Nemac u Irskoj

Oliver Hirschbiegel gostovao je na ovogodišnjem Sarajevo film festivalu u cilju promocije svog novog filma Pet minuta raja, bespoštedne drame o sukobima u Severnoj Irskoj i mogućnosti pomirenja. Hirschbiegel za čitaoce Popboksa govori o tome kako izgleda biti Nemac koji snima film o Ircima, o saradnji sa Liamom Neesonom i Jamesom Nesbittom i stvarnim osobama koje stoje iza glavnih likova. Osvrćući se na prethodne uspehe, Hirschbiegel otkriva kako je prošla avantura u Holivudu, o načinu na koji je prikazan Hitler u filmu Hitler: Poslednji dani i o osvrtu Wima Wendersa na ovaj film

Pet minuta raja nastao je kao mali TV projekat scenariste Guya Hibberta koji je duže vreme uključivao samo Jamesa Nesbitta. Kako ste se uključili Liam Neeson i vi?

Počelo je tako što smo Guy i ja radili na sasvim drugom projektu, ali pre nego što sam otišao na odmor na Tajland, dao mi je scenario koji me je potpuno oduševio. Čim sam prvi put video Belfast, rešio sam da pristanem. Zapravo, znao sam to i ranije, jer su mi se scenario i postavka jako dopali, ali sâm boravak u Severnoj Irskoj i upoznavanje s tim ljudima, tim plemenom koje sam toliko zavoleo, su otklonili svaku sumnju. Zatim sam odleteo za London gde sam se upoznao sa Jimmyem (Nesbittom). Sreli smo se,  razmenili jedva dve-tri rečenice, popušili po pljugu i tada je bilo jasno da ćemo snimiti film zajedno.

Liam je baš u to vreme dobio scenario i dva dana posle susreta s Jimmyem, pozvali su me da se sretnem s Liamom u Milanu. Sve je bilo ugovoreno u roku od nedelju-dve, a finansijska konstrukcija se sklopila za manje od dva meseca, što se jako retko dešava s filmovima, čak i ovako malim.

Budžet je sigurno porastao kada ste se vas dvojica pridružili.

Jeste, ali mi sami nismo radili za novac. U suštini, radili smo besplatno. Evo tek sad shvatam da honorare nikad nismo ni pomenuli. (smeh) Prosto smo mislili da je na nama da ispričamo važnu priču i na kraju smo je ispričali besplatno.

Film je izmišljena priča o dva stvarna života. Kakav je vaš kontakt bio sa pravim Joeom i Alistairom?

Nisam želeo da ih upoznam pre ili tokom snimanja, jer nisam želeo da taj susret ima ikakav emocionalni uticaj na mene. Želeo sam da te emocije izađu iz samog scenarija, jer oni su ionako bili uključeni u proces nastanka scenarija. Razvio sam određeno viđenje te dvojice likova i jesam povremeno pitao Guya u vezi s određenim aspektima, ali ne bi bilo dobro da sam ih upoznao. Zanimljivo je da je način na koji smo ih predstavili u filmu veoma blizu onoga kakvi oni zaista jesu. U Jimmyevom slučaju, to i nije iznenađenje, jer se susreo s pravim Joeom dva-tri puta, ali lik Alistaira smo Liam i ja uglavnom izmislili. I poklopio se s pravom osobom 100%!

Da li je TV projekat pomirenja zaista postojao?

Postojala je ta ideja, ali nije sprovedena. Prvo su kontaktirali Alistaira i sve je lepo krenulo, ali potom su psiholozi ocenili Joea kao nestabilnog i preporučili da se emisija ne snimi.

Jesu li njih dvojica na kraju bili zadovoljni filmom?

Mislim da su obojica jako zadovoljni filmom i da smatraju da smo temu obradili na potpuno ispravan način. Čak odobravaju i način na koji su oni sami predstavljeni u filmu. Alistair, na primer, ne drži sebe za propalog čoveka, ali sviđa mu se što filmski Alistair ima tu repliku. Obojica su ponosni na film, i to s pravom, jer velika je hrabrost izložiti svoj lični život na takav način. Severna Irska je mala, a ogroman auditorijum je gledao film, praktično svako ko ih poznaje.

