Haotično srce džungle

Naslov originala: Nang mai
Scenario: Pen-Ek Ratanaruang
Uloge: Jayanama Nopachai, Porntip Papanai, Wanida Termthanaporn...
Žanr: Drama, fantazija
Trajanje: 109 min
Proizvodnja: Tajland, 2009.

Skrenuvši pažnju svetske kritike i filmskih sladokusaca koji su ga svrstali među najznačajnije predstavnike novog art talasa azijskog filma Pen-Ek nije uspeo da se izbori sa nametnutim očekivanjima. Last life in the Universe (2003) je film koji je demonstrirao njegovu vrhunsku sposobnost za postizanje ambijentalne atmosfere uz minimalnu upotrebu dramaturških sredstava. Nažalost, ispostavlja se da je ovaj film predstavljao krunu njegove karijere. Nimfa je delo koje se, rukovođeno istim principima, pretvorilo u bledunjavu i neubedljivu priču o shvatanju vrednosti ljubavi tek u momentu kada ona postaje izgubljena.

Uvodni snimak iz jednog kadra demonstrira Pen-Ekovo vizuelno majstorstvo koje ostavlja bez daha - kamera se probija kroz gusto zelenilo i izdiže iznad prizora silovanja unutar srca prašume snažno nas uvlačeći u njen vlažni i zlokobni arhipelag. Nagoveštavajući potencijalnu horor atmosferu, reditelj potpuno neočekivano skreće u priču o mladom bračnom paru koji, zbog muževljevog fotografskog posla, dolazi u prašumu. Njihov posrnuli odnos deluje neperspektivno i depresivno do momenta kada se muž, privučen mističnom snagom usamljenog starog drveta/šumske nimfe, nestane u svojoj ekspediciji. Tek nakon što ga izgubi u mračnoj šumi žena shvata da ga i dalje voli.

Poigravajući se granicama između stvarnosti i iluzija kroz prizmu magijskih prašumskih animizama, Pen-Ek razvodnjava dramski naboj filma. Umesto duboke dramske psihodelije sa kojom je samo koketirao (kao i sa osećajem jeze) on se opredelio za „enigmatični“ pristup rasplinjujući se prilično nekoherentno na paralelne segmente šumskih zbivanja i interpersonalnog odnosa dvoje ljudi. Pokušaj pravljenja analogije između lavirinta prašume i njene primalne prirodne snage sa nepredvidlivim emotivnim ljudskim lavirintima nije urodio efektnim spojem.

Hermetična atmosfera po kojoj je Pen-Ek i postao poznat je prisutna, ali neopravdano spori tempo filma sa neubedljivim dramaturškim vezama narušava njenu intenzivnost. Na momente, ovaj film deluje kao diplomski studentski rad u kojem se do kraja nije znalo kako će se i u kojem pravcu scenario odvijati i na taj način dosta rešenja deluju ad hoc.

Gluma je na solidnom nivou; fotografija odlična sa obzirom na mali budžet; muzička elektronska/noise podloga prilično interesantna, a rad kamere je najblistaviji momenat ovog filma. Više kliznih sekvenci iz jednog kadra su maestralno snimljene, ali ostatak filmskih komponenti ne uspeva da im parira po kvalitetu.

Atmosfera džungle je adekvatno usklađena sa atmosferom posrnule veze, ali preterano insistiranje na "višku" kadrova zelenila koji su skoro pa identični nije bilo neophodno.

Kraj filma dodatno pojačava "enigmu" radnje ostavljajući nas potpuno zbunjene u pogledu asocijacija vezanih za paralelnu mračno-bajkovitu šumsku priču i savremeno-urbani ljubavni odnos. Ponekad manje nije više.