Masivni comeback

Mesto: Dom omladine, Beograd
Vreme: Subota, 31. oktobar 2009.
Organizacija: BJF

Kada su Red Snapper najavljeni kao gosti Beogradskog jazz festivala, nametnulo se pitanje koliko je ovaj britanski acid jazz/trip hop sastav relevantan 10-ak godina nakon što je stekao kultni status izdanjima Prince Blimey i Making Bones. Prošle godine su izdali solidan povratnički album Pale Blue Dot nakon šest godina pauze, ali čekao se koncert za konačni sud o uspešnosti reuniona.

Iz Pogona Doma omladine konačno su izbačene stolice. Ako već nije bilo dovoljno jasno da se uz Gutbucket ili Itamaru Koorax ne sedi i kontemplira, već giba i cupka, onda je makar za Red Snapper to bilo očigledno, jer je ovo bio koncert pre svega za rokersku publiku, koja se okupila u ogromnom broju.

Uvodni koncert je održao Peter Rosendal Trio, koji će pre potvrditi rokerski stereotip o jazzu kao „smaračkoj muzici“, nego što će ikoga zainteresovati za ovaj žanr. Sterilno rabljenje zaostavštine Keitha Jarretta i ECM zvuka tek na momente je oplemenjeno dinamičnim ritmovima, a sam Rosendal nas je uskratio makar i za jedan pošten, životan solo na klaviru.

U pauzi između dva koncerta puštala se potpuno drugačija muzika nego prethodnih dana, pa su tako i masni elektronski bitovi i Vitamin C legendarnih kraut rockera Can predstavljali prigodnu uvertiru u nastup Red Snappera.

Bend stiže na binu i otvara koncert starim materijalom, ali u punoj meri animira publiku energičnom Wanga Doll sa poslednjeg albuma, koja neodoljivo podseća na melodije kakve su 90-ih pravili Morphine. Bend je prošao prvi test pred publikom – novi album uživo zvuči veoma moćno i poletno.

U nastavku se smenjuju stari hitovi i svež materijal, a hemija između publike i benda je vrlo brzo uspostavljena i nimalo ne splašnjava tokom narednih sat i po. Novi član benda, mladi saksofonista Tom Challenger, deluje najživahnije na bini i neprestano animira publiku. U toj akciji će povremeno podsećati na MC Shaschoa iz Soil and „Pimp“ Sessions, ali nema sumnje da je Challenger kudikamo iskreniji u svom zanosu.

Iz svakog njegovog gesta izbija radost što ima privilegiju da svira sa kultnim bendom, a to zadovoljstvo se uspešno reflektuje i u samoj svirci, bilo da se radi o zacrtanim temama ili davanju oduška u brzim, vrištećim solima.

S druge strane, tvrdo jezgro benda u startu deluje možda i pomalo rezervisano, kao da nisu bili baš sigurni šta da očekuju od koncerta. Ali s vremenom i oni kreću da se otkravljuju – prvo David Ayers, ekonomični gitarista grube pojavnosti i razoružavajućeg dečijeg osmeha, a zatim i odlični kontrabasista Ali Friend, koji će pred kraj koncerta čak i zanjihati svoj gigantski instrument.

Ako bismo nekoga morali da izdvojimo kao najupečatljivijeg na sinoćnjem koncertu, to bi bio upravo on.

Masivan zvuk njegovog kontrabasa sasvim je u skladu s pohvalama ranim albumima legende ovog instrumenta Charlesa Mingusa.

Na mnogim koncertima se dešava da bendovi rutinski izlaze na bis nakon što publika po inerciji i ovlaš odradi aplauz. Pravo je uživanje kada povratak na binu predstavlja plod iskrenog odnosa između benda i publike, aplauza i usklika koji probijaju bubne opne. Baš tako je bilo na koncertu Red Snappera, a po završetku nastupa u sitne sate samo najveći cinici su mogli da nezadovoljni odu svojim domovima.

Povezano:

• Galerija fotografija Stanislava Milojkovića
• Evergreen na početku jazz festivala, vest
• Radost sviranja, Jazz Sence i Gutbucket na BJF-u
• Dark Trumpet, Dizzie Gillespie all star band i Tomasz Stanko quintet na BJF-u