Na svu sreću, svi u Severnoj Irskoj, čak i okoreli članovi IRA-e, u potpunosti su se složili sa načinom na koji smo, kroz tu dvojicu likova, predstavili događaje iz doba sukoba i sadašnju situaciju. Takođe, ja kao Nemac nisam očit izbor za reditelja autentično irskog filma, tako da sam i sâm zadovoljan filmom i jako ponosan. Puno ljudi kaže da je ovo najistinitiji film snimljen o sukobima u Irskoj i to prija.

Rekli ste da vam je ovo bilo najzahvalnije snimanje do sada. Irci su vas dočekali otvorenih ruku.

Čim sam počeo razgovore s ljudima iz BBC-ja u Severnoj Irskoj i, uopšte, dok sam pričao s ljudima na ulici i raspitivao se, odmah sam se osećao kao kod kuće. Ljudi iz Severne Irske su žestoki. Igraju pošteno i ne vole da ih iko zavlači. Ja sam sa severa Nemačke i mi smo isti. Mrzim zavlačenja, uvek igram pošteno, uvek kažem šta mislim. Ne lažem, ne varam, idem samo pravo. Tamo sam ljudima rekao šta mislim, pitao šta me zanima i to im se svidelo.

Ja volim da popijem s vremena na vreme, vole i oni (smeh), tako da je boravak u Severnoj Irskoj bio sveukupno jedno sjajno iskustvo.

Koliko često ste bili mamurni na snimanju?

Tokom snimanja smo gledali da budemo fini. (smeh) Ali vikendom smo bančili, a popilo se puno viskija i tokom nedelja i nedelja priprema za snimanje dok smo birali glumce i lokacije.

Film se bavi jako ozbiljnim pitanjima, ali je prošaran mnogim komičnim momentima. Da li je to bila prvobitna zamisao, ili je nastala tek kada se James Nesbitt pridružio?

Pravi Joe je zapravo jako duhovit čovek, ispaljuje viceve brzinom svetlosti. Ponekad ga je teško razumeti zbog akcenta, ali ima zaista sjajan smisao za humor. Čovek je zabavljač, na neki način, i, naravno, želeo sam to da prenesem. Pošto se Guy puno puta sreo sa njim, probao je da nešto od tih viceva ubaci u scenario. Par stvari smo smislili i na licu mesta. Iako sam Nemac, imam i ja

smisao za humor (smeh) i probao sam nešto od toga da ubacim.

Moram da priznam da ste dosta vedriji nego što sam očekivao.

Da, ljudi gledaju moje filmove i onda očekuju da sam neki zastrašujući mračnjak, uvek zamišljen. E pa nisam! (smeh)

Pominjali ste da ste se mogli poistovetiti sa dečacima s početka filma koji po prvi put drže pištolj i s mladim Alistairom dok naoružan pozira ispred ogledala. Vi sami ste napustili srednju školu i otišli na brod i često bili s druge strane zakona. Koliko su te početne epizode zasnovane na onome što je Alistair preneo Hibbertu, a koliko ste dodali lično vi?

Replike i osnovni sled događaja su poprilično precizna rekonstrukcija onoga što je Alistair opisao. Otišao sam i dalje od toga, pa sam čitao policijske izveštaje sa mesta zločina i tražio raspored rupa od metaka kako bih ceo događaj predstavio što je vernije moguće. Ali sama atmosfera, energija, boje u tim scenama su nešto što sam ja dodao, zajedno sa direktorom fotografije. Hteo sam da izrazim deo sumornosti i praznine koju sam u to vreme osećao čak i u Nemačkoj, kao da vas neko guši. Svako koga sam pitao rekao mi je da je Belfast bio dosta sličan onome kako sam im opisao Hamburg iz tog doba, samo gori. To sam definitivno želeo da prenesem, pa smo nastojali da pronađemo odgovarajuće slike za to. Tamošnja arhitektura je zanimljiva, nije uvek lepa, ali strukture su dobre, pa sam pokušavao da pronađem uglove koji bi pojačali taj osećaj izgubljenosti i nemanja perspektive.

