Jazz za radostan ples

Mesto: Bitef art caffe summerstage, Beograd
Vreme: Subota, 12. jul 2009.
Organizacija: Belef

Priče o gostovanju Soil & "Pimp" Sessions u Beogradu traju već godinama, i gotovo pred svaki festival koji se bavi jazzom čule su se najave njihovog dolaska. U osvit pretprošlog Beogradskog jazz festivala mogli ste videti čak i datum koncerta u nekim gradskim vodičima za izlaske, a prošle godine je njihovo ime nakratko osvanulo i na zvaničnom sajtu Belefa.

Ali uvek bi se nešto isprečilo u poslednji čas... makar do ovog leta.

Konačno, stekli su se svi uslovi da se koncert održi, vreme je poslužilo organizatore Belefa (koji su bili prinuđeni da, pre nekoliko dana, otkažu koncert Seuna Kutija zato što je i rezervna lokacija – Dom Omladine – bila poplavljena!), a masa se u velikom broju skupljala na šljakastoj podlozi teniskih terena na Kalemegdanu.

Uvod u koncert gostiju iz dalekog Japana je napravio domaći sastav Menson Benson Sextet, koji je ovom prilikom, nakon duge pauze u radu, nastupio u četvoročlanoj postavi. Za sve prikazano tokom 45-ominutne svirke, zaslužuju samo reči hvale. Njihov jazz zvuči veoma savremeno, dinamično, funky, a naročito uzbudljivu crtu je, kroz besna i napeta sola, davao sveprisutni saksofonista Dušan Petrović (Dvojac Bez Kormilara, Eyesburn...). Ako je ovaj koncert nagoveštaj definitivnog povratka Mensona Bensona, domaća jazz scena je dobila verovatno i najuzbudljiviji sastav izvan mainstreama.

Neposredno pred koncert Soil & "Pimp" Sessions, prostor ispred bine je bio skroz popunjen, a u publici je bilo skoro 1000 ljudi. Nije manjkalo ni pompeznosti u uvertiri koncerta – prvo je selektor festivala, Željko Kerleta, najavio zvezde večeri, zatim je, pre izlaska na binu, usledila muzika iz filma Dobar, loš, zao, da bi se nakon par minuta konačno pojavio bend, propraćen burnim ovacijama.

Otkuda to da je ovaj bend baš toliko popularan ovde, kad se zna da se jazz obično ne smatra muzikom koja izaziva histerično oduševljenje kod srpske omladine? Jedan od razloga je načelan afinitet ovdašnje publike prema plesnom jazzu koji u svojoj radijskoj emisiji promoviše čuveni DJ Gilles Peterson.

Drugi razlog bi se mogao pronaći u izvanrednom osećaju ove japanske družine za imidž i marketing, što ih ponajviše izdvaja iz mora sličnih bendova. Ako bismo njihovo muziciranje apstrahovali od zavodljive spoljašnjosti i hajpa koji ih prati, ostaju nam gotovo sve sami klišei i okoštale hard-bop fraze, premda odsvirane veoma brzo i energično.

Sve ostalo je umešna manipulacija i targetiranje odgovarajuće ciljne grupe. Oberučke su prihvatili, i promovisali kao vlastite, zavodljive žanrovske etikete punk-jazz ili death-jazz, iako bi takve odrednice mnogo bolje pristajale uz bendove kao što su Gutbucket, Zu, ili Thing. Zatim, tu je i ekstravagantan vizuelni identitet benda – odela u makro stilu, bubnjareva afro frizura, drečavo crvena kosa saksofoniste...

Naposletku, imamo i živahno, ali veoma pažljivo proračunato ponašanje na bini, bazirano na popularnom stereotipu o „ludim Japancima“ . Sve što ih inače krasi mogli smo da vidimo i na beogradskom koncertu - sviranje trube jednom rukom, saksofonista koji se penje po monitorima, skače unaokolo i uopšte uzev izgleda „opasno“, i još mnogo toga.

Šlag na torti je frontmen u odelu, s šeširom i tamnim naočarima, koji je tokom najvećeg dela koncerta zadužen isključivo na poslovima animiranja publike – ispaljuje fraze („muzika nema granice“), poziva na aplauz, zajedničko pevanje, a kada ne priča, sve vreme gestikulira rukama i dodaje dramski efekat nastupu.

Sudeći prema reakciji publike, fanovima Soil & "Pimp" Sessions ovo je bilo veče za pamćenje. Ozarena lica su se mogla videti na sve strane, mnogi su igrali kao u transu, a gotovo da nije bilo ljudi koji nisu aplaudirali i pozdravljali bend iz sve snage.  Ljubav je rođena, i ne bi bilo iznenađenje ako bi ovo bio tek prvi u nizu budućih beogradskih koncerata japanskog benda.