Još sam živ i snimam

Godine 1980. jedan je taman umro u Ljubljani, a drugi se još nije ukazao na horizontu. Reč je o Mišku, koji može, a bogami i vozi zavezanih očiju, jok, taj ni volan više ne drži u rukama.

Taj drugi Miško ne pripada firmi Krstić iz filma Ko to tamo peva, jer se 1987. osamostalio i osnovao sopstvenu firmu patriotski je nazvavši - Srbija.

E, pošto je prvi Miško umro pred sam kraj svog života, a ovaj drugi je poživeo posle njega, dosta Srba je potom putovalo za Beograd, za-be-o-gra-d. Bez povratne karte. Mnogi su hteli da iskoče, a i tata bi, sine. I tu kartu u jednom pravcu danas plaćaju oni i njihova deca.

Ko, bre, nema pare za autobusku kartu? Daj pet! Režija: Slobodan Šijan.

U široko sprovedenoj anketi Akademije za filmsku umetnost i nauku, a povodom stogodišnjice filma u Jugoslaviji 1996, njegov film Ko to tamo peva (1980) proglašen je za naš najbolji film. Slobodan Šijan za to gotovo da ne daje ni pet para.

Šijan nije The Umetnik: filmove ne snima za odabrane već za bioskopske ulaznice; diplomirao je režiju i slikarstvo, ali kaže da je o filmovima najviše naučio gledajući ih, i to najčešće one za jeftinu ulaznicu; teorijske analize prepušta kritičarima... A o onoj anketi kaže: „Super, ali šta je najbolji film?“

Do razgovora obavljenog u komšiluku njegovog palilulskog stana, u hotelu „Zira“, a samo usput povodom izložbe Oko filma, došlo je u vreme probnih snimanja nove Emotionove serije Žene sa Dedinja, srpskog rimejka Očajnih domaćica, o čemu Šijan zbog ugovora sa producentom odbija da govori osim da se nalazi na poziciji kreativnog direktora.

POPBOKS: Da li ste primetili u kojem kontekstu vam se ime poslednjih mesec dana pominje u novinama?

ŠIJAN: Ne, bio sam prilično zauzet.

Povodom Beogradskog fantoma i Vlade Vasiljevića koji je već pomenut u jednom filmu.

Da, imali smo ga u Davitelju.

Otkud Fantom u Davitelju, koji scenarista ga je ubacio?

Taj scenario smo pisali Nebojša Pajkić i ja. To je bila nekakva uvodna sekvenca, montaža raznih atrakcija, raznih događaja koji su mogli da učine da Beograd liči na neki veći grad. Fantom je bio jedan od tih urbanih heroja koji je u to vreme bio prilično aktuelan i blizu sećanju.

Ima li Beograd još urbanih heroja?

Pa verovatno. Urbane legende uvek postoje. Ali, mislim da se Beograd prilično udaljio od ideje urbanosti po nekom čudnom spoju koji može da bude i njegova revitalizacija. Stiglo se do neke nove ruralnosti. Čini mi se da je sve više prisutna kantri-psihologija, što opet ne mora da znači da se ona neće transformisati u jednu novu urbanu psihologiju.

S.Š. star godinu dana, 1947.

Davitelj se dešava u Beogradu-velegradu, Maratonci... u nekoj srpskoj varoši, a Ko to tamo peva, piše i na špici, „negde u Srbiji“. Koji ambijent vam je najviše ležao?

Pa nemam ja neke preference lokaliteta. Radio sam stvari koje su me zanimale. Nije bitno gde se tema filma odvija, već način na koji se pristupa humoru. Ne želim da definišem svoje filmove ni kao urbane ni kao ruralne, to sad ostavljam drugima, ali možda neki bolje komuniciraju sa gradskom publikom nego neki drugi.

Da, većina vaših filmova ima status znamenitih dela tzv. urbanog srpskog duha, iako se većina ne dešava u gradovima.

Možda, jer se to sve odvijalo početkom 80-ih, kad su filmovi snimani u jednoj atmosferi otvorenijeg i slobodnijeg Beograda. Političke stege su bile malo olabavile i slobodnije se moglo pristupiti humoru.

Kad govorite o popuštanju pritisaka, na šta tu konkretno mislite: prosto se osećalo u vazduhu ili su producenti bili blagonakloniji?

