Teskobni sadržaji svesti

Naslov originala: Hunger
Scenario: Steve McQueen, Enda Walsh
Uloge: Michael Fassbender, Liam Cunningham, Stuart Graham, Larry Cowan, Rory Mullen
Žanr: istorijska drama
Trajanje: 129 min.
Proizvodnja: Velika Britanija, 2008.

Kad se autor ogradi od odgovornosti za umetničke izbore kao što je to učinio McQueen u podnaslovu ovog teksta, onda može kako hoće. Publika, međutim, ne može kako hoće, a pogotovo ne može da neće ukoliko ne želi da bude optužena za teški konzervativizam tipa onog Platonovog (koji je pesnike u društvu smatrao nepoželjnima, jer stvaraju u zanosu i ne znaju šta rade).

Tako je i na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma sa projekcije McQueenovog filma izašla samo nekolicina ljudi, a dupke puna sala junački je izdržala do kraja. Skrećući pogled sa platna u pojedinim scenama susrela sam mnogobrojne tuđe skrenute poglede, a videla sam i one neskrenute, upiljene, koji su pomno zurili u scene neskrivenog nasilja i ljudske patnje.

Skrenuti su bili kukavički, neskrenuti manijački. Obe ove ljudske osobine teško je opravdati, pa se posle filma iz mnogih usta čulo kako je film fantastičan iako je odvratan!

Šokiranjem auditorijuma bavili su se razni autori u razna vremena, a to je uvek tumačeno kao prodrmavanje malograđana u njihovoj tuposti i licemerju prema socijalnim problemima društva.

Bunuelov Andaluzijski pas u čuvenoj sceni sečenja oka žiletom bio je tumačen kao asociranje na teskobne sadržaje podsvesti, tako drago avangardi i nadrealizmu. McQueen, pak, pričajući istinitu priču o vođi irskih pobunjenika Bobbyju Sandsu (Michael Fasssbender) i njegovoj smrti zbog štrajka glađu u britanskom zatvoru Maze 1981, ne bavi se podsvešću.

Naprotiv, poetski dokumentarizam njegove režije, kao i kamere Seana Bobbitta, okrenuti su realnosti do tačke njenog pretvaranja u sopstvenu suprotnost. Američka, tročinska dramaturgija filma striktna je i ima A-B-A šemu: vizuelna motivacija, verbalna eksplikacija i vizuleni patos. Motivacija pokazuje uzroke budućih događaja, eskplikacija objašnjava ono što će doći, a patos je gradirana propast junaka.

Ne ulazeći u pojedinosti irsko-britanskih problema, u Gladi je prikazan opšti problem onih koji se bore za svoja prava sa onima koji im ta prava osporavaju. Prvi su oličeni u Sandsu opredeljenom za fatalističku krilaticu „Bolje grob nego rob!“, a drugi u autistično stupornoj majci jednog od zatvorskih čuvara koja ne reaguje ni na šta pa ni na sina koji joj mrtav pada u krilo.

Iako su sve mogućnosti filmskog jezika upotrebljene na najprecizniji način i dočaravaju niz ideološko-filozofskih teorijskih stavova, ipak, sve to mnogo više pogoduje niskim strastima prikazivanja užasa i telesnosti kao svojevsnog horor-pornića nego angažovanog filma.

Kao kad bi čovek savršeno naučio strani jezik, imao bogat rečnik, govorio bez akcenta i sa svim mogućim stilskim finesama, no kad bi sadržaj njegovog govora bio bez poente, a sve ostalo tek puki verbalni ezgibicionizam.

Još kritika sa Festivala autorskog filma:

• PRISMOTRA – Jennifer Lynch
• SKIN – Hanro Smitsman
• VALCER SA BAŠIROM – Ari Folman