Mandela kao pehar

Naslov originala: Invictus
Scenario: Anthony Peckham (prema knjizi Johna Carlina)
Uloge: Morgan Freeman, Matt Damon
Žanr: biografski, drama, sportski
Trajanje: 133 min
Proizvodnja: SAD, 2009.

Nepobedivi pokazuje da staromodni, umereno konzervativan i melodramski Eastwoodov pristup i dalje ima svoje draži, ali ta vrsta principijelne doslednosti starom holivudskom modelu donosi i određenu dozu autističnosti koja ne komunicira sa aktuelnim trenutkom. Na taj način Mandelina priča postaje arhivski deo kolektivne prošlosti, udaljena od osećaja realnosti, što u velikoj meri otežava poistovećivanje gledaoca.

Početak filma je maestralan. Kroz seriju brižljivo izabranih i montiranih dokumentarno-igranih snimaka potenciran je značaj ukidanja aparthejda i harizmatičnog državnika koji više nalikuje svecu – Nelsona Mandele. Suptilna muzička pozadina Kylea Eastwooda izuzetno doprinosi građenju uzvišene emocije koju je Mandela u tom trenutku predstavljao - nade.

Nažalost, Nepobedivi svakim narednim kadrom klizi prema klasičnom sportskom filmu. Dok pratimo Mandelu kako razrađuje i primenjuje strategiju građansko-rasnog pomirenja, nagoveštaji višeslojne intenzivne drame su još uvek prisutni. Fokusiranjem u potpunosti na ragbi tim uz rabljenje motiva "malog tima za koji navijamo, iako nije najjači", film se žanrovski sužava i time osiromašuje. Dodatno, Matt Damon kao Francois Pienaar deluje prilično ambivalentno u svojoj ulozi kapitena ragbi ekipe koji inspirisan Mandelinim pristupom predvodi južnoafrički nacionalni tim do prvog mesta svetskog kupa 1995.

Dragulji ovog filma koji nisu adekvatnije upotrebljeni su harizmatična ličnost samog Mandele i kompleksnost političko-istorijskih okolnosti. Iako je Morgan Freeman prilično uverljiv, njegovov lik je pojednostavljen izbegavanjem privatne strane Mandeline ličnosti (njegov konfuzan odnos sa Winni Mandelom je skoro skroz izostavljen iz filma). Na samom kraju filma izgleda kao da se potpuno pretvara u pehar koji predaje belom kapitenu Springboksa.

Nategnuta rešenja koja govore o žanrovskoj konfuziji i nejasno izdefinisanoj viziji samog režisera uočljivi su na primeru nepotrebne paralelne priče koja prati razvoj odnosa Mandelinog rasno mešovitog telohraniteljskog tima, kao i nabijanju veštačke triler tenzije kroz nametnuto iščekivanje atentata.

Bez obzira na pobrojane nedostatke koji proističu najpre iz nedoslednosti scenarija koji epsku biografsku dramu nepotrebno relaksira sportskim žanrom, Clint Eastwood ipak sa sigurnošću drži dramsku strukturu filma, praveći postepen prelaz iz duhovne prosvetljenosti ka navijačkim strastima. Njegova zanatska veština je vidljiva u pravilnom osećaju za tempo filma, sigurno snimljenim kadrovima i montaži koja je hirurški precizna. Naposletku, ljubitelji sporta će uživati u adrenalinski sirovo snimljenim scenama ragbi utakmica.

Čini se da je inspirativnost istinitih događaja zavarala duo Morgan/Clint da će sa lakoćom dočarati taj izuzetan civilizacijski trenutak. Umesto strastvenog, emotivno raskošnog ostvarenja koje će nam uliti nadu u postojanje boljeg načina života među ljudima, ponudili su solidan dramsko/sportski film koji će ostati upamćen po vanserijskom početku, dobrim sportskim scenama i nerealizovanim potencijalima.