Primary Colors

Nisu baš The Strokes u pitanju, ali karijere novih hiperalternativnih bendova počinju opasno da nalikuju jedna na drugu. Ono što je ostalo od medija koji se bave pop muzikom mimo advertajzinga, ponekad se priseti da je kritika nekad služila da se pronađu i prepoznaju one specijalne, umetničke vrednosti, koje izdvajaju izuzetan bend od onog dobrog, ali samo dobrog.

Zato u onome što je ostalo od New Musical Expressa još uvek počiva poriv da se jednom mesečno napravi “otkriće” koje predstavlja novi kulturni prodor i tako dalje. Niko nije unapredio umeće “otkrivanja” novih pop i rock atrakcija toliko koliko britanska muzička štampa, i samo bog će znati kojim parama je muzička industrija godinama... hm... pomagala takvu praksu.

Ipak, nešto se povremeno i desi, takoreći mimo medija, pa onda oni jurcaju da stignu i pretvore stvarnost u hype. Ovaj put su dečaci iz predgrađa Londona, sasvim u trendu prekopavanja po internetu, pre par godina nabasali na garažno-psihodelične tragove prošlosti. Malo je reći da je bilo već viđeno da neko iskopa to blago, ali The Horrors se nisu odlučili na najlakši retro pristup, i to im je kredit, mimo trendseterskog tretmana kog su dobili skoro istog časa u gorepomenutim ispostavama medijskog carstva.

Bez obzira kako bili predstavljeni, ispostavilo se da su The Horrors prosto pomalo mondenski nastrojeni naslednici dugačke linije garažno-psihodeličnih ekscentrika iz britanske podsvesti rock muzike, od Billy Childisha do Holly Golightly, ali sa ozbiljnom potrebom da se šetaju mentalnim divljinama u kojima možemo sresti i dalje samo Birthday Party mladog Nicka Cavea. Duhovitim, frenetičnim debijem Strange House već su 2006. pobrali simpatije slobodoumnijih ljubitelja žanra, vraćajući mu angažovanu oštricu u dvehiljaditim, a sa novim izdanjem uvode mekšu, post-punk dezorijentisanost u svet prštećih gitara.

Postojao je trenutak, posle Joy Division, kad su veoma cenjeni tadašnji novi bendovi kao što su Psychedelic Furs ili Echo and the Bunnymen zaitili malo iz tog tamnog potoka, otplovivši dalje u pravcu razigrane, euforične pompeznosti, na kojoj su do tad skromni i suzdržani The Cure vrlo brzo izgradili megastardom karijeru. Kao neki raspevaniji rođaci Iana Curtisa, ovi sastavi su proizveli rastrojenost i konfuziju u emotivnu bazu svojih iskaza, ali pristajući na nju kao na svoje jedino moguće okruženje, govoreći tako sasvim realno o još surovije materijalističkom svetu u kom su se našli početkom 80-ih. Pre nego što su se The Cure naselili na stadione, ovo se činilo kao tajna koju ne dele mnogi, ali smo onda shvatili da se radilo o milionima…

The Horrors sad zatičemo na Primary Colours zabavljene upravo temama koje su zastupali rani The Cure i Psychedelic Furs, a renovirali ih Jesus and Mary Chain i Spacemen 3, zaokrećući ih ka sad već očekivanim garažnim teritorijama – ovaj miks otkačenih i mračnih postpunk tema sa bezbrižnim muzičkim ukrasima i mladalačkom energijom pop-psihodeličnih matrica, daje uznemirujuć utisak da se svašta može desiti u svakoj sledećoj pesmi. Svašta se i dešava, i mada i dalje ponekad zazvuče kao usporeni The Cramps (bez humora) ili usvirani Birthday Party (bez onog pevača), The Horrors opasno lelulaju od ambicioznog do nepretencioznog, od vica do poetske suštine, prisiljavajući čistim intezitetom gitarskog pritiska volume control da sam ode na max, ne ostavljajući ravnodušnim ni komšije.

Three Decades ima toliko himničnog da se ozbiljno postavlja pitanje šta su sastavi kao što su Interpol, Editors ili White Lies do sad radili, a filmične Who Can Say i Do You Remember nastavljaju ovu zujeću kosmičku epopeju punom brzinom unazad, što se uostalom desilo sa celokupnim putem u kosmos (mislim, hiljade raketa su napravljene sa planom da  tresnu o zemlju, zar ne?).

I onda obavezni tematski užasi koji idu uz ovu vrstu muzičkog izraza nastupaju sa New Ice Age, mada nemamo čega da se plašimo, loš ishod za civilizaciju je ukalkulisan u nju. Rasvirana Scarlet Fields šarmantno zadržava začarani prizvuk kosmičkog rocka, lagano usporavajući do brzine koraka, pripremajući nas za ni manje ni više nego veličanstvenu odu I Only Think Of You, jedan od najvažnijih iskaza ovde – silinom Joy Division ukrštenih sa The Doors pretečama, The Horrors uspevaju da se obruše na nedužnog slušaoca sa nepredvidivim i ne baš sasvim objašnjivim besom, čija iracionalnost podiže pesmu u status onih koje bar pokušavaju da naslute večnost koja leži iza muzike.

Nije baš sve sjajno na ovom albumu, kome očito nedostaje još poneka pesma koja bi opravdala ovoliki entuzijazam i oduševljenost benda samim sobom. Pomalo “audio deja vu” engleski zvuk ovde zamenjuje detinjastu otkačenost debija, no nailazimo i na originalna rešenja koja stalno menjaju optiku albuma – kao surf prizvuci u naslovnoj numeri, kao karakteristično “padanje” zvuka klavijatura kroz pesmu – što ipak svedoči o radu mašte koju su tri producenta uključila u ovo delo, a to su: Geoff Barrow (Portishead), Craig Silvey, i slavni video reditelj Chris Cunningam (najpoznatiji po radu sa Aphex Twinom).

Kad za kraj krene da se odmotava motorik Sea Within a Sea, kao neka vrsta Kolotečine grupe The Horrors, programsko sedmominutno putovanje ka unutra - sve ono o pesmama koje traže večnost postaje moguće, a samim tim i napola stvarno…

U svetu u kome je i ludilo passé, The Horrors sasvim sigurno spadaju u sastave koji sebi nisu dopustili luksuz samozaborava, momke kojima se muzika još uvek dešava.

Povezano:

• Strange House, recenzija (2007)

Audio:

• MySpace