Bubnjar švedskog technical thrash/jazz metal benda Meshuggah Tomas Haake objasnio je da naslov njihovog šestog albuma znači da je „čovečanstvo pronašlo zen u opskurnom i bestidnom"
Meshuggah su se albumom Nothing (2002) definitivno odvojili od uskih odrednica metal podžanrova (thrash, death...). Na njemu su shvatili da zvuk sedmožičanih gitara nije dovoljno težak niti dovoljno dubokog štima, te su odlučili da odu korak dalje i naprave osmožičane (tj. dodaju još jednu kvartu niže od ionako niskog tona B).
Gitare je napravila švedska lokalna firma Nevborn. Zbog ogromne potražnje Ibanez je pokrenuo serijsku proizvodnju, međutim, do danas nijedan bend nije uspeo da priđe Šveđanima blizu ni po štimu, a kamoli po stilu i izvođenju.
Na obZenu Mesh sumiraju celokupnu dosadašnju karijeru. Od thrash metal početaka sa Contradictions Collapse (1991), Destroy Erase Improve (1995) i ekstremne brutalnosti albuma Chaosphere (1998), preko znatno težeg, sporijeg i masivnijeg zvuka i opuštenijeg štima albuma Nothing (2002), do novije eksperimentalnije faze – mini-albuma I (2004) i dugosvirajućeg Catch 33 (2005).
Album otvara Combustion rifom koji upadljivo podseća na Tool, bend koji im je po ideologiji veoma sličan (sprijateljili su se na zajedničkoj turneji po SAD 2002). Najveći deo pesme je komponovan u 4/4 taktu, što je zanimljivo s obzirom na činjenicu da Mesh gospodare izlomljenim i neparnim taktovima.
Bleed je suza radosnica za sve stare fanove koji su pomislili da Mesh nema dovoljno volje (a ni mišića, ipak su to teške gitare) da se vrati na stariju fazu prepoznatljivu po bržim rifovima. Ovaj rif je toliko brz da se nakon samo jednog slušanja stiče utisak da je celokupna diskografija benda kao što je npr. Fear Factory potpuno bezvredna.
Lethargica metaforički dočarava zvuk nekontrolisane lave koja se ranije mogla osetiti na albumima Nothing i 20-minutnoj pesmi I. Naslovna numera nije toliko moćna gledano iz gitarske perspektive, ali je zato zvuk bas gitare pravi doktorat – sviranje sajli bi moglo da postane nova disciplina.
Meshuggah prave takvu atmosferu da imate osećaj kao da ste konstantno usred šutke i da primate udarce sa svih strana, da biste posle određenog vremena pronašli patern koji se ponavlja i naposletku shvatili da uživate u bolu koji vam ta sila nanosi.
Šveđani mnogo polažu na tehnikalnost, ali ne gube gruv. Tome najviše doprinosi vokal Jensa Kidmana, koji zvuči kao da je kivan na ceo svet i koji urla na čitav holokaust. U triolama, razume se. Vokal preko celokupne instrumentalne slike odlučujući je faktor u koncipiranju onoga čime se Meshuggah bave – razgradnjom, dekonstrukcijom i uništenjem svega organskog.
Pored prog rocka, koji je prikriveniji zbog ekstremnosti metal žanra, na obZenu su primetni i jazz i fusion uticaji, i to najviše u solo deonicama Fredrika Thordendala, koje zvuče kao kombinacija šizofrenog Pata Methenyja i Allana Holdswortha na meskalinu. Pesma Pravus, pored Tool, podseća i na The Dillinger Escape Plan, još jedan prijateljski bend (sa kojima je Mesh prvobitno trebalo da ide na ovogodišnju turneju).
obZen je najslušljiviji Meshuggah album. Fanovi će nastaviti da se kunu u njih, a slušaocima kojima nikada nije bilo jasno šta je toliko specijalno kod ovog benda obZen će pomoći da razreše nedoumice. I oni će, po svoj prilici, zavoleti ono što čuju.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
The Dark One (gost)
| 16.06.2008. 17.57.26
hm, odlican opis i pre svega sjajan article o poslednjem albumu jednog od najsavrsenijih metal bendova, svidja mi se nacin na koje su opisane teme i pesme sa albuma benda.
elem, mozda ce me ljudi nazvati cepidlakom, cinikom ili jednostavno smartassom, ali smatram neprilagodnim, pa cak i pomalo uvredljivim poredjenjem 'koje zvuče kao kombinacija šizofrenog Pata Methenyja i Allana Holdswortha na meskalinu'. naime, nekako smatram tako nesto krajnje neumesnim, i to je iskreno, jedina mana koju nalazim celom articleu i zaista ne shvatam na koji nacin je to pohvala bendu, a kamoli velikim stvaraocima kao sto su pat i allan. u solo deonicama fredrika thordendala se svakako jasno oseca veliki uticaj jazz fusiona, ali ne vidim stvarno kakve to veze ima sa meskalinom. nisam previse strog, pa sam na neki nacin shvatio to kao ociglednu salu i zanimljivu dosetku, u referenci sa 'ludim' zvukom koji proizvodi fredrik i uticajem fusiona. bilo kako bilo, nadam se da se necete ljutiti na mene zbog ove male kritike, ali osecao sam veliku potrebu, gotovo svrab, da sugerisem na ovome. hvala ponovo za lepu recenziju.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.