Vreme nam u tome nije pomoglo. Računao sam na srebrnaste oblačiće, sivilo i kišu, ali toga jedva da je bilo. Skoro svih dana sijalo je sunce, kao vestern da smo snimali, jebote! I dobro, irsko svetlo je sjajno, ali to nam nije trebalo. Niko na setu nije iskusio da na snimanju sunce sija svaki dan. Mora da je bilo do mene...

Što se tiče moje mladosti, Hamburg je žestok grad. Išao sam u umetničku školu i odgojen sam u malo sofisticiranijem okruženju, ali ipak, bio sam klinac iz Hamburga i, kao i svi moji prijatelji, odrastao sam kroz tuče. Nije bilo puno novca i neko vreme sam se motao s ljudima koji su se bavili kriminalom. Iz nekog razloga, uvek sam imao pištolj. Prvi pištolj sam nabavio kad sam imao trinaest godina. Zato mi nije bilo teško da se stavim na mesto mladog Alistaira, klinca koji drži pištolj i razmišlja o tome kako je postao čovek. I sâm sam imao taj osećaj i znam da sam se tada našao u Alistairovoj situaciji, napravio bih istu glupost.

Jedan od omiljenih momenata u filmu mi je kada Alistair i Joe padnu kroz prozor, a kamera prvo ostaje nepomična, kao da je snimatelj zatečen onim što se desilo koliko i mi, i onda jako sporo klizi i spušta se da nam pokaže šta se dole dešava. Da li ste taj kadar od početka tako zamislili?

U vreme kad sam tražio lokacije, još uvek sam se mučio s krajem. Obojica su ulični borci i u tako bespoštednoj borbi, pravom Alistairu i Joeu je obojici bilo bitno da izađu kao pobednici. Obojica su mačo i to je prosto pitanje ponosa. Tražio sam rešenje nedeljama, slušao predloge, menjao replike, dok nisam pomislio da ih obojicu izbacim kroz prozor. Obojici se predlog svideo i tada sam znao da treba krenuti tim putem.

Što se samog kadra tiče, u filmu se puno stvari dešava, puno stvari je rečeno i prikazano i mislio sam da je publici potrebno malo vremena da svare ono što su upravo videli, šta se do tada izdešavalo i pronađu svoje mesto u svemu tome. I to je to vreme, dok kamera klizi, kao neka kombinacija napetosti i smanjivanja brzine. Naravno da želite odmah da znate šta se desilo, ali s druge strane, dobijete vreme da odahnete i razmislite za trenutak. To je ono što mi smeta u današnjim filmovima, što se sve svodi na „rez, rez, rez, rez, gledaj ovamo, gledaj onamo“. Tretiraju publiku kao idiote, ali ljudi nisu glupi i mogu sami da odluče.

Glad Stevea McQueena takođe se bavi irskim konfliktom, iako na potpuno drugačiji način. Film je izazvao popriličnu kontroverzu.

Glad je, što se mene tiče, potpuno jasan slučaj. U pitanju je remek-delo. Film me je razneo. Uopšte nije slučajno što je David Holmes radio muziku za njega. Film je različit u odnosu na naš u smislu da je Pet minuta raja prvi film koji, kao i ostali, ponovo stvara određeni trenutak iz prošlosti, ali potom se bavi sadašnjošću i, na neki način, okreće se budućnosti pružajući izvesnu nadu. Uvek je opasno rekonstrusati prošlost, jer, ako niste pažljivi, bes i mržnja lako se probude. Filmovi funkcionišu na emocionalnom nivou i lako pogode ljude. Način na koji je Steve McQueen to obavio je baš po meri, jer ništa ne olakšava publici. Kao da kaže: „Gledajte ih, jebote!“ Uronio je u problem i sve vreme nije popuštao.

Iznenađujuće je da Pet minuta raja još uvek nema distributera u Nemačkoj, uprkos uspehu u Americi.

