Dark Trumpet

Mesto: Dom sindikata, Beograd
Vreme: Petak, 30. oktobar 2009.
Organizacija: BJF

Na Beogradskom jazz festivalu često se desi da iste večeri sviraju dva potpuno različita benda, a upravo takav slučaj bio je sinoć u Domu sindikata. Obično dođu i dve različite publike, pa bude i puno ulaženja, izlaženja, raznovrsnih reakcija...no, krenimo redom.

Dizzy Gilespie All Star Band je revijalni sastav posvećen kako velikanu jazza po kome je dobio ime, tako i istoriji čitavog žanra, a ponajviše baperskom zvuku iz pedesetih godina prošlog veka. Frontmen benda i glavni zabavljač je saksofonista i flautista James Moody, nekadašnji bliski Dizzijev saradnik.

Već u početnom opisu benda pomenuli smo reči poput „revijalni“ i „zabavljač“, što nam jasno ukazuje na dinamiku nastupa. Umesno bi bilo poređenje i sa performansom još jednog Dizzijevog saradnika, Jona Faddisa, na otvaranju prošlogodišnjeg izdanja festivala. Ako ste se slučajno zatekli na balkonu za vreme koncerta, zacelo ste osetili i delić kafanske atmosfere koju je napravila razdragana grupica omladinaca.

No, ne budimo nepravedni prema bendu, jer se radi o respektabilnoj grupi muzičara. Jasno je da je ovaj program bio namenjen pre svega starijoj publici, koja je mogla da izađe zadovoljna. Raskošna klavirska sola Cyrusa Chestnuta, Moodyjevi scatovi i kratka gostujuća rola virtuozne pevačice Roberte Gambarini ostavili su najjači utisak, a vrhunac nastupa je bila interpretacija jednog od Dizzyjevih klasika, skokovite i šaljive Salt Peanuts.

Sastav koji je u nastavku večeri izašao na binu doneo je potpuno drugačiji ugođaj. Tomasz Stanko je bio relevantna jazz figura i pre 40 godina, ali nikada se nije zadovoljavao postignutim niti mu je padalo na pamet da samo reciklira jedne te iste ideje. U tom duhu se predstavio i na beogradskom koncertu, na kome je promovisao nedavno izdati album Dark Eyes.

Tomasz Stanko je šarmantni gospodin u godinama, staračkog držanja ali mladalačkog duha, koji upotpunjuje ekipa kojom je okružen. Svi oni su nekoliko decenija mlađi od čuvenog lidera, a neki od njih, poput kicoša na bas gitari Andersa Christensena, više izgledaju kao pop muzičari nego kao ljudi koji će na licu mesta stvarati istančane i neponovljive jazz melodije.

Ali kada muzika krene, sve ove banalne pomisli ustupaju mesto čistom slušalačkom užitku. Iako izdaje albume za ECM, čiji potpisnici su poznati po elegičnom melosu, sporom ritmu i dugim intervalima tišine, Stanko intepretira ove klišee na veoma osoben način.

Melodije u kojima Stanko flertuje sa fusionom su veoma tečne i pitke, i podređene mekanom, baršunastom tonu na trubi i sofisticiranom zvuku gitare Jacoba Broa. U slobodnijim numerama do izražaja će doći bubnjar Olavi Louhivuori, a iskusni trubač će svirku začiniti i pokojim energičnim praskom. Naposletku, tu je i set elegično-atmosferičnih tema koje su najbliže klasičnoj ECM školi, ali ne zaboravimo da Tomasz Stanko nije učenik, već profesor najvišeg ranga.

Manji deo publike je otišao posle prvog koncerta, ali atmosfera zbog toga nije trpela. Upravo je profilisanost i velika pažnja preostalih gostiju dovela do ambijenta kakav dolikuje koncertu legende evropskog jazza. Ipak, valjalo bi da, na budućim izdanjima festivala, koncerti koji se održavaju iste večeri budu smislenije upareni.

• Galerija fotografija Stanislava Milojkovića