Antizvezde i mangupske fore

Za dalje potrđivanje Exitovog programskog sistema verovatno je 2008. bila jedna od najvažnijih godina, posle 2007. u kojoj je hip hop konačno morao da se desi u Srbiji. Deveto izdanje je imalo unutrašnju priču oko 30 godina new wavea, pa su gitare na razne načine obeležile festival, kao nikad do sad, odgovarajući skeptičnima koji su kukali bez razloga prethodne godine.

Od nas koji smo slušali muziku i nekad davno, u vreme kad su se recimo skupljali singlovi i snimale audio kasete, stvarno niko nije pomišljao da ćemo ikad u našoj zemlji imati mogućnost da na istoj bini slušamo i Pistolse i Jam. Ako na Manu Chaoa gledamo kao na direktnu latino posledicu prethodna dva benda, dobijamo potpuno punkerski štimung na Mainu, kog su svojim beskompromisnim nastupima podcrtali skoro svi: Ministry, Gossip, Juliette Lewis and the Licks, The Hives, Gogol Bordello, BellRays, neočekivano čak i N*E*R*D*.

Od onih koji su doputovali dan ranije, najupečatljiviji lik i jeste bio Paul Weller, sa outfitom radničkog tribuna. Pošto su engleske turistkinje na aerodromu zapazile našeg hosta sa njegovim imenom na tabli i počele da unezvereno traže svoju zvezdu, radi manjeg skretanja pažnje izmenili smo uobičajan način dočeka tako što smo izvukli omot albuma In The City, debija grupe The Jam, očekujuči da će Paul znati da smo mi njegovi, a da turistkinje neće pokazati zavidno muzičko znanje.

Weller je prvi izašao od celog benda i odmah prstom pokazao ka ekipici sa omotom, došao je pravo do nas, i posle dve sekunde predstavljanja pitao: „Super, nego gde je ovde bar?“. Dok se bend skupio dosta toga je moglo biti popijeno, a potom ispred aerodromske zgrade i popušeno. Ah, rock ’n’ roll kakav je nekad bio...

No rock ’n’ roll prvog dana se pokazao u mnogo lica i obličja: Lisa Kekaula i njeni BellRays koji su na velikoj bini otvorili festival seksi sunovratom u jedinstveni rockerski melanž, koji samo naizgled priziva neke stranice istorije - jer nikad nije postojao garažni soul, što bi bio možda najtačniji opis njihove muzičke tačke. Lisa je bila u Srbiji kao pevačica u obnovljenoj postavi MC 5, ali ovo je i za nju posebno iskustvo koje sa radošću deli sa drugima - ako ništa drugo, njen afro friz i trčkanje u bordo čizmicama koji promiču backstageom po travi pokazuju da nas čeka vrlo živopisan festivalski vikend.

Nightwish su u backstageu pomalo kao bend koji svira na studenstkom partyju, uzubuđeni ovom prilikom, kostimirani, našminkani i sigurni u sebe i svoje poznavanje rokenrola. Možda malo izgledaju kao da su iz različitih grupa, ali niko ne može da ospori ozbiljnost sa kojom pristupaju muzici i ljubav koju za njih nosi u srcu verna publika, što je i njima više nego dovoljno.

Ali najveće iznenađenje prvog dana svakako su N*E*R*D* – Pharrell Williams koji u punoj snazi izvodi sve ono što bi Prince nekada smatrao za shodno da treba da se uradi – jazz, punk, hip hop, blues, rock, sve samleveno u jednom dahu - u toku njegovog nastupa zaista je nedostajalo još samo da uradi premet preko glave dok rapuje, pa da kažemo da smo sve videli i čuli u okviru jednog nastupa.

Bar za trenutak, izgledalo da je u muzici sve moguće, pa čak i da postoje živo samplovanje. Osim što se radi o jednom od najtalentovanijih ljudi koje smo imali priliku da sretnemo na festivalu, Pharell je iza scene prilično tih van kruga svoje skačuće braće iz istog dvorišta i stalno izgleda kao poveliko dete koje se nešto čudi. Verovatno nikom nije jasno kako ovaj ćutljivi uragan još nije našao superzvezdano obličje koje mu pripada.