Film se prikazuje u Španiji, Italiji i Portugalu, ali, koliko znam, u Francuskoj i Nemačkoj još uvek ne. Izgleda da nemaju poverenja u svoju publiku, jer znam da se distributerima film sviđa. Taj posao svodi se na profit, a oni ne veruju da film može dobro da se izreklamira. No, može se to lako promeniti. LA Times i NY Times objaviće vrlo pohvalne recenzije, Entertainment Weekly će nas staviti u top 5 filmova godine. Ponekad stvari moraju da se potvrde u Americi da bi se Nemci oprobali. Niko nije voljan da rizikuje samo zato što je to Hirschbiegelov film.

Znači, nisu vam rekli: „Kad ponovo snimite film na nemačkom, javite se“?

Ne, ne... (smeh)

Posle uspeha filma Hitler: Poslednji dani, otišli ste u Holivud. Kako je to prošlo?

Kada je Hitler bio nominovan za Oskara, upoznao sam puno ljudi u Holivudu i pitao ih šta sledi. Svi su mi odgovorili da će mi scenariji stizati sa svih strana. Tamo se sve svodi na igrarije. Ne birate ono što vam se sviđa ako je tek u fazi razvoja, nego ono što je već spremno i za šta je studio već dao zeleno svetlo i onda krenete u realizaciju brzinom svetlosti. Tada sam rekao: „Ma batali, ne pada mi na pamet da radim s njima. Ostaću u Evropi.“ Ali naravno, želeo sam da vidim kako izgleda raditi tamo.

Onda sam se sastao s Nicole Kidman i pomenuo joj projekat po imenu Invazija za koji se ona zainteresovala. Uzela je scenario i nedelju dana kasnije, nazvala me je i rekla da želi da snimi taj film. I dok si trepnuo, projekat je bio spreman. Problem s velikim zvezdama je u tome što ste automatski uglavljeni u njihov raspored i nema se puno vremena. Scenario još uvek nije bio spreman kada sam morao da krenem sa snimanjem. Svi su govorili da će sve lepo proći, a ja sam mislio da ću srediti scenario tokom snimanja. To baš i nije upalilo. (smeh)

Da li je studio zbog toga unajmio braću Wachowski da dorade scenario i drugog reditelja da snimi dodatne scene?

Imao sam porodičnih problema kod kuće zbog kojih nisam ostao. Mogao sam, ali iskreno, nisam želeo. Nikada nije dobro kada film ne uspe, ali opet bih sve isto uradio, jer mislim da sam donosio ispravne odluke. Znao sam da film neće biti onakav kakav sam prvobitno hteo i nije mi bio problem da odem. Bilo je to deprimirajuće iskustvo, pogotovo meni, jer za petnaest godina bavljenja filmom, čega god bih se dohvatio postiglo bi veliki uspeh. No, ponekad nije loše da vas nešto prikuca za zemlju kako se ne biste izgubili. Bilo je to veoma zdravo i unosno iskustvo.

Unosno uprkos finansijskom neuspehu filma?

O da, plate u Holivudu su sjajne. Bez tog projekta sa studijom Warner, ne bih bio u poziciji da snimim Pet minuta raja.

Znači, Invazija nije bila vaš oproštaj od Holivuda.

Ne, svakodnevno čitam scenarije. Šalju mi scenarije sa tri fronta: nemačkog, američkog, a sada i sa engleskog. Englezima se jako dopao Pet minuta raja, pa sad hoće da se takmiče sa Ircima. (smeh)

Hitler: Poslednji dani poteže jako kontroverzna pitanja. Da li vam je kao Nemcu bilo lagodnije baviti se nasleđem svoje nacije nego da se kao stranac bavite irskim problemom u Pet minuta raja?

Nije bilo nimalo lagodno. Ja sam Nemac, ali to je to. Način na koji sam ja odrastao nema nikakve veze s tim ljudima. Većina ljudi koji su mi mogli reći kako je bilo u to vreme su bili jako stari, tako da sam se, u neku ruku, i tada bavio stranom zemljom. U redu, to jeste moja zemlja, ali od pre šezdeset godina. Ljudi su tada bili drugačiji.

Kako ste uopšte ušli u tu priču?

