Smell The Difference

Ako ste se ikada, iz nekog čudnog razloga, zapitali kako bi zvučalo kada bi članovi Megadetha, Metallice i Pantere rešili da snime autorski materijal sa najprogresivnijim muzičarima s njujorške jazz scene, Smell The Difference vam nudi odgovor. Vesela zgoda je u tome što ovaj album nisu snimali nikakvi metalci, već sve sami jazzeri, predvođeni islandskim gitaristom Hilmarom Jenssonom.

Radi se o neobičnom instrumentalisti koji nam je tokom 15-ogodišnje karijere predstavio puno različitih lica i naličja. Pre nekoliko godina otkrio je javnosti svoju fascinaciju muzikom Jima O’ Rourkea, a njegova veza sa čikaškom post-rock scenom oseća se kroz rad u postavi AlasNoAxis, njujorškog „downtown“ jazz bubnjara Jima Blacka.

Kada Doktor Džekil postane Mister Hajd, ravne i milozvučne pasaže menja odsečnim rifovima i izlomljenim ritmovima, a diskretnu prateću ulogu odbacuje zarad šefovanja u sastavu Tyft.

Prva dva albuma ovog benda kreću se u naprednim koordinatama njujorškog punk/jazz/rocka, s manje šale a više kompozitorske ambicije, naročito na izdanju Meg Nem Sa (2006). Ovogodišnje Jenssonovo čedo, veoma sugestivnog naziva Smell The Difference, donosi nešto relaksiraniji pristup, kakav bismo mogli očekivati od nekog veterana koji je iznenada otkrio „mladalačku“ muziku.

U neku ruku to i jeste tačno: kao što je 90-ih R.M. Točak „provalio“ Nirvanu i Alice In Chains (pa je tih godina pisac ovih redova, s ostalom mlađarijom na časovima uz Dire Straits učio i pesme poput Rain When I Die), tako i Jensson spoznaje da je Meshuggah fenomenalan bend, o čemu nam naširoko i s ushićenjem objašnjava na svom sajtu.

A sa njima u paketu dolazi tušta i tma drugih metal uticaja.

Več u uvodnoj Smell The Goodness čujemo jednostavnu gitarsku melodiju na tvrdoj distorziji, povrh koje poskakuje blago izmešteni ritam starog Jenssonovog drugara Jima Blacka, a saksofonisti Andrew De Angelo i Chris Speed (još jedan član AlasNoAxisa) uz pomoć trubača Petera Evansa nabacuju unisone melodije i koloritna sola po zvučnoj paleti.

Nakon kratkog izleta u dinamični free-punk-funk u numeri Froth, Jensson isporučuje totalni retro trash-metal ugođaj u Pittles, u kojoj gitara zvuči poput sempla iz neke Panterine pesme, a mučki napad bubnjara na bas pedalu kao da je režirao sam Lars Urlich (i to onaj iz mlade i opake Metallice). Tek da se ne zaboravi iz kakvog miljea dolaze ovi muzičari, tu su i nezaobilazne duvačke deonice, koje ovom prilikom ne izleću iz zacrtane strukture pesme.

Atmosferu užarenog grotla KST-ovog podruma smenjuju melodične Kryppa i Klondike, dok u Flimbergeist ponovo kuljaju nervozna distorzija i još nervozniji duvači, ovoga puta više na tragu komercijalnijih Dream Theater uradaka nego agresivnih oldtajmera iz 80-ih. Clifton nam konačno donosi i duvački šou, gde se Speedov saksofon i Evansova truba nadmeću u koliko-toliko prepoznatljivom jazz maniru, a album zatvara pompezno-milozvučna Klinget.

Tajna veza između metalaca i jazzera zacelo počiva na obostranoj ljubavi prema tehničkom umeću i virtuoznim solima. Međutim, Jensson i njegova družina ne kreću tim putem, već i u složenim duvačkim linijama bez trunke stida promovišu dečačko-testosteronsku radost.

Smell The Difference pronalazi ne samo tehničku, već i emocionalnu sponu između dva naizgled teško spojiva žanra.

Audio:

• MySpace