Kakav je to crni žbun koji se u četiri ujutro tetura niz Bulevar revolucije, ispušta urlike ranjenog medveda i emituje mirise širokog asortimana? Ne, to nije neprijateljsko biće iz neke udaljene galaksije, već dobroćudni srpski metalac koji se vraća iz KST-a
Večeras je bilo kao i prethodnih 4.000 puta: prvo se cirkalo s ekipom u parku iz plastičnih dvolitarki, pa se mlatilo glavom uz Ace of Spades, vrištalo uz Fear of the Dark i mrštilo uz Symphony of Destruction, dok su se malić i kažiprst dizali u vazduh do mile volje – zbog toga je on sada tako zadovoljan i niko mu ne može skinuti s lica taj grogi osmeh i oduzeti pesmu raspoznavanja.
Priča se da je za njega vreme odavno zaleđeno i da u domaćoj supkulturi teško da postoji konzervativnija i zagriženija pojava. Prebacuje mu se da je tvrdokornošću pervertirao sav smisao koji je heavy metal nekada imao, iz njega isisao bunt i provokaciju i izvrnuo je u parodiju u kojoj je sebe ustoličio kao besmislenog čuvara davno prevaziđenih vrednosti.
Ali, srpskog metalca to tangira koliko i globalno zagrevanje. U njegovom mikrokosmosu stvarnost je oblikovana po njegovoj meri i potrebama, i ne postoje nikakve sumnje u ispravnost tog sveta. Kao ni želje da se sazna dešava li se išta van tih granica, osim ako ne oseti da mu je sloboda ugrožena od strane neke impulsivnije i novije društvene grupe koja počinje da svojata status kul buntovništva.
Doprinos konzervativizmu srpskog metalca daje društvo u kome on pokušava da headbanguje. Ako je ovde nestabilnost prirodno stanje društva, kod ove dugoprugaške supkulture drugačiji i progresivniji pogledi kao očekivana konstanta mogu izostati. U ovakvoj zemlji sasvim je logično da se pod teretom stalnih promena i egzistencijalne agonije i naš metalac izoluje.
Normalno je da će grčevito da se hvata za poznato, nepoznato ga plaši. Zato odlazi u krajnost, čvrsto se držeći za tradicionalne, prave vrednosti, i odbija da prihvati gotovo bilo šta novo. Usađeni lament za drevnim, boljim vremenima stoga je konstantno prisutan, bez obzira što naš metalac možda nije ni bio rođen u vreme kada se dešavalo to za čim kuka.
U atomskom skloništu teških distorzija paranoja postaje toliko ekstremna da se javlja i strah od isključenja iz klana čim se posegne za nečim novim, jer odmah slede optužbe za neiskrenost i anatemisanje od strane dojučerašnjih istomišljenika. Rizik od izgnanstva iz totalitarnog krda koje mu pruža sigurnost ne dozvoljava našem metalcu da progleda dalje od odavno uspostavljenog, nepokolebivog sistema vrednovanja.
Ali, situacija mu je barem po tom pitanju olakšana, naročito ako nije iz prestonice, jer na kioscima ne postoji nijedan metal časopis (od kada se naša Miki Maus verzija Metal Hammera ugasila, a katalog Rock Expressa otišao u istoriju), dok je vreme naše HM TV dive Jadranke Janković odavno prošlo. Na sceni je i dalje jedini neosporni autoritet putujući cirkus Dvestadvojke koji po provinciji vuče uvek jedan te isti set bendova, od kojih polovina svira obrade pesama iz doba stare Juge, koje i u 2009. redovno pobeđuju u Hitu nedelje na njenim talasima.
Ipak, vođama ovog najretrogradnijeg radija u univerzumu treba odati priznanje za humanitarni rad na polju borbe protiv alkoholizma – niko osim njih nije u stanju da spreči srpskog metalca da poslednji dinar spicka na pivo i vinjak, jer ga pitanjem “ko je veći bend Metallica ili Iron Maiden?“ lukavo teraju da od tih para uplati kredit i trezan iskucka 50-ak poruka u nadi da će napokon razrešiti ovu dilemu.
U tome je razlika između srpskog i metalca iz normalnijih zemalja. Ovaj drugi je imao prilike da čuje nešto novo, pljunuo na to i sam odlučio da je Reign In Blood najbolja ploča svih vremena, dok je naš osuđen na Vladu Džeta i Olgu Kepčiju ili starijeg uzora iz okruženja (koji je takođe učio od pomenutih Gandija i Majke Tereze) i nema nameru da dovodi u pitanje njihov sud.
Zato nije ni čudno što postoji velika verovatnoća da kasnije samo promeni milje i sklizne u varijaciju čopora. Recimo, u narodnjake (Pero Defformero je, u tom smislu, dobra priprema). Glavna odlika srpskog metalca je, dakle, potpuni nedostatak individualnosti i kritičkog mišljenja. A to je jedna velika ironija, jer on izgledom i stavom želi da poruči kako je drugačiji, zanemarujući sitnicu da je mentalitet krda kod njega izražen u podjednakoj meri kao i kod fanatičnog navijača.
Da stvari ponekad mogu da budu sasvim iracionalne najbolje pokazuje crnja varijanta srpskog metalca. On zna da hrišćanstvo nikako ne valja, što pokazuje zavidna kolekcija pentagrama, obrnutih krstova, knjiga Aleistera Crowleya i, naravno, Satanistička biblija u njegovom ormanu na kome su zalepljeni omiljeni bendovi – Rotting Christ, God Dethroned ili Morbid Angel.
Ali, kada je reč o SPC-u, svetinji koja za njega (pored linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica) simbolizuje srpstvo, naš ponosni satanin ratnik odjedanput postaje pravoslavni taliban koji iz svog pojasa redenika izvlači argumente kojima zaključuje da ona i nije toliko loša. To je tema koja ujedinjuje sve sorte naših metalaca – pagan i satanista idu kod druga hrišćanina na slavu, jedan s rogom iz koga pije medovaču i krznenim prslukom koga je nabavio na kineskom buvljaku, drugi u Mardukovoj Fuck Me Jesus majici, i obojica “poštuju“.
Do kog se stepena kod nas doguralo u degenerisanju izvorne HM doktrine pokazuje i promena u lancu podrugivanja i netrpeljivosti. Srpski metalac se nekada ponosio svojim odmetničkim renomeom, uživao u zgražavanju kojem je svakodnevno bio izložen na ulici i bio imun na podsmevanje od strane drugih klinaca.
Danas je, pak, on pronašao svoju žrtvu u vidu srpskog emo dečka, najnovijeg tržišnog produkta, koga naš do juče nezainteresovan metalac doživljava kao opasnost i jednostavno ne može da podnese, pa ga proziva na svakom koraku, čak preti i fizičkim razračunavanjem. U sudaru ta dva mikrokosmosa doći će do velike eksplozije kiča, samozaljubljenosti i besmisla, što će biti pravi praznik za oči.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari