Najbolji album Megadetha u poslednjih 19 godina. Ozbiljno
Pre nešto više od 20 godina Megadeth su svirali kao predgrupa Iron Maidenu na njihovoj Seventh Son turneji i u intervjuu za Metal Hammer Steve Harris je škrgućući zubima (bar tako zamišljamo) rekao „Megadeth nisu moj omiljeni bend i to ću reći Mustaineu u lice, ali solidno rade to što rade“. Iron Maiden su već tada imali oreol klasika heavy metal istorije dok su Megadeth još uvek posmatrani kao varvari što udaraju na kapije civilizovanog sveta, predstavnici bučne, nekontrolisane thrash metal struje koja je žanru dala transfuziju sveže krvi i prekopotrebne divljačnosti ali i poremetila sva pravila koja su do tada važila.
Dvanaesti album Megadeth, beketovski nazvan Endgame je zanimljiva demonstracija toga kako par decenija vode koja protiče ispod mosta mogu sve da izmene. Ovo je ne samo primer kako jedan mejnstrim metal album u 2009. godini treba da zvuči, bez robovanja nekakvim kompromisima i dodvoravanjima fiktivnom potrošaču, već i ploča na kojoj Megadeth u više navrata namiguju Steveu Harrisu preko (lažnog) rascepa koji ih deli, sa sve prepoznatljivim harmonijama i galopirajućim ritmovima.
Mejnstrim? Pa, da. Megadeth ni u vreme thrash metal ekspanzije nisu bili najljući bend u ekipi, oslanjajući se više na Mustaineov kompozitorski dar i sociopolitičku osvešćenost nego na sirovost i brzinu. Danas, kada je sviranje thrash metala neizbežno (makar delimično) stilska vežba iz nostalgije, Megadeth nisu brzi, nekontrolisani i znojavi onako kako ovu muziku pamte matoriji među nama (za tako nešto izvolite se poslužiti ovogodišnjim albumom holandskih veterana Thanatos), ali Endgame je njihov najbolji album još od klasičnog Rust in Peace.
Mustaineova najnovija ekipa zvuči ubedljivo, a najnoviji gitarista, Chris Broderick, je perfektan sparing partner ostarelom lideru. Njihova driblanja kroz tremolo solaže i dodavanja naštrebanim arpeđima nateraće suze u oči svakom pravovernom ljubitelju preterivanja u metalu.
Prevashodni utisak je da je Mustaine u životnoj formi po pitanju pisanja pesama koje iza svakog ugla napadaju nekim novim harmonskim iznenađenjem ili ritmičkim osveženjem, ali nikad na uštrb bazične metal čvrstine i (melo)dramatike. Dobro, ima ovde posrtanja: znamo da „metalci pišu najbolje balade“ ali početak The Hardest Part of Letting Go... se baš kocka sa kredibilitetom benda, no ostatak pesme sa zanimljivom orkestracijom i otvorenim posvetama Maidenima uspeva da izvadi stvar.
Ono što je van svake sumnje je da je Mustaine uspeo da spoji melodičnost i barokne tendencije klasičnog metala sa thrasherskom oštrinom i napravio ploču koja ne zvuči ni anahrono ni nostalgično već savremeno. U tom smislu, čak i njegovi poslovično ograničeni pevački kapaciteti zapravo pomažu ovaj koncept, dajući mu taman onoliko sirovosti koliko je potrebno. Klasičan falseto-metal pevač bi ovu ploču u mnogome srozao do karikature.
Što se Daveovih tekstova tiče, mešovit je ovo jelovnik. Pesme o srednjevekovnim spravama za mučenje i trkačkim automobilima na stranu, Mustaineove političke opservacije u naslovnoj pesmi su... neobične. Istina, u njoj se referira na legat Bushove administracije, ali ovakva paranoja baš u godini u kojoj je na vlasti Obama kao da je znak da je zajedno sa hrišćanstvom Mustaine zapatio i pomalo konzervativne političke stavove.
Ne da je to i razlog da se ova ploča propusti. Uostalom, davno je bilo kada je Megadeth svirao Anarchy in the USA, a pozicija ozbiljnog, srednjetokovskog i sada se već može reći i klasičnog metal benda im je ovim albumom zacementirana.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Urose dragi (gost)
| 16.09.2009. 12.30.31
Countdown & Youthanasia >>>>>> Endgame
-
Maxim (gost)
| 16.09.2009. 12.47.03
Slazem se. Smesno je, a i krajnje neozbiljno porediti ono sto danas radi odavno prsli Mustaine sa ta dva albuma, a kamoli izvoditi zakljucak da je to bolje.
-
tomislav žegura (gost)
| 17.09.2009. 22.54.59
Ajde de , jedva čekam da čujem , i recenzija je vjerovatno tačna, mada je poređenje sa Maidenima bzv čini mi se , jer su vremenom postali prijatelji i radili još zajedničkih turneja...
-
Ghostface Z-la (gost)
| 18.09.2009. 10.32.42
Countdown, Youthanasia, Cryptic Writings >>>>>>>>>> Endgame
moze Dave najbolje riffove na svetu da pise, cinjenica da u ovoj postavi nema ni trunke hemije.
-
Modulator (gost)
| 21.09.2009. 10.25.01
Još jedno Megadeth izdanje koje me ostavlja prilično ravnodušnim. Naravno, ima tu odličnih rifova i par dosta dobrih pesama, ali je u globalu album prosečan (po Megadeth merilima). Moji favoriti i dalje ostaju prvih par albuma izdati u sastavu Mustaine/Friedman/Ellefson/Menza, odnosno "Rust In Peace", "Countdown To Extinction" i "Youthanasia"!
7/10
-
inflames (gost)
| 26.09.2009. 18.01.52
odličan album..ponajbolje thrash izdanje posljednjih 15-20 godina
-
Tomislav Žegura (gost)
| 14.01.2010. 18.54.58
Evo, dobro preslušah pa za komentar valjda nikad nije kasno...
Mustaine je napravio školski primjer kako zreo metal album treba da zvuči, zreo u smislu da nema puno experimentisanja i suluidih rješenja, ali ovdje je sva na svom mjestu, besprekorno, a pjesme su odlične. Previše je reći da je album najblji od R.I.P.-a, ali sasvim moguće da je najbolji od 1995 naovamo. Jako dobar album, Dave zna šta radi, tekstovi takođe cool, ne slažem se sa recenzentom oko paranoje u vezi Amerike sad kada "vlada" Obama, dobitnik Nobleove nagrade za mir upravo potražuje svojoj vladi najveći dosada ikada budžet za rat u Avganistanu i Iranu, Mustaine ima razloga da bude kritičan....
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.