Nadomak bogova

Naslov originala: Nordwand
Scenario: Christoph Silber, Philipp Stolzl, Rupert Henning, Johannes Naber, Benedikt Roeskau
Uloge: Benno Furmann, Florian Lukas, Johanna Wokalek, Georg Friedrick
Žanr: drama, avanturistički
Trajanje: 126 min
Proizvodnja: Nemačka, Austrija, Švajcarska, 2008.

Mario: Labavo bazirajući scenario na istinitoj priči o"samoubilačkim" pokušajima osvajanja jezivo nepristupačnog vrha Ajger na Alpima uoči II svetskog rata, nemački reditelj Philipp Stolzl uspeva da izbegne pucanje leda pod nogama. Pad kroz potencijalne pukotine je sprečen pametnim dramaturškim inkorporiranjem istinitih podataka o više različitih ekspedicija osvajanja najteža 3 planinarska "problema".

Boris: U atmosferi velikih društvenih previranja, pre svega u Nemačkoj i u Italiji ali i Francuskoj stasava generacija mladih ambicioznih penjača spremnih da prevaziđu svoje velike uzore sa preleza dva veka. Smatra se da su preostala "samo" još tri problema koja treba rešiti - severne stene Materhorna, Grand Žorasa i Ajgera. Doduše, ti vrhovi su već svi savladani još u 19. veku, ali niko do sada nije uspeo da "provuče liniju" kroz njihove impozantne severne stene. Tačnije, niko nije ni pokušao a mnogi su smatrali da je tako nešto naprosto nemoguće. A onda su se pojavili momci koji nisu verovali u reč "nemoguće".

Mario:  Ti ambiciozni momci su glavni likovi priče bazirane na premisama antičke tragedije o teškoćama dostizanja Olimpa. Toni Kurtz (Benno Furman) i Andreas Hinterstoisser (Florian Lukas) bili su među najboljim planinarima predratne Evropa i predstavljali su najveće uzdanice Hitlerove Nemačke. Zabadanje zastave sa svastikom na vrhu Ajgera je uspeh koji je Trećem Rajhu bio potreban u cilju propagiranja nadmoći arijevske rase. Olimpijske igre u Berlinu 1936. se bliže pojačavajući medijski pritisak na potencijalne kandidate za upisivanje u knjigu besmrtnih. Naši junaci, iako ih upoznajemo u nezaboravnim Hugo Bos uniformama, ne pokazuju preveliki entuzijam za nošenje istih. Njihove fantazije o veličini su isključivo bazirane na verovanju u sopstvene mogućnosti koje su stalno na testu planinske surove lepote. A Ajger je već bio poznat kao planina koja je nemilosrdna prema planinarima.

Boris: Prvi ozbiljniji pokušaj da osvoje Ajger preduzimaju Karl Mehringer i Max Sedlmeyer koji su nakon iznenadnog pogoršanja vremena bili primorani da četiri noći bivakuju u steni (to mesto se danas naziva Bivak smrti), kao u zamci iz koje nisu mogli ni da napreduju niti da se vrate. Angažovana je Minhenska Gorska služba spasavanja, ali tek posle nekoliko dana njihova smrznuta tela uočena su iz aviona koji je nadletao stenu. Sve vreme su bili posmatrani teleskopom iz hotela u podnožju, odnosno u onim retkim momentima kada se magla razilazila. Na početku filma njihov slučaj se pominje kao pretnja koja natkriljuje misiju glavnih junaka.

Mario: Paralelna priča koja se odvija u hotelu intenzivira osećaj izolovanosti i napora antagonistički nastrojene (nemačko/austrijske) ekipe. Pomalo naivno snimljen ljubavni trougao između Tonija, Luise (fotografkinje koja prati ekipu, inače Tonijeve drugarice iz detinjstva) i njenog makijavelističkog urednika ima funkciju katalizatora intimizacije sa likovima, ali je kao pozadinska priča nedovoljno razrađen. Poigravanje intrigantnim političko-klasnim paralelama trpi zbog nedostatka filmskog vremena. Srećom, glavna atrakcija filma je sam Ajger koji svojom grandioznošću ledi dah u ustima i samim tim uspešno održava zavidan nivo dramske napetosti sve do samog kraja. Pametnim rediteljskim postupcima priča ne skreće u domen nadrealnog već odabirom detalja doprinosi uverljivosti samog događaja, uz vešt emotivni slalom kojim je izbegnut zjapeći ambis patetike kojim holivudski režiseri ne bi odoleli.