I jedno i drugo. Prvo, odlaskom Broza nestala je centralizovana vlast i republičke hijerarhije su počele da se bave same sobom. I to se odmah reflektovalo i na nadzorne mini-strukture koje su postojale po filmskim produkcijskim kućama. To je bio prilično konzervativan ukus koji i inače dominira srpskom kulturom: prizemljeni realizam i sve što se pomeri odatle dosta teško prolazi. Mislim, to traje i danas, čak na mnogo gori način. Tako da je bilo raznih primedbi za svaki film...

Nebojša Radojev, Šijan, Miloš Šobajić, ALU, 1965.

Možete li se setiti nekih?

Recimo, za Maratonce... je najpre bilo: „Šta će nam film kad već postoji pozorišna predstava?“ Jer, tada nije bilo tako uobičajeno da se ekranizuju pozorišne predstave, nisu valjda čuli za to. Maratonci... su kao predstava 10 godina bili na repertoaru. Do toga: „Šta će nama takav film?“ Kad sam smontirao Maratonce... sa arhivskim snimkom ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića u uvodnoj špici, postavljala su se pitanja: „Otkud taj žurnal na početku, to ne sme da se pojavljuje?“ Danas to izgleda smešno, ali posle Titove sahrane pokazati da je ovaj narod imao kralja čiju je smrt takođe oplakao, za njih je bilo prilično skandalozno.

Ko se usprotivio?

Na prvoj projekciji za umetničko veće jedan od tih glavnih političkih tipova iz komisije zakasni i propusti da vidi da smo film počeli tim žurnalom. Posle projekcije nekom od bioskobdžija izleti: „Pa, onaj žurnal malo iskrzan na početku, izgrebano ubistvo kralja Aleksandra...“. A ovaj skoči: „Kakav žurnal, kakvo ubistvo kralja Aleksandra?! Jeste normalni, to ne može da ide, ne dolazi u obzir!“ Zamalo nisu zaustavili film, tražili su da se to izbaci.

Niste valjda očekivali da će Karađorđević tek tako proći?

Da, bio sam svestan tih opasnosti, pa sam napravio čitavu strategiju za taj žurnal. Doveo sam kući producenta, koji je imao i neke kreativne ambicije, i pred njim se, kao, zapitao kako da počnem film: „Eh, kada bismo imali neki materijal, kad bih samo našao neku sahranu…“ Naravno, ja sam za taj žurnal već odranije znao, gledao sam ga u Kinoteci. A on se onda seti: „Pa, evo, ima sahrana Karađorđevića!“ I pošto se osećao kao neko ko je predložio taj žurnal, on ga je potom branio pred političarima.

A da li biste vi mogli da to odbranite?

Zavisi, nikad se ne zna. Pritisak na nas je bio izvršen, ali to nije odmah ispoštovano, već se izgubilo u nekim novim situacijama u kojima taj neko nije više imao vremena da se bavi nama. A u nekim ranijim vremenima bi taj pritisak možda odmah bio prosleđen višim instancama. To je trajalo negde dve-tri godine.

Ali, recimo, kod mog trećeg filma, Kako sam sistematski uništen od idiota, javila se posebna vrsta tihih cenzura. On je baš tako i sklonjen. To je bio prvi film od ’68. koji je prikazivao te tabu događaje i imao sam velike probleme sa Umetničkim većem „Avala filma“. Ali, mada je bio na crnoj listi i nije mogao da snima filmove, predsednik tog veća je bio Aleksandar Petrović. On je ipak bio autoritet, i strašno je zalegao za taj scenario i pomogao mi da to proguram. Sačuvao sam neke interne recenzije... mislim da bi im se ljudi smejali kad bi ih danas čitali.

Taj film je snimljen po stvarnom čoveku? Da li ste ga poznavali? Ko je bio on?

Osnova za film je bio roman Mome Dimića Šumski građanin koji je pak nastao inspirisan ličnošću beogradskog marginalca Radoša Terzića, zvanog Če, inače rodom iz Ivankovca kod Ljiga, koji se muvao po gradu predstavljajući se kao zagovornik ideja tog čuvenog kubanskog gerilca. Živeo je na uglu Balkanske i Narodnog fronta, blizu mene, i povremeno, kad bi me ugledao, doviknuo bi: „Ej, kad ćeš o meni da snimiš film?!“

A kakve su bile reakcije na ulogu Seke Sablić kao Ruskinje lakog morala?