The Streets su jedan od bendova koje smo godinama jurili. Mike Skinner je nažalost doneo sa sobom i neki anksiozni problem, koji je zahtevao malo medicinske pomoći iza scene (nikada nismo imali takvu situaciju), ali se ništa nije moglo primetiti kad se napokon dokopao scene – većina ljudi će vam reći da im je to najdraži nastup prvog dana, jer je Mike ispunio sva uobičajena očekivanja publike, pričao je neumorno, podizao ih i spuštao, skidao se do pasa, i izvadio sve svoje dobre pesme da ih ponudi.

Jedino je par nas iza scene znalo da je pre toga ležao u backstageu i pokušavao da se smiri, te da nastupa pod lekarskom kontrolom. Rock ’n’ roll, kakav je danas...

Gossip su na fantastičan način otvorili drugi dan, a kao i Lisa, i Beth Ditto nije prestajala da se smeje pre i posle nastupa i zahvaljuje svima, potrđujući da ima nešto u tim ogromnim ženama, čije je ljubav prema životu jednaka obimu struka. Posebno ako ih pustite da skaču po sceni. Beth je užasno draga i jedinstvena ličnost i njene pesme su elektrifikovale gomilu koja se polako skupljala na dvostruki anglo program koji je sledio.

Za divno čudo, dok ona vitla gajtanom mikrofona zapažamo pored scene Paul Wellera, koji je odgledao dobrih 20 minuta ovog ženskog vulkana, potvrđujući još jednom da dobar muzičar uvek gleda šta drugi dobri rade, jer se inspiracija ne nalazi svaki dan.

Paul Weller sa svojim chain smoking nastupom je razdragao sve koji su uvek navijali za njegovu stranu pop umetnosti, još jednom se pokazavši kao vrhunski autor – moj utisak je i dalje da su mu najbolje pesme one iz kojih izbija njegova stalna prirodna tenzija koje ne može da se oslobodi nijednog trenutka iza scene. Fiksirajući ledeno nešto u pravcu ispred sebe, Weller uvek izgleda kao da će da skoči i poruši stvari - toliko je nervozna energija sabijena u njemu. Scena je za njega sauna, tu je se oslobađa.

Na samom kraju nastupa došlo je do neobičnog nesporazuma – navodno je neko iz lokalne TV tehnike pokazao da je kraj koncerta zaista kraj i za tehniku, mada je Paul želeo da se vrati na bis i imao je mogućnost da to uradi kao co-headliner. Zašto u tom trenutku za njih nije važilo da se dogovaraju sa predstavnikom festivala, nego nekog ko je tu bio kao perfireni predstavnik tehnike, neće mi nikad biti jasno. Tek, sami su krenuli sa scene i to na pogrešan, tehnički izlaz. U tome se potrošilo previše vremena, i više nije bilo mogućnosti da se bend vraća nazad.

I tu počinje engleska komedija kad se pored scene pojavio Bobbie Gillespie sa Primal Scream netremice gledajući u Wellerov nastup. Posle njega, vidno ushićen, utrčao je u Wellerovu sobu, koji ga je opet oduševljeno zagrlio i rekao nešto otprilike: „Gde si, bre, pop zvezdo“, na šta je Bobbie odgovorio: „Ama, nisam ni pola od tebe, čoveče“, ali su nastavili da se grle i oduševljavaju jedan drugim. Iz toga je mogla samo da se razvije priča u kojem me obojca ubeđuju da moraju još jednom da nastupe oba benda zajedno i to baš u Srbiji.

Rasklimatano eksplozivan nastup Primals se završio trčanjem po backstageu i zamalo padanjem, kad smo shvatili da se bend posle koncerta sjurio sam od sebe u garderobe, bez konsultacije, mada je i u njihovom slučaju bilo moguće da se doda bis, verovatno ga je publika i očekivala.

U neobičnoj situaciji eksptresnog nestanka benda našli smo se jednako zatečeni Bobbie i moja malenkost, te smo se najbrže što smo mogli uputili do šatora koji im čini dom na ovakvim mafiestacijama - vremena za povratak je još uvek bilo, Bobbie je utrčao unutra i sa tugom izašao dva minuta kasnije... „Izvini, bend mi je saopštio da osećaju da su dali najviše od sebe što su mogli, i da bi svaka sledeća pesma bila slabija od onog što su već uradili“. Dobro je, umetnički razlozi još uvek igraju neku ulogu...

Ali kako se desilo da su oba co-headline benda raznim nesporazumima ostala uskraćena za mogućnost da odsviraju bis, ostaje jedna od onih misterija koje ponekad ukrase svaki javni događaj.

Eugene iz Gogol Bordello je jedan od onih prirodno ludih kao struja. Imate takve likove u svakom odeljenju, u svakoj školi – to su oni momci koji znaju sve viceve, pa i najgore, da ispričaju tako da vas zasmeju, koji znaju sve pesme da odsviraju na akustičnoj gitari i koji su uvek spremni da popiju malo više nego bilo ko drugi. U bacsktageu nikad nije bilo veselije, nego sa ovim čovekom koji je svima voleo da se obrati i nešto im ispriča. Njegov bend je smislio mešavinu svih istočnih žanrova u koje se ubraja i slet, pa smo neko vreme proveli u prepoznavanju slika sa raznih omladinsko-cirkusko-ciganskih dešavanja, pomešanih kao u veš mašini sa najbržom centrifzgom.

Juliette Lewis je.... Uh, odakle početi? Antizvezda. Recimo. Imali smo mali problem sa činjenicom da samo montažni WC postoje na našoj poljani, ali ju je tour manager poterao u njega: „Nisi ti drugačija od ostalih u bendu“. Nijednog trenutka nismo osetili neku neprijatnost u vezi činjenice da je među nama neko ko je odigrao toliko upečatljivih uloga u toliko bitnih filmova - ako izuzmemo njenu prezauzetost pripremama za performans koji je usledio.

No, ova vrsta posvećenosti performansu deo je etike benda u kome Juliette izgleda kao da se stalno u nekoj udaljenoj sferi ipak pribojava da se ne obruka pred svojim momcima, pa se i dalje mora dokazivati – nema razloga za to, jer je njihov nastup i njena scenska ekvilibristika nešto što okupira pažnju, i dodaje jedno ne mnogo veliko, ali ipak samosvojno poglavlje u knjizi ženskog čitanja rokenrola. Nisam stigao da pitam da li je ikad upoznala Peaches...

Sa Manuom smo opet proveli skoro dva dana i čuli nezaboravne priče o snalaženju za vreme turneje po Kolumbiji, čiji je koncept bio da se ide od mesta do mesta po pasivnim krajevima u kojoma traje sukob vlasti i gerile – neka mesta navodno drži gerila, neka vlada u Bogoti, a ustvari svuda se pitaju samo lokalni moćnici. Gerilska mesta su koncert Manu Chaoa pretvarala u opštenarodne žurke na trgovima, a provladina su uvek imala govoranciju predsednika opštine pre nego što koncert počne, u stilu: „Evo šta vam je omogućila naša vlast“.

Manuova ideja bila je, naravno, da ode u krajeve koji su zaista pogođeni ratom i bedom o kojoj se malo zna, i tamo deli sa ljudima njihovo iskustvo. Nije možda bitno, ali sumnjam da bi se takav ipak opasan projekat rodio u glavi bilo koga od uobičajenih pop aktivista koji misle o boljitku celog sveta i ne vide obične ljude od te misije.

Jer Manu je svakim delom sebe običan čovek i sve mimo prostodušnog prihvatanja te činjenice brzo počinje da mu smeta. Najduži poverljiv razgovor o majkama naših devojaka, prelasku iz religije u religiju i braku ikad vodio sam sa čovekom čiji sam koncert radio, i to tako što je on sam počeo. Uostalom, da ste privenčani u Senegalu verovatno bi imali porodično-kulturne probleme koje možete i želite da podelite sa nekim...

Jedna od lepših slika iz backstagea svakako je trenutak kad posle svog trijumfalnog koncerta Manu sedi sa našim tehničarima kao da je deo ekipe i bogobojažljivo zinuvši daleko iza leđa dobrodušnog džina Afrika Bambaataae kibicuje i osluškuje predavanje o istoriji uličnog zvuka u ovoj audio akademiji hip hopa. Afrika je u par bitova veselo objasnio sve.

The Hives u svojim odelcima i nastupom starinskih TV zvezda u rnr okvirima, imaju veoma jasan koncept na bini, kog je publika oduševljeno pozdravila, ali van njega radi se o samo drugačije obučenim, poprilično običnim simpa momcima sa velikom slabošću za dobrim pićem. Ostanimo na tome.

