici mainstreama, od samog početka pokazujući dovoljno osobenosti. Ovakav album neće mnogo promeniti njenu karijeru, jer nova publika je ne interesuje po svaku cenu, a ostali su već davnih dana očarani.

Mada je Theology dostojanstvena stavka u njenom opusu, ostaje blagi žal za naslednikom Songs and Courage (2000), ostvarenjem u kome se ono što čini suština njenog raskošnog dara sjedinilo s pop-pitkošću bez vidljivih šavova.

Audio:

• Out of the Depths
• The Glory of Jah
• If You Had a Vineyard
• Something Beautiful

Video:

• Watcher of Men