Bernd Eichinger, producent filma, mi je prvi izneo tu ideju i isprva se nisam osećao kao prava osoba za taj projekat. No, on je dobar producent, jako je uporan. Dao mi je dve knjige na kojima je scenario zasnovan i stalno me je zatrpavao dokumentarnim snimcima. Na kraju smo se sastali u nekoj vili u Los Anđelesu i pogledali sve postojeće filmove koji prikazuju Hitlera u bunkeru. Što sam više gledao, apetit mi je sve više rastao, jer video sam da ja to mogu bolje. Ali nikada nisam bio spokojan. Zapravo, bojao sam se da će me to zauvek obeležiti.

Nešto slično se i desilo. Uprkos velikom uspehu filma, puno je kritika stiglo na račun toga kako je Hitler prikazan. Čak je i Wim Wenders imao šta da prigovori. (Wenders je objavio članak u kom pokušava da demonstrira način na koji je Hitler glorifikovan u Hirschbiegelovom filmu, prim. aut.)

Izvinio se za to. Priznao je da nije bio u pravu i da je to bila pogrešna odluka u pogrešno vreme. Ali nije to učinio u novinama, već lično. Bilo bi džentlmenski da je objavio još jedan članak za Libération i Die Zeit i pojasnio svoj stav. Nikada to nisam shvatio lično, samo mi se činilo pomalo dogmatski, neuko, čak i naivno. On je dobar reditelj i bio sam razočaran što nije razumeo film. Volim kad su mi kolege inteligentne, a ne naivne.

Nikada se nisam bavio tim kritikama. Glavni prigovor bio je da se Adolf Hitler ne sme prikazati kao ljudsko biće. Kako da odgovorim na to? Svi oni, uključujući Hitlera i Himlera, jesu bili ljudska bića i naivno je, čak i detinjasto, tretirati ih kao čudovišta i demone koja su obuzela nemački narod. To je laž. Puno Nemaca glasalo je za njih i nije bila tajna za šta su se oni zalagali. U Mein Kampfu sve jasno piše, uključujući i cilj da se Jevreji zbrišu sa lica zemlje. Mislim da smo primenili jedini mogući pristup bavljenju našom istorijom. Publika je sama odgovorila na kritike. Više od pet miliona ljudi platilo je kartu za film, što je ogromna cifra za Nemačku, u rangu filmova Toma Cruisea.

Eksperiment počinje izjavom da film nije zasnovan na istinitom događaju. Sećam se da sam se čudio zašto bi neko naglašavao da film nije zasnovan na nečemu.

(smeh) U prvoj verziji filma pisalo je obratno – napisali smo na čemu je film zasnovan. Onda je Zimbardo (rukovodilac eksperimenta na univerzitetu Stenford 1971. na kom je film zasnovan, prim. aut.) zapretio da će nas tužiti. Naši pravnici smatrali su da nema nikakvih osnova za tužbu, ali su nam savetovali da izbegnemo gužvu i uklonimo izjavu s početka filma. Onda sam rekao: „U redu, izjavićemo suprotno.“ Naravno, istina se odmah pročula, jer toliko toga je napisano o eksperimentu na Stenfordu.

U pozadini te priče stoji činjenica da je sâm Zimbardo godinama bezuspešno pokušavao da snimi film o svom eksperimentu. Odjednom, pojavljuje se tamo neki nemački film koji postiže uspeh i čovek je popizdeo! (smeh)

Sada bi trebalo ponovo da snimate sa Moritzom Bleibtreuom. Koliko je taj film daleko od realizacije?

Finansijska konstrukcija tog projekta se raspala početkom godine, ali trenutno izgleda da će se ponovo sklopiti. Nezgodno je vreme, projekti lako nastaju i nestaju i ni u šta ne možete biti sigurni.

Zvaće se Lice Anđela?

Nisam još odlučio kako će se zvati, ali da, Das Engelsgesicht je radni naslov. Biće 40% na nemačkom, 60% na italijanskom, tako da biće puno titlova!

Povezano:

• Istina i pomirenje, Pet minuta raja recenzija (2009)