To je bila jedna od glavnih primedbi na scenario u spomenutoj recenziji: kako, navodno, sovjetskoj građanki ne priliči da se vucara i ima intimne odnose sa takvom vucibatinom našeg porekla. Kada sam spomenuo da se trenutno snima film o ljubavi Amerikanke i Srbina, te da smo mi nesvrstana zemlja, odgovoreno mi je da „u Sovjetskom savezu ne sme da se vređa njihov sistem vrednosti“, a da je u „Americi demokratija, te da to tamo može, i da mi kao nesvrstani poštujemo njihove principe“.

Da objasnimo mlađim čitaocima: šta su zapravo umetnička veća?

To je jedan tipičan izum kasne Brozove vladavine. Zapravo, ne znam tačno kada je to uvedeno. Uglavnom, kad je ukinuta zvanična cenzura, stvorena su ta umetnička veća pri svakom filmskom preduzeću. I svaki projekat je moralo da odobri to umetničko veće. To je bilo telo od jedno 10-12 ljudi, u kome su bili što članovi preduzeća, razni glumci, filmski radnici, pisci, umetnici, i, što je bilo vrlo važno, neki političari zaduženi za kulturu.

Prva klapa "Ko to tamo peva", 3. april 1980.

I to odobravanje projekata je uvek išlo nekim svojim misterioznim tokom. Znam da sam sa Duškom Kovačevićem imao dogovor da ja idem na te sastanke, jer on je bio jednom povodom Ko to tamo peva i morao sam da ga držim ispod stola za ruku da ne skoči da nekog ne zvekne. Za Maratonce... sam išao sâm, jer Duško je rekao: „Ja ne mogu da idem, nemam živaca za te gluposti.“

Šta im je smetalo, a da nije bilo vezano za politiku? Psovke, golotinja…?

Verovatno to što moji filmovi nisu, po njihovom mišljenju, uzdizali pozitivne strane našeg naroda. To isto smeta nekima i danas.

A zamerke povodom Ko to tamo peva?

Hm, da se setim... Jedan od ljudi koji je nasledio „Centar film“, nije više živ tako da ne moram da ga spominjem po imenu, i koji je posle živeo od tih naših uspešnih filmova, na ondašnjem umetničkom veću je ustao i rekao kako on ne može da shvati da u trenutku kada Došlo doba da se ljubav proba u bioskopima zgrće lovu, mi snimamo nekomercijalni film. I napao je projekat kao neisplativ i nekomercijalan. A posle je decenijama bio glavni u plasmanu, prodaji, putovanjima po svetu s tim filmom.

Ali da kažem da su na tim većima padale čak i neke konstruktivne i korisne primedbe, naročito ako je član bio neki dobar pisac kao, na primer, Mirko Kovač ili Filip David.

Jesu li političari otvoreno iznosili kritike na tim projekcijama?

Oni bi se obično javljali poslednji... Traje razgovor o Maratoncima..., svi su se istresli, i jedan od tih političara, za kog mi se čini da sam ga viđao kasnije u nekim vlastima ali se ne sećam imena, na kraju me pita: „Šta će nama ovaj film?“ A ja mu kažem: „Ne razumem pitanje.“ Nije znao šta dalje da odgovori i to se tako završilo.

Snimanje "Maratonaca", 1982.

Uprkos svemu, kao da ste blagonakloni prema tom vremenu. Maločas ste pomenuli „imali su primedbe“, a zapravo govorimo o konkretnim pokušajima cenzure.

To je vaš komentar, koji verovatno proizlazi iz vaših političkih ubeđenja ili predubeđenja. U svakom slučaju, već negde posle 1984. bilo je prilično teško ići dalje sa nekim novim idejama. Mislim da sam tu došao već sa Daviteljem... do jedne tačke kada si morao ili da vrtiš nešto što si već uradio, ili nisi imao kud, jer je prostor već bio prilično omeđen na estetskom planu.

To je uvezano, estetika i politika nisu baš toliko razdvojene: vi krenete možda u nekom pravcu da razvijate neke svoje ideje, ali one samom svojom formom postaju destruktivne za jedan etablirani sistem.

Osim malo sprdnje sa milicijom ili scene u uvodu koja prikazuje obustavljenu gradnju metroa, Davitelj protiv davitelja nema otvorenih političkih konotacija.

