Da li je Srbija konačno zaslužila rediteljsku alfa-ženku? Da li to i muški feministi pridržavaju stubove ženomrzačke kinematografije? Zašto je film nekome Gordana Boškov, a nekome Kathryn Bigelow?
Negde pri sredini druge misterije o Erastu Fandorinu iz pera Borisa Akunjina, jedan od junaka izražava uverenje da su žene svakako superiornije od muškaraca, jer ih je Bog stvorio od muškarčevog rebra, u međuvremenu uvidevši gde je pogrešio u prvom pokušaju i šta mu valja popraviti. Ove reči su najmilozvučnija pesma za moju dušu muškog feministe, mudre reči koje bih rado pripisao svom visprenom duhu, kome se, eto, nije dalo da ih prvi sroči. Moje uverenje da su žene (i mimo uniformi, i bez oružja ili gitara u rukama) bolji deo nas, postajalo je godinama samo jače i zasnovanije.
Ko kosi nek i suknju nosi. Krajnje je vreme.
A pošto volim i film, nemalo puta sam mozgao zašto nema više uspešnih, cenjenih i nadarenih žena reditelja. Posebno sada kada su sifražetkinje, vreme i logika učinili svoje, pa se o rodnoj ravnopravnosti sada da govoriti i kao o nečemu opipljivom, a ne samo kao o pustom snu i idealu koji sjajno zvuči, ali ostaje varljiv i nedostižan.
Negde početkom ovogodišnjeg FEST-a javnosti se obratio uvaženi Slobodan Šijan, ustvrdivši da je mizoginija suštinska odlika srpske kinematografije. Šijan vidi koren problema u tome što je „muška kultura ovde činjenica, a pogotovu su tome doprinele i ratne godine. Svaki rat dovodi do militarizacije društva, a samim tim i do jačanja onoga što se zove nekakva muška kultura”. Dolazimo do tačke kada bih trebalo da ushićen poskočim od radosti što mi se smeši sigurnost množine, što više nisam sam u uverenju da su naše dame uskraćene i na filmskom frontu.
Trebalo je, ali nije bilo tako. Šijanov vapaj me je samo bacio u još dublju dubiozu po ovom pitanju.
Bilo je i kod nas rediteljki sa stvarnom stavkom u filmografiji. Ali za to nabrajanje dovoljna je i jedna ruka. A fini atributi baš i nisu neophodni kada valja vagati domete njihovog rada. Većinski gledano, naravno. Jedna je Sofija Soja Jovanović (Diližansa snova, Pop Ćira i Pop Spira, Put oko sveta), koja je uspevala da nametne filmsku pismenost i decentnost i u slučajevima kada je naprosto trebalo osmisliti pitku filmsku simulaciju za već sasvim zaokružen Čkaljin lik. Mirjana Vukomanović je uspela da u Tri letnja dana okupi dream team glumačkih mrguda (Mirjana Joković, Slavko Štimac, Srđan Todorović), ali je od svega ostao traljav film koji se urušio pod teretom neinventivne režije i kmezavom socrealističkom patetikom scenarističke postavke Gordana Mihića. A neki pamte i bizarnu epizodu Milene Dravić kao velikomučenice na ivici ludila sa samo jednim ciljem – da ishekla gigantski milje kojim bi se preporučila za Ginisovu knjigu rekorda.
Mirjana Vukomanović je bila pominjana i kao rediteljka adaptacije daleko najboljeg spisateljskog rada Isidore Bjelice – romana Verenica ratnog zločinca. Finansijer filma je, međutim, umro, i, na sreću, do ove saradnje nije došlo. Zato je Isidora Bjelica došla do svoje prve i jedine režije. Problem je bio taj što je njen bezbudžetski pokušaj Dorćol, Menheten daleko više govorio o autorki nego što je ličio na nešto što ima bilo kakve veze sa filmskim jezikom. Čak i po neveselo-nezahtevnim srpskim standardima.
