Dobrodošli u Las Vegas!

Mesto: Kolarčeva zadužbina-Dom omladine, Beograd
Vreme: Nedelja, 01. novembar 2009.
Organizacija: BJF

Kolarac je poslednje festivalske večeri bio ispunjen do poslednjeg mesta, a stajalo se i sa strane. Kao što je stvar prestiža doći na otvaranje, isto tako nije zgoreg biti viđen ni na zatvaranju jedne od najuglednijih kulturnih manifestacija u gradu.

A ako ni to nije bio dovoljan motiv, nagoveštaj šlagerskog programa pevača Kurta Ellinga zacelo je uspešno odradio posao privlačenja najšire publike.

Neki su, može biti, došli i zbog trubača Terencea Blancharda, koji je nastupio prvi. To je onaj šmeker koji nas je nedeljama gledao sa zvaničnog festivalskog plakata, i koji je prve večeri ponoćnog programa „prepao“ duhovitog saksofonistu Gutbucketa Kena Thomsona. 

Ta anegdota bi trebalo da nam ukaže ako ne na izraziti mainstream karakter Blanchardove svirke, onda makar na ozbiljnost s kojom ovaj trubač pristupa jazz stvaralaštvu.

Na sinoćnjem koncertu, Blanchard je promovisao poslednji studijski album Choices. Aranžmani u neo-bop ključu su dovoljno moderni da nam stave do znanja da neće biti previše osvrta na istoriju žanra, ali s druge strane i dovoljno strukturirani da ne isprepadaju konzervativnije goste Kolarca.  Osnovne teme pesama su znatno manje ubedljive od sola, i valja imati strpljenja dok ne dođe „prava stvar“. A i tada, kvalitet odsviranog će znatno oscilirati.

Blanchard će s vremena na vreme provlačiti trubu kroz razne efekte, što bi trebalo da nam eksplicitno stavi do znanja da ovaj muzičar ima viziju i da ide napred ka budućnosti žanra, ali ovi momenti ne prevazilaze utisak jeftinog i ne naročito uzbudljivog trika. U sirovijim pasažima slavni trubač će biti znatno ubedljiviji. Pored lidera, valja istaći i veoma talentovanog pijanistu Fabiana Almazana, koji je bacio u zasenak ostatak pratećeg benda.

Drugi deo koncertne večeri opasno je naginjao ka kič atmosferi šlagerskih večeri u nekom hotelu u Las Vegasu. Kurt Elling je izleteo na binu u svom standardnom izdanju – zalizana frizura, odelo s diskretnim prugama i elegantna, ali ipak ležerna košulja. Čak mu je i maramica virila iz džepa sakoa. Bilo je tu i „komunikacije“ s publikom, ili bolje reći dodvoravanja, a Ellingov konstantni osmeh na licu mnogo je više plod smišljenog nastupa nego autentične radosti sviranja i pevanja.

Ni muzika u prvom delu koncerta ne impresionira – osvrt na saradnju legendardnog saksofoniste Johna Coltranea sa pevačem Johnnyjem Hartmanom tek na momente izleće iz zabavljačkog diskursa u malo dinamičnija sola pratećeg benda. Kada je na binu izašao specijalni gost, veteran na saksofonu Ernie Watts, situacija se drastično promenila na bolje, i usledio je niz veoma živahnih i uzbudljivih sola, koja nam konačno daju do znanja da nismo u restoranu nego na jazz koncertu.

Publici, koja je ionako mahom došla zbog dobre zabave, a ne da džangriza poput vašeg recenzenta, sve ovo nije nimalo smetalo i Ellinga su sačekale salve aplauza.

Ako je i bilo onih koji su želeli da slušaju i Ellinga i elegični ECM-ovski kvartet Wolferta Brederodea u okviru ponoćnog programa, njima je ta misija bila maksimalno otežana, pošto je došlo do poklapanja termina. U Pogonu Doma omladine je bila tek šačica ljudi, ali valja primetiti da je među njima bio i ovih dana veoma rezervisani kritičar Jazz Timesa Thomas Conrad, koji je holandski bend nagradio srčanim aplauzima.

Posle Brederodea, usledio je nastup sastava Michiel Borlstap’s Eldorado, koji biste lako mogli da zamislite kao prateći bend Dina Dvornika na tezgi u nekom lokalnom kafiću.

Festival je zatvoren setom DJ Maestra u polupraznom Pogonu.

***

Teško je nešto naročito mudrovati ili kritikovati festival kada znate da je selektorski deo obavljen uz niz kompromisa i težnju da se za svakog nađe ponešto. I upravo tako je i bilo – starija publika je sigurno uživala uz Marković-Gut Sextet (uprkos veoma tanušnoj izvedbi), Gabi Novak (koja je predstavila veoma moderan bend), Dizzy Gillespie All Stars ekipu, Joe Lovana i Kurta Ellinga.

Za one mlađe tu su bili Tomasz Stanko, Anat Cohen i Terence Blanchard, dok su u ponoćnom programu veoma upečatljive nastupe imali Gutbucket, Red Snapper i nesrećni Wolfert Brederode.

Dovoljno da ovogodišnje izdanje festivala dobije dobru ocenu.

Povezano:

• Galerija fotografija Stanislava Milojkovića
• Evergreen na početku jazz festivala, vest
• Radost sviranja, Jazz Sence i Gutbucket na BJF-u
• Dark Trumpet, Dizzie Gillespie all star band i Tomasz Stanko quintet na BJF-u
• Masivni comeback, Red Snapper na BJF-u