Ali je u onom trenutku možda bio destruktivniji i subverzivniji nego neki politički film. Jer je donosio neke vrednosti zapadne kulture koje su bile prezrene u ovdašnjem kulturnom establišmentu: davitelje, horor… Brojna scenarija nisam mogao da proguram zato što krv pljušti u nekom kadru. A sve zato jer u komisiji sede ljudi koji ne idu u bioskop.

Šijan snima komedije – to svi znamo. Zašto? Da li ste birali taj žanr ili su prosto komedije dolazile do vas?

Pre prvog igranog filma sam imao period u kojem sam snimao TV filmove i tu sam napipavao stvari. Prvo sam krenuo sa idejom „OK, ja sam neki reditelj, šta god, važno mi je da radim igranu narativnu dramsku strukturu. Šta god mi daju, ja ću to da uradim najbolje što mogu“. Međutim, sa nekim projektima osetio sam da tu ima nešto što mogu da uradim bolje.

Jedan od prvih takvih TV filmova zvao se Šta se dogodilo sa Filipom Preradovićem, a drugi Najlepša soba. U oba projekta sam napipao te neke iščašene stvari vezane za naš mentalitet, koje sam mogao malo da stilizujem u pravcu nekakvih ekstrema. Recimo, Najlepšu sobu sam u celosti snimio sa naturščicima i koristio sam Kostićeve songove sa romskim muzičarima koji komentarišu radnju. Kao kasnije u Ko to tamo peva.

U Filipu Preradoviću sam koristio manje poznate glumce iz provincijskih pozorišta ili kaskadere, pa sve do nekih naturščika. I to sam sve iskombinovao u nekakvu kvazidokumentarnu dramu u kojoj ljudi govore u kameru, ali su sve to ljudi koji viđamo, čije face pamtimo. I tu sam negde napipao da mi odgovara da idem u pravcu humora koji se bavi tim malo iščašenijim stvarima u našoj kulturi.

Hoćete da kažete da su vas glumci odveli komedijama?

Zaključak je sledeći: naši glumci su prilično rastrzani u svom poslu, rade u pozorištu, rade neke tezge, rade ovo-ono. Ne možeš da ih imaš posvećene ulozi kao Roberta de Nira u Razjarenom biku, koji će za godinu dana da se ugoji ne znam koliko kila samo zbog uloge. Ali, mi imamo sjajne glumce, naročito u Ateljeu 212, koji jako dobro znaju da rade komediju, poznaju taj humor. I samo dođu na snimanje, uskoče i odmah stupaju u akciju.

Zanatska rutina ili prosto neko njihovo životno iskustvo?

To je prosto tako bilo. Kada sam shvatio da u napornim uslovima snimanja od 20-ak dana sa tim glumcima mogu da dobijem maksimalni rezultat, nekako sam počeo da se opredeljujem za komedije. A onda, naravno, posle uspeha Ko to tamo peva vidim da mi to odgovara. Jer, ja sam čovek koji je filmom počeo da se bavi zbog njegove popularne dimenzije. Znači, film je nešto što komunicira sa širokim slojem publike i što svako može da vidi za neku malu cenu ulaznice.

Ko to tamo peva je proglašen za naš najbolji film svih vremena. Da li ste nakon montaže poslednjeg kadra znali da ste snimili veliki film?

Priča o nekom najboljem filmu jeste super, ali ni tada ni danas o tome nisam razmišljao... Dobro je kad čovek napravi dobar film. Cilj je bio napraviti nešto što komunicira, i glavna borba je bila izvesti to onako kako želim. Mnogi su zahtevali, recimo, da izbacim romske songove. To je bio pritisak do poslednjeg trenutka. Posle Pulskog festivala sam čak imao velike rasprave sa nekim svojim prijateljima, montažerima: „To uništava film, trebalo je da izbaciš.“

Šijan i Milorad Glušica, "Kako sam...", 1983.

U inostranstvu sam zbog toga dobijao komplimente od ljudi koji su međunarodni autoriteti za Brehta, oni su komentarisali da je to jedna od boljih upotreba brehtovskog principa na filmu. Sve je to bilo rezultat jedne dobre saradnje dobrog tima: i glumaca, i pisca, i reditelja, i direktora fotografije. Imao sam sjajnog direktora filma Nikolu Popovića kome je to bio mali projekat, on je bio direktor spektakala poput Neretve. Međutim, da nisam imao njega pitanje je da li bi Ko to tamo peva bio snimljen.