Nekoliko godina pre toga videli smo i Virtuelnu stvarnost Ratiborke Dude Ćeramilac, ali su ogoljena didaktičnost, budžetske stege i čudni izbori kada je glumačka podela u pitanju (Sonja Savić kao posh majka Maje Mandžuke) ovo delo sproveli put brzog zaborava.
Kada sam u vazda migreničnoj glavi koncipirao ovaj pregled, kao jedna od prvih stavki mi se nametnulo posebno mesto za ljubimicu – Gordanu Boškov, nekrunisanu kraljicu srpske filmske eksploatacije. I premda joj manjka kruna, nema iole verziranijeg filmskog ovisnika o bizarnom i trešoidnom sa ovih prostora kome pominjanje njenog imena neće izmamiti smešak. I karanovićevski sjaj u očima.
Gospođa Boškov nas je zadužila sa tri treš klasika. Najpre pokušajem oponašanja grlićevski ozbiljne drame Šta je s tobom, Nina?, u kom Snežana Savić glumi zaljubljivu prvakinju SFRJ u mačevanju (!). Potom nas je osvojila nevaljalom pričom iz zatvorskog života Žene u zatvoru i nikada neprevaziđenim bravuroznim segmentom obaveznog tuširanja (i tuče koja samo što nije), uz pevanje monster hita Biljane Jevtić Uđi mi u trag.
Devedesete su donele mračniji ton, te je rediteljka sročila Flešbek (DVD izdanje kruži pod nazivom Povraćanje!), ljubavnu priču o mlohavom bokseru (Nebojša Dugalić) i šeprtljasto višejezičnoj službenici UNPROFOR-a (Tanja Bošković) na krajiškom ratištu.
Priča se da nam slede bolji dani – u niskom startu već duže se vrpolje dve Maje – Uzelac i Miloš, obećavajući dosta provokacije u svojim nadolazećim režijama (Plava krv i Klip). A, sudeći po izveštajima sa konkursnih megdana, sva je prilika da nam se iz tuđine vraća Tanja Brzaković koja je svojevremeno dovoljno obećavala svojim parčetom iz studentskog omnibusa Raskršće.
U svetu je malo bolje, ali i tamo se sve svodi na malobrojnu skupinu predanih, odvažnih i – srećnih. Leni Riefenstahl, Liliana Cavani i Lena Wertmuller dobile su zapažene odrednice u svetskim istorijama filma, Penny Marshall (Veliki), Penelope Spheeris (Vejnov svet) imale su svoje zlatne trenutke, a na braniku nezavisnog filma stoje Antonia Bird (Sveštenik), Mary Harron (Pucala sam u Andyja Warhala), Jane Campion (Klavir), Sophia Coppola (Smrt nevinih) i povremena rediteljka Asia Argento (Scarlet Diva). Ako se po strani ostave rutinerke poput Nore Ephron, Mimi Leder i Nancy Myers, sa budnom pažnjom treba pratiti nekolicinu vrlih dama - Isabel Coixet (Moj život bez mene), Lone Scherfig (An Education) i Susanne Bier (Posle venčanja).
A moraju biti spomenuti i bogu žanra odane – Mary Lambert (Groblje kućnih ljubimaca) i Lexi Alexander (Punisher 2), kao i Drew Barrymore, koja sa punim može da se podiči svojom debitantskom dugometražnom režijom – Whip it
Ali baš kao i istina svih istina (a i tako nas je godinama učio u SMB uparađeni Aljoša Milenković) – može biti samo jedna. Ta jedna je konačno, nakon nekoliko nepobitnih remek-dela (Zločin na talasima, Blizu tame, Čudni dani) uspela da natera oskarovsku glasačku mašineriju da joj prizna pravo na tron. Kathryn Bigelow postala je prva rediteljka ovenčana Oskarom. Mojoj sreći (a ubeđen sam i sreći mnogih filmoljubaca) nema kraja, jer iza odluke o toj nagradi ne stoje večite kalkulacije i politički ispravno doziranje po kome bar jednom u deceniji statuetu dobiju i pripadnici manjinskih/ugroženijih grupa. Naprotiv, majstorica Bigelow je nagrađena za odličan film, sineastički dragulj, dokaz njene bravuroznosti i malu nepodopštinu sa samog oboda sistema kojoj je čak teško uhvatiti preovlađujuću ideološku potku.