Boris: Penjačke scene su prikazane manje-više realistično, a oprema je upravo onakva kakva je korišćena u to vreme. Za razliku od filma, istorijski podaci govore da su austrijski i nemački tim još na početku misije udružili snage, pa se nije moglo govoriti o nekakvom antagonizmu unutar ekipe. Iako možda izgleda kao filmsko preterivanje, Hinterstoisser jeste ključnu prepreku u steni prešao upravo onako kako je prikazano, njihanjem na užetu, takozvanim "klatnom". Ta sekcija se i danas zove Hinterštojserova traverza. Willyja Angerera jeste pogodio kamen, ali ne tako što mu ga je neko od penjača oborio na glavu već kao posledica prirodnog odrona. Usporeni povređenim Angererom, tim se kretao mnogo sporije nego što su očekivali. Posle tri dana kada su već bili na dve trećine smera vreme se iznenada pokvarilo i nisu imali druge no da se vrate. Dakle, nisu odustali zbog njega već zbog lošeg vremena. Tvrdoglav kakav je bio, Toni Kurz bi ga i polumrtvog vukao užadima do vrha.

U filmu je verno prikazan problem koji je ekipu zatekao pri povratku - Hinterstoisser nije mogao da prepenje traverzu u obrnutom smeru i postavi uže za ostale. Kasnije ih jeste pokupila lavina, Hinterstoisser je u tom momentu bio razvezan i samo ga je skinulo sa planine, dakle nije bilo nikakvog presecanja užeta odnosno svesnog samožrtvovanja (kako je u filmu prikazano). Angerer i Rainer su na mestu poginuli, a Toni Kurz je sam nastavio ka podnožju onako kako je opisano u filmu - spasioci su imali prekratko uže, pa je Kurz jednom rukom satima razvezivao čvorove tako da je u jednom trenutku visio nekoliko metara iznad spasilaca ne mogavši da odveže veliki čvor. Tada je po svedočenjima samo rekao "Ich kann nicht mehr" („Ne mogu više“) i umro. Naravno, bez romantične filmske izmišljotine u vidu Kosovke Devojke – Luise koja je krenula da ga spašava.

Mario: Istinit događaj ostavlja u ustima gorak ukus tragedije proizašle iz ljudskih stremljenja ka osvajanju novih vrhova. Kurzova smrt na domak spasa samo pojačava osećaj usamljenosti koji prati najbolje među nama, a planinari su idealan simbol za filmsku eksploataciju arhetipa heroja koji do kraja ostaje veran svojim idealima i moralnim načelima. Stolzl čvrsto drži dramsku strukturu u jasno postavljenim okvirima, stavljajući fokus na epski sukob čoveka i (ljudske) prirode, podupirući dramsku složenost aktuelnim društvenim momentom i ljubavnom pričom. Osećaj ledene surovosti planine i napora koji je teško zamisliv verno je približen odličnom kamerom i sjajnom fotografijom (bioskop je ipak pravo mesto za gledanje ovog filma, TV ekran će vam ubiti polovinu vizuelnih senzacija).

Ajger je idealno poprište za testiranje ljudskog materijala koji čini razliku između veličine i slabosti. Suštinska vrednost filma leži u snimljenim segmentima vaganja odluka koje znače život ili smrt u situacijama kada društvene iluzije mogu lako da zamagle ideale uzvišenosti.

Spuštanje sa vrha je mnogo teže nego uspinjanje na njega. A Stolzl zna da na dostojanstven način snimi pad koji uliva nadu da ljudi mogu da budu dostojni planinskih vrhova, za razliku od blata na koje nas svakodnevnica navikava.

Boris: Jedan od filmova koji je Leni Riefenstahl žarko želela da snimi je upravo saga o severnoj steni Ajgera. Nažalost, taj projekat nikada nije realizovan. Anderl Heckmair, član ekipe koja je 1938. konačno osvojila severnu stranu Ajgera bio je njen prijatelj i vodič po Alpima, a učestvovao je i u  snimanju njenih ranih filmova (među prvim filmovima koji se bave alpinizmom kasnije poznatom pod nazivom Nemački alpinistički film). Ledeni ambis je dragocen nastavljač te tradicije.

Distributeri su, inače, napravili grešku prilikom prevođenja naslova filma u Ledeni ambis. Naime, reč Nordwand nedvosmisleno označava ne samo severnu stenu Ajgera nego i celu epiku vezanu za njeno prvo penjanje. Na bilo kom jeziku. Taj naziv opisuje i Sedlmeyera i Mehringera kako se smrzavaju u "bivaku smrti" i junačko Hinterstoisserovo prelaženje one delikatne traverze, i Tonija Kurza koji umire na užetu, i Vörg koji rukama zaustavlja Heckmairov pad dok mu se dereze zabijaju u šake prilikom prvog uspešnog uspona. Sve to staje u jednu reč -"Nordwand".