Snimanje filmova je čudna stvar. Kad dan-dva pred snimanje krene neka priča „možda da pomerimo za jesen, ovo-ono“ onda se zna - ako se pomeri za dan-dva, pomereno je zauvek. Ali, ja sam imao Nikolu, on je to zaustavio i rekao: „Ne može, snimamo sad!“

Navodno je to bilo namenjeno Goranu Paskaljeviću?

Da, Goran je trebalo da režira TV verziju scenarija, koja je bila veoma različita od filma u njegovom konačnom izgledu. Znači, to je bila savremena priča, za film od 50-ak minuta, koja se odigravala u autobusu GSP-a i u kojoj je glavni lik bio starac koji ide da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. Njega je trebalo da igra Mija Aleksić. Međutim, Goran je odustao od tog projekta da bi snimio film Zemaljski dani teku.

OK, da li je Ko to tamo peva vaš najbolji film?

Ne mogu ja o tome da govorim. To je film s kojim sam se najviše naputovao, eto tako bih rekao. Bio sam pre mesec dana u Parizu na nekom festivalu Evropa, van Evrope i opet su pokazivali taj film, a posle sam razgovarao sa publikom. I još uvek s njim putujem i činjenica je da me dosta ljudi, naročito u Evropi, zna najviše po tom filmu.

U Americi me znaju i po nekim drugim: Maratonci... su odlično prošli u Los Anđelesu, bili su na listama 10 najboljih filmova kao i Ko to tamo peva, Davitelj... je prikazan na Movie Channelu, Idiot… na nekoliko festivala.

Šta su vas pitali u Parizu?

Čekajte da se setim... Nešto oko rada s glumcima, onda neki naš čovek me pitao oko rada s Batom Stojkovićem. Očigledno je da je on ostao kao važno obeležje tog filma. Uglavnom to.

Snimanje "SOS...", slomljenog ramena, oktobar 2006.

Kako to da danas u domaćem filmu ima malo dobrih komedija. Tzv. veliki filmovi, ovi skupi i pompezni, obično su neka epska ili tragička viđenja sveta. Kao da se na tradiciju srpske komedije gleda posprdno, uprkos i Nušiću i Steriji.

Pa, to je uvek bilo. Maratonci... su imali neverovatan prijem u pulskoj Areni, to je bio lom, zemljotres smeha, ali komentari su bili: „Eto, još jedna komedija.“ Iako su komedije, naročito u dramskoj literaturi, ono najbolje što je urađeno kod nas - vidimo da se danas Sterijine ozbiljne drame gotovo i ne izvode.

Šta vam lično smeta kod epskih tema?

To je nekakva mitologija koja brzo zastareva. Da se vratim na ono što si me pitao zašto sam se opredelio za komediju: zato što sam kao filmski gledalac i filmofil shvatio da komedije duže traju. Jer, bio sam svedok kako neka melodrama iz 30-ih godina ne može da se gleda, a dobila je ne znam koliko Oskara. I ti se smeješ tamo gde ne treba da se smeješ, tamo gde treba da plačeš. Ali, kad gledaš braću Marks i te kako se smeješ modernom humoru. Znači, komedija nije bila slučajan izbor.

Da li ste se smejali, vi ili ekipa, za vreme snimanja filma, kada glumci ispaljuju one sada već legendarne replike?

Pa, dešavalo se.

Šta je bilo najsmešnije, koja replika?

Uh, nemojte, molim vas…

Koliko ste izrasli iz filmova koje ste gledali? Čini se, zapravo, da intenzivni bioskopski život u filmovima nikad niste ni skrivali.

Apsolutno! Postoje samo dva načina da se nauči pravljenje filma: gledanje i snimanje. Uprkos školovanju, bez manijačkog gledanja filmova čovek ne može da uhvati taj neki unutrašnji ritam, da to počne i u njemu da pulsira. Studentima uvek govorim da moraju manijački da gledaju filmove, to je jedini način da budeš u štosu.

Radnja vaših filmova odvija se u nekim od ključnih godina srpskog 20. veka: Maratonci... - 1934. u vreme Marsejskog atentata, Ko to tamo peva od 5. do 7. aprila 1941, Kako sam sistematski uništen od idiota - 1968, Spasite naše duše - 1991. Čemu služe te istorijske tačke?