Eto nam elipse koja nas vraća na početak i Šijanov apel. Kathryn Bigelow sada uživa na lovorikama i čarima davno zaslužene slave ne zato što je glasački rulet ove sezone pao na rodnu ravnopravnost na mahove, već zato što se očigledne istine ne mogu večno ignorisati. Svet filmova Kathryn Bigelow je dominatno muški, njena vizura ne pruža ni privid ženske suptuilnosti i bolećivosti. Štaviše, The Hurt Locker krasi tek jedan i to posve marginalizovan ženski lik, a jedini njen film u čijem središtu je ženski lik (Usijani čelik) zapravo predstavlja priču sa invertiranim polnim ulogama.
Ovde nipošto ne bih preporučio ovdašnjim damama mimikriju kao put ka priznanju i uspehu. Naprotiv, od gospođe Bigelow mogu preuzeti pelcer istrajavanja i kontrolisane subvezivnosti, ali slaba vajda i od toga ako nema istinskog dara. A žene, kao uspešniji remiks muškarca, moraju da pruže više. A neke sigurno mogu i više i bolje. Pa će oni koji drže kesu (i najčešće je dreše za potrebe najmilijih) morati da ustuknu i priznaju očigledno. Kad je mogao alfa-mužjak poput Jamesa Browna, priznaće i oni.
U takvoj postavci ni svojevrsni lex specialis koji profesor Šijan sugeriše neće biti neophodan. Kako je i na Popboksu prisutna autorka mudro primetila – od konkursa se ne očekuje da bude džentlmenski, već samo pošten. Solidarnost je davno zaboravljena kategorija (ne sećam se ni da je sam Šijan ikada pomoć za svoj film ustupio nekoj dami sa manje sreće i uticaja). A one će ponajbolje, uz pristojno osvetljenje i bez tajnog minskog polja, i same pronaći put.
Pre samo nekoliko godina se činilo da je karijera (ali i umeće) lejdi Bigelow pitanje pluskvamperfekta, ali sve je moguće, te nam možda preostaje da se u iščekivanju srpske ultimativne reditelske alfa-ženke onako po azijatski zagledamo u nebo, upitani šta nam predstojeći dani spremaju. Moj predlog da se prekrati vreme – reprizni hadžiluk na neveliki opus carice srpskog filmskog gulty pleasure mrsa – Gordane Boškove.
Da vežbamo osmehe za bolje dane koji nam predstoje. Vežbom do savršenstva
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
FCS & mačor Obama (gost)
| 18.03.2010. 13.15.10
Uživancija od teksta. Komično i bolno istinito, sve u jednom.
-
Jovan Ristić (gost)
| 18.03.2010. 13.54.06
Na spisku fale još dve izvanredne režiserke iz Srbije: Mina Đukić, autorka "Dosijea Pacov" (2004) koja je nagrađena na Festivalu kratkog metra za najbolje domaće ostvarenje, i Jelena Tvrdišić, autorka bravuroznog kratkog filma "Slatkog mirisa naftalina" (2004) u kojem je Sonja Kolačarić ostvarila dvostruku ulogu. Jelena Tvrdišić je konkurisala za dugometražnu verziju tog filma. Naravno da nije dobila pare. I vrlo je verovatno da na idiotski koncipiranom konkursu za sufinansiranje, na kojem su izjednačeni debitanti i "stare kuke" (naravno u korist potonjih), niko u komisiji nije ni pogledao kratki "Slatki miris naftalina" koji otkriva vanredno talentovanu autorku.
