Opadanje kose ili šišanje

Scenario: Germen Boelens, Philip Delmaar
Uloge: Robert de Hoog, John Buijsman, Sylvia Poorta, Urmie Plein, Guus Dam, Teun Kuilboer, Mike Meijer, Jorik Prins, Bart Klever, Dajo Hogeweg
Žanr: Drama
Trajanje: 85 min
Proizvodnja: Holandija, 2007.

Sedamnaestogodišnjeg Frenkija zatičemo u zatvoru, ošišanog do glave. Lice dečaka izgleda kao sklop pravih i krivih na zidu napuštenog školskog klozeta. Kao lice Čiča Gliša kome je ponestalo slova, pa je obešen iznad reči koju niko nije uspeo da dešifruje. Osim tankih linija za noge, ruke, trup i glavu, deca su u opticaju imala i crtice za kukasti krst na grudima Čiča Gliše. Ali ni to nije pomoglo da se reč dešifruje, da ne bude obešen. Dok se on bespomoćno klati, film Skin pokušava da je odgonetne.

A ta se reč traži kroz epizode u kojima dugokosi Frenki krstari na motoru od kuće do perionice veša u kojoj pomaže ocu, Jevrejinu koji je preživeo Aušvic. Frenkijevi pokušaji da razbije zid plača pred kojim se otac - zaslepljen bolnim uspomenama neprestano klanja, do te mere da ne primećuje galopirajuću bolest svoje supruge - kreću se od pričanja viceva o Jevrejima, preko nastojanja da se postane deo jevrejske zajednice i prisustvovanja ceremonijama koje ocu znače, do prepirki i svađa.

Preskoci s kraja na početak priče stvaraju utisak neprestanog premotavanja trake. Kao da snimak pokušava da izoštri onaj koji nikako ne može da čuje ono što je zabeleženo. Tako se ne pruža samo odgovor na pitanje kako je ovaj dečak postao neonacistički nastrojeni skins.

Jer taj se obrazac rasklapa: Frenki se šiša u trenutku kada majci, usled hemoterapije, kreće da opada kosa. Sučeljavanje epizoda u kojima Frenki sa svojim najboljim drugom Džefrijem peva u sobi dok se vrti pesma Skinhead Lorela Eitkena, sa slikama u kojim se u zatvoru sukobljava sa grupom Crnaca koji od Frenkija štite Džefrija, pruža lice i naličje skinhed pokreta.

Ljubav što je bila na početku, i mržnja i frustracija koje su došle potom, nisu nekakve dve odvojene priče, a između njih nema jasnog reza. Ako bi neki strogi mudroser hteo da zaseče deo na kom počinje da teče zla krv, seckao bi i seckao - kao glupi Paja Patak nogare stola - sve dok ne ostane ništa osim njegove reputacije tragača za istinom.

Jer bi u isto vreme morao biti opasno licemeran ili da, od želje za oštrijim nišanom, zažmuri na jedno oko. Kao da ono što je od mladalačke kulture ok dok se kroz to ispoljava drugarstvo i ljubav, najednom postaje loše kada se kroz to ispoljava teskoba sa kojom niko više ne želi da ima posla.

Skin je na FAF-u prikazan u paru sa kratkim filmom Nebo nad Holandijom, o ubici holandskog reditelja Tea Van Goga. Umesto pričanja priče po redu, oba filma se odlikuju pričanjem priče na preklop.

Osim što je u oba slučaja ovakvo pripovedanje zgodno - jer kad god da uđete u salu (ne) znate koliko i svi drugi u Sali, pa ko kamen upadnete u lavirint - ono ukazuje na prevashodnu potrebu reditelja da pronađe tačku ravnoteže u pričama koje se obično daju opisati rečima: „Stvari su se otele kontroli“, i povlače ljude da se opredele za i protiv.

Dvosmerno pripovedanje nalik je paranju šala koji je ispleten da zadavi junake. Ovakva ogoljenost i rasparanost na kraju stvara kod gledaoca utisak oslobađanja, uprkos tome kako se priča u uzročno-posledičnom toku okončala (u oba slučaja ne baš dobro po junake). Oslobađanje nudi makar potreba reditelja da dođe do tačke ravnoteže.

U filmu Skin, kada se ražanj ogoli, možda je to tačka u kojoj Frenki posmatra decu kako jarosno skaču po biciklu. Na pitanje šta rade, deca mu odgovore: „Moramo da ga rasklopimo“. Frenki im prilazi i sa njima skače po biciklu, besan i radostan u isto vreme.

Još kritika sa Festivala autorskog filma:

• GLAD – Steve McQueen
• PRISMOTRA – Jennifer Lynch
• VALCER SA BAŠIROM – Ari Folman