Ministry su stari drumski ratnici, koji su na svojoj verovatno poslednjoj turneji konačno stigli i do nas. Namera nam je bila da njihova kritičnost prema društvu, posebno svim američkim vladama, postavi kontekst za Sex Pistolse kasnije, kao neka vrsta podsećanja na trenutke kad su neke grupe bile „opasnost za društvo“. Brutalni industrial teatar sa bine, iza scene ima svoju prirodnu drugu dimenziju – oni su oličenje poštenog udarničkog no-nonsense pristupa i sa svima se slikaju i dele autograme.

„Ne ne ne, ne ulazimo u ta kola dok ne dođe naš tur menadžer. Po svemu što znamo, vi možete biti otimač dece i možete prodati naša jadna mala dupeta nekome!“, bila je prva stvar koju sam čuo od Johnnyja Lydona kad je izveden iz aerodromske gužve na Surčinu – mali korak za punk, veliki za Srbiju. Potreban ili nepotreban?

Imao sam priliku da dugo sedim u njegovom društvu u hotelu i da ga provedem Kalemegdanom – za mene nema sumnje da je Lydon sam smislio mnoge stvari koje smatramo punkom i da njegovog ideološkog odeljka ne bi bilo da ga on nije izrazio. Mnogo godina posle svega, Lydon je i danas raspoložen da zajedljivo provocira i komentariše druge, ali sve te sitne mangupske fore i navlake u rečeničkim obrtima čuli smo i na beogradskim ulicama od naših drugara.

Pošto svi znamo taj jezik, nije bilo teško uključiti se u njegove tokove, pa je u međusobnom podbadanju u kome Lydon uvek mora biti u centru pažnje, Johnny u jednom trenutku izjavio, zavaljen na Kalemegdanskoj terasi i gledajući preko ramena na ušće Save u Dunav: „Osećam se čudno smireno, kao da pripadam ovde“. I ne sanja koliko je bio u pravu, a i mi sa njim.

O čemu smo pričali? Nije lako razgovarati opušteno sa osobom koja ima tako poznato lice da vas to prosto za trenutak zabljeskuje. Hteli – ne hteli, ali svi razgovori sa Lydonom su zapravo o knjigama, pločama, filmovima, stripovima, TV programima, nešto malo o zlim političarima. Dakle, krajnje intelektualno sadržajni, gotovo su me podsetili na gimnazijske dane i slične priče do jutra.

Osim što se po kulama Kališa malo igrao zamišljajući da je vojnik, najvažniji ispad cele šetnje bio je kad se Lydon skamenio jer je u Zoološkom vrtu zapazio vukove u minimalnim kavezima i zamolio da se s tim u vezi nešto uradi – i to odmah sad. Po njemu su ti jadni ostaci životinja sasvim sigurno poludeli, jer vukovi nemaju mogućnost da shvate nešto kao što je ograničenje prostora, njihova mentalna mapa je setovana na beskonačno. Verovatno i njegova, i u tome je sva tajna.

I evo me samo dan kasnije kako mi noge gaze dok sa ogromnih zvučnika neko viče: No future! i gde se ovo pitanje postavlja sa relevantnošću borenja za život u gomili, pa mi se ceo napor čini važnijim. Zašto propustiti DVA PUTA da se bude deo nečeg što se dešava širom sveta – ako smo to već jedva bili pre 30 godina, onda sad kad su svi ti bendovi opet na turneji, svakako treba biti deo TOGA, pa onda videti šta s tim.

Uvek se ustvari samo o tome i radilo – neko je uvek pokušavao da ne budemo deo nečega što se dešava u svetu, neko je uvek bio tu da spotakne ili onemogući ili makar zagunđa, ne shvatajući da su mogućnost izbora i mogućnost direktnog učešća i iskustva neprocenjive vrednosti same po sebi, i nešto što se lako gubi ako se za to ne borimo i sami u tome učestvujemo, kako ko može. Exit je deo tog domaćeg fronta, otvorenog ko zna kad.

I zato, ako neko pita: „Kakav je bio koncert Sex Pistolsa 2008?“, uvek ću odgovoriti – sve što ste čuli je istina. Bio je važan događaj, jer mitovi postoje da bi se dovodili u pitanje, i to je poslednja ponuda koju ćemo dobiti od Pistolsa. Velika rokenrol prevara se nastavlja.