Uh, bolje da ste intervjuisali nekog teoretičara filma nego mene. Ne voli autor toliko da objašnjava svoje filmove. Ne bih želeo da to racionalizujem, jer ako ja kažem da sam nešto uradio zbog nečega, onda je to definitivno. Filmove i uopšte umetnička dela treba pustiti da samostalno žive. Pogotovo film, koji ima snagu da nadjača ono što su autori njim hteli da urade.

Sa Tomom Gotovcem, na Alternative fim/video festivalu u Beogradu, 2007.

Ali, vidi se da to nije slučajno. Evo, i Davitelj... se dešava u važnom trenutku, u vreme Novog talasa.

U stvari, ljudi ne znaju da Davitelj... nije film o savremenom Beogradu. To je futuristički film, koji se događa četiri godine kasnije, kad Beograd postaje metropola. U vreme snimanja filma još nema Davitelja. Sadašnjost sam uvek izbegavao, jer ona lakše zastareva.

Da li je Taško Načić prosto bio logični izbor za Peru Mitića u Davitelju..., nešto što se podrazumevalo? Ili Pavle Vujisić kao šef parade u Ko to tamo peva?

I pre Davitelja... sam želeo da snimim film sa Taškom u glavnoj ulozi. I onda se desila dobra prilika. Moram da kažem da sam u svakom filmu dobijao glumce koje sam želeo. Pogotovo ako radite za solidnog producenta u okviru nekog normalnog filmskog budžeta, koji je tada bio čak i skroman u odnosu na današnje iznose. Recimo, Ko to tamo peva je koštao manje od 150.000 dolara.

Dakle, za Davitelja... ste konkretno želeli Taška, Šapera i Nikolu Simića?

Da, ja sam to tako zamislio i dobio sam svu trojicu. To je bila od početka neka ideja. To je ogromna prednost rada ovde: mi imamo vrhunske glumce koji su, barem doskora, bili prilično dostupni. Sad neki prave međunarodne karijere, pa je malo teže doći do njih.

Šaper kao Spiridon Kopicl pre (i posle) toga nije glumio na filmu. Kako ste došli do njega?

Pa, glumio je Rastka Petrovića u TV filmu o Savi Šumanoviću. U svakom slučaju, poput Spiridona Kopicla, uspeo je u životu.

Srđan Šaper (Spiridon Kopicl) i Sonja Savić (Sonja Mačkić)

Pomenuli ste naturščike. Kako ste došli do Stanojla Milenkovića („Nemojte, ljudi, ko boga vas molim“, „Dalje nećeš moći“), limara iz okoline Svilajnca? On je valjda kod vas glumio i na nekom TV filmu?

Pa da, njega sam pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film Najlepša soba. I pored kromanjonske face, imao je izuzetnu inteligenciju, i ta kombinacija je bila veoma smešna.

Dragan Nikolić u ulozi šlagerskog pevača u Ko to tamo peva je posveta Džimiju Barki i Živojinu Pavloviću?

Apsolutno. Mada ga nismo imali u prvim verzijama podele.

Vi ste i studije režije upisali zbog Žike...

Prijavio sam se na prijemni na FDU, jer sam čuo da on preuzima klasu.

Opet zbog bioskopa, tj. zbog njegovih filmova?

Da, gledao sam Buđenje pacova i Kad budem mrtav i beo, i jako su mi se dopali.

Tada ste već bili diplomirali na Likovnoj akademiji?

Jesam, onda sam se prijavio i ovde. Kao, hajde da probam. I ispadne da od ne znam koliko, valjda 250 kandidata, prime nas četvoro. Ali teško da bih studirao još četiri godine i slušao ko zna šta, nešto što me ne zanima, da nisam mislio kako kod Živojina možda može nešto da se nauči.

I ono što je bilo dobro jeste to što je on studentima davao potpunu slobodu. Žika na studije nije gledao kao na vežbe. Nije nas tretirao kao debile: „Morate da učite A, B, C, D...“, nego: „Hajde, napravi dobar film, film u koji veruješ.“

Pre toga ništa niste snimali?

Nikad!

Da li je istina da su kod Žike postojale samo dve ocene: 5 i 10?

Jeste, on je to zaveo jer je smatrao da talenat ne može da se ocenjuje. Nije trpeo da studenti dolaze da se žale kad nisu dobili ovo ili ono za potrebe snimanja... Njega to uopšte nije zanimalo - ako hoćete da izađete na ispit, morate da donesete film i tačka. Ako ga ne donesete iz bilo kog razloga - ne možete da polažete. Ja sam jedini stigao do treće godine od cele generacije.

Jeste li bili na FDU kad su ga smenili?

Smenili su ga na mojoj trećoj godini. Izvršena je strašna hajka na njega i studente sa njegove klase. Političke komisije su gledale naše filmove, pregledali su preko 50 filmova, da bi pronašli negativan uticaj „crnog talasa“ na studente i onda su o tome objavili i izveštaj. Tražili su se tragovi Žikinih filmova, zbog kojih su ga malo ranije i zvali da predaje na FDU. Onda je i on prekršio taj princip o peticama i desetkama, jer je bio svestan da moramo da podnesemo neke projekte koji će proći kroz sve te čistke. Meni je dao sedmicu. Onako, pustio nas je da završimo treću godinu.

I odmah sam dobio poziv za JNA. Nisam uspeo da se oslobodim, iako sam počeo da glumim nekog socijalnog neprilagođenog umetnika ne bih li se nekako izvukao. Ali mi je vojni psiholog rekao: „Možda će vam vojska pomoći da se uklopite“ (smeh)… i zeznuo me. I onda sam tamo izgubio godinu dana, kao i svi koji su služili vojsku. Mada je tamo u Somboru bilo dobro društvo - Ivan Bekjarev, Goran Paskaljević, Dragan Džajić i još neke kolege… Skupili smo se u vojničkom klubu i tako smo relativno dobro prošli, ne mogu da se žalim.

Šta ste zatekli kad ste se vratili na fakulet?

Nisam se vratio, iz vojske sam položio četvrtu godinu. Nije njih zanimalo gde sam i šta sam, samo je bilo važno da nas ne vide. Cela jedna generacija, nekoliko klasa, svi koji su u tom momentu na tom fakultetu bili na filmskoj režiji, postali su crne ovce. I godinama niko nije mogao da dođe do filma. Znalo se da pripadaš onima koji su studirali kod Žike ili Saše, koji su bili tu kad je sniman Plastični Isus i to je bilo kao neka mrlja na biografiji. I to je trajalo jedno tri godine, jako ružno vreme u srpskom filmu, gde su vladali razni oportunistički mediokriteti.

Koje je to tačno vreme?

Najteži je bio period ’73-’75. A onda su počeli da se pojavljuju mlađi reditelji, pripadnici Praške škole, koji su pravili neke uspešne filmove i malo otvarali vratanca za neke od nas. Oni su bili prihvatljiviji, jer nisu dolazili sa beogradskog FDU. A onda sam i ja tu nekako počeo da snimam filmove na TV Boegradu koji su dosta solidno prolazili. Već sam stekao reputaciju nekog ko zna da režira i uspeo sam da se dočepam prvog filma, što nije baš tako lako.

Možete li da pretpostavite kako bi izgledao domaći film da su u njemu ostali Lazar Stojanović ili Jovan Jovanović?

Mislim da je srpski i jugoslovenski film u tom trenutku bio u velikom uzletu, i da je to bila najinteresantnija kinematografija u Evropi. Nije bilo jednoobraznosti kao u češkom filmu, već su autorske poetike bile veoma različite, ali i veoma subverzivne. Osećao se veliki elan, i mi kao studenti smo se osećali delom te i takve kinematografije. Ja sam bio ubeđen da ću i ja kao Lazar na četvrtoj godini snimiti celovečernji film.

Malo je poznat vaš rad pre filma: likovni period...

U početku mi je bila bliska Nova figuracija, umetnici kao Leonid Šejka, Radomir Reljić, Bora Iljovski i Bojan Bem. Posle sam bio bliži svojoj generacijskoj grupi. To je interesantna tema, jer taj period nije dovoljno istražen. To su Vladimir Jovanović ili Radovan Hiršl, slikarstvo inspirisano psihodeličnim motivima rok kulture 50-ih, omotima rok albuma, sa referencama na hipi kulturu. Dosta sam autostopom putovao po Evropi, muvao se. Po povratku iz vojske, u jesen 1974, pratio sam programe u SKC-u gde su se dešavale neke važne stvari u našoj umetnosti.

Ali sam zapravo uvek ostao negde između tih uticaja. Izložba u Salonu Muzeja savremene umetnosti je velika retrospektiva, niz radova nastalih negde od ’68. do danas.

Slikate li i danas nešto?