-
Goca Parizanka (gost)
| 18.03.2010. 14.10.25
I kod nas u Parizu, a bogme i u Njemackoj, zene klicu autoru ove nadahnute apologije. A way to go, Zohan!!!
-
Jovane... (gost)
| 18.03.2010. 14.36.08
...kratki metar ocigledno nije usao u razmatranje.
-
Dosada Bozija (gost)
| 19.03.2010. 14.04.45
G. Jankovic sam sebi skace u stomak, kada kao "muski feminista" tvdi da je svet najuspesnije zenskog reditelja "upadljivo muski". Da bi, dakle, uspela na filmu, ona je morala da zatre sve ono sto je "upadljivo zensko" u njoj, te time i da se odrekne zenstvenosti kao takve. To govori o dvema bolnim istinama: 1. Svaki privremeni posao, pa i rediteljski, danas je postao vazniji od zenstvenosti; 2. Film je danas dospeo u toliko jadno stanje, da iz cabra moraju da ga vade zene koje oponasaju svoje bivse muzeve. Nekada smo imali par genijalnih reditelja, a u buducnosti cemo, izgleda, imati gomilu osrednjih rediteljki. Horizontalizacija se nastavlja...
-
mim (gost)
| 19.03.2010. 17.49.33
"Svet filmova Kathryn Bigelow je dominatno muški, njena vizura ne pruža ni privid (ženske suptuilnosti i bolećivosti( ???)). Štaviše, The Hurt Locker krasi tek jedan i to posve marginalizovan ženski lik, a jedini njen film u čijem središtu je ženski lik (Usijani čelik) zapravo predstavlja priču sa invertiranim polnim ulogama."
- ???
-
Ivan (gost)
| 19.03.2010. 20.19.07
Postoji razlog zasto su rediteljke marginalizovane... sve osecaju unutrasnji pritisak da se bave tzv "zenskim filmom", koji se bavi zenskim temama, trudnocom, silovanjem, abortusom itd. Zato je Ketrin Bigelou mama, jer se ne bavi zenskim filmom, nego filmom.
-
pih (gost)
| 22.03.2010. 13.29.35
A Mimi Rodzers?
izem ti pricu bez Mimi Rodzers.
pih...
-
pih tebi (gost)
| 22.03.2010. 15.27.58
Mimi Rogers je glumica. Nije nikada ništa režirala. Mimi Leder je režiserka i pomenuta je u tekstu.
-
ipak, pih meni (gost)
| 23.03.2010. 08.19.26
Da,ne znam otkud mi Mimi.
Mislio sam na Doris Visman (Wishman).
Dakle
A Doris Visman?
Izem ti pricu bez Doris Visman.
Pih...
-
Mario (gost)
| 20.03.2012. 01.33.37
Stav da su žene uspešniji deo muškarca je mit globalnih razmera, pogotovu u XXI veku. Pogledaj prosečnu devojku savremenog doba: nije u stanju da obari jaje ali bez skrupula troši tuđ novac za najbesmislenije gluposti kako bi zasitila svoje najniže porive. Neće da rađa, a neće vala ni da radi. I to sve pripisuje sposobnosti(!) Ja bih to pre pripisao samoljublju, sebičnosti i poremećenom sistemu vrednosti koji hara decenijama, a koji je završnu obradu i potporu dobio serijom "Seks i grad", gde se slavi nezrelost i nemoral tzv. seksualno oslobođene žene. Šo se tiče filma, manjak kreativnosti bi bio pravi izraz; ko je Soji Jovanović branio da snima filmove pre 50 godina? Ako živi u demokratskijem okruženju, tek sada nemaju izgovor za to. Žene generalno imaju manje interesovanja za kreativne (duhovne) stvari, pa samim tim i statistički manju verovatnoću da se izraze u bilo kom segmentu javnog života.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.