Slikarstvo je jednostavno preuzak pojam da bi se u njega smestilo ono što umetnici već decenijama rade. Dovoljno je setiti se poslednjih nekoliko oktobarskih salona, recimo. Tako i ova moja izložba predstavlja izbor radova koji su nastali, kako sam naslov kaže, ”Oko filma”, znači: na filmskoj traci kao nosaču slike, bilo pokretne bilo statične, na videu kao nosaču elektronske pokretne slike, na papiru kao podlozi za fotografije ili pak skice i ideje mogućih ili budućih filmskih kadrova.

Tu su i slike i crteži inspirisani filmom ili stilom nekog reditelja, ili foto kolaži koji po definiciji koriste sliku zabeleženu fotoaparatom koji takođe koristi filmsku traku. Zatim, foto-sekvence koje sam snimio na lokacijama Hičkokovog filma Vrtoglavica kao svojevrsno preispitivanje odnosa ”stvarnosti” i sećanja o doživljaju tog filma. Ali tu su i 43 broja mog Filmskog letka, neke vrste fanzina ili samizdat grafike, koji sam u periodu 1976-1979. izdavao jednom mesečno, komentarišući tekuću filmsku produkciju, iznoseći svoje stavove na jedan neformalan, često neverbalan način i pokušavajući da i sam fenomen ”filmskog” preispitam, redefinišem i zabeležim drugim sredstvima.

Od 1980. do 1984. snimili ste četiri dugometražna igrana filma, pa je onda prošlo četiri godine do srpsko-američke produkcije Tajna manastirske rakije. Trebalo je da prođe čak 15 godina do narednog filma. Zašto?

Zbog političkih promena. Došla je Miloševićeva vlast koja je očekivala da se na neki način eksponiraš podrškom njima. Ali, čitavo to zahuktavanje ratnog ludila mene nije zanimalo. Nisam želeo da sedim ovde i gledam kako razni prijatelji odlepljuju i odlaze u ovom ili onom pravcu, pa možda i ja tako odlepim. Imao sam neke ponude za posao, pokupio sam se i otišao u Ameriku. Mislim da sam sačuvao zdrav razum.

Otišli ste, dakle, zbog čistih ruku, ali zar nije šteta zbog nesnimljenih filmova?

Pokušavao sam! Nudio projekte koji su me zanimali, ali taj Miloševićev sistem je tražio antiratne filmove. A meni je to bilo apsurdno. Što da snimam antiratni film koji će da finansira režim koji inspiriše rat?

Ipak, ni Siroti mali hrčki ni SOS Spasite naše duše nisu izazvali ni približne reakcije kao filmovi s početka 80-ih? Zašto?

Možda su suviše dobri za vreme u kojem su nastali… Svaki moj film je proglašavan slabijim od onog prethodnog, kad ono, gle čuda… još sam živ i snimam!

Gde leže ekonomski motivi za bavljenje filmom? Kad stanete iza kamere, očekujete li da to neko kupi?

To je bio jedan od mojih motiva što sam počeo da se bavim filmom. Međutim, sa ubistvom bioskopskog tržišta došlo je do jednog izuzetnog suženja, pa ni najreklamiraniji filmovi ne mogu da ostvare neku gledanost. Onda se čovek malo pita gde je motivacija, šta radi. I onda se ljudi okreću nekim svojim ličnim eksperimentima.

Šta mislite, kako će film da izgleda za 20 godina?

To je zanimljivo, ali ne znam. Film se strašno menja. Teško je predvideti kako će se razvijati, s obzirom na razvoj i novih tehnologija i sistema distribucije.

Mislim i na samu dramatugiju. Zamislite savremeni film sa uličnom telefonskom govornicom?

To je nešto što ipak još postoji, ali verovatno kod nas ne radi (smeh). Nije nikad ni radilo. Ali, ima onaj problem… pokvari ti se auto... I šta da radiš? Moraš da objašnjavaš da nemaš domet ili da ti ne radi baterija na mobilnom, da bi gledalac prihvatio da si u nevolji. Ranije je bilo - pokvari ti se auto i ti si u nevolji. Stvari se definitivno menjaju.

Da li ste gledali operu Maratonci trče počasni krug? Ako jeste, šta mislite?

Mislim da je muzika zaista sjajna, ali da su autori malo „lagili“ kada su govorili da nisu uopšte gledali film dok su spremali predstavu.