Ne aplaudirajte nam!

Gitarista Portisheada Adrian Utley je pre godinu izjavio da su članovi tog benda doživeli nervne slomove snimajući Third, a da su se i on i Geoff Barrow u istom periodu razveli. Geoffa smo sreli u Barseloni, u lobiju hotela AC, i – izgledao je kao vrlo, vrlo zadovoljan tip. Sada ima novu i brojniju porodicu, i novi i nahvaljeni album.

Na početku razgovora - dok su oko nas sevali mikrofoni, kamere i blicevi, a on završavao poslednju porciju tapasa - reći će nam kako se muzika Portisheada menjala paralelno sa indie decom koja su nekad slušala Dummy (tada je imao 21, a danas 36 godina), kako ipak o toj deci ne razmišlja dok im komponuje pesme, kako ih mediji ne razumeju. Portishead i dalje koncertno promoviše Third, ali termin „promocija“ ne postoji u Barrowom rečniku.

POPBOKS: Zašto vas nije bilo 11 godina, čime ste se bavili sve ovo vreme?

BARROW: Kada smo zavšili turneju 1998, bili smo zaista premoreni. Muzika se menjala, svirali smo na velikim festivalima. Takođe, razlozi zbog kojih smo napravili pauzu bili su i privatne prirode – Beth se nije osećala baš najbolje, meni nikako nije prijalo to što smo radili.

Možeš li to malo da pojasniš?
Imao sam čudan osećaj da je to previše pretenciozno... I tako je svako krenuo svojim putem; nismo se raspali, prosto nam je bilo potrebno malo odmora. Beth je objavila solo album, na kome joj je pomogao i Adrian, ja sam otvorio diskografsku kuću, producirao albume drugih muzičara...

Kakav je osećaj biti u bendu sad kad više nisi 20-godišnjak? Ti sada imaš i porodicu.

Drugi put sam se oženio, dobio decu, s kad odrasteš, na sve gledaš drugačije. Kad komponuješ i udariš u zid, to te deprimira, ne želiš da nastaviš. Život se bitno menja kad osnuješ porodicu, ali ipak nalaziš vremena da se baviš onim što voliš.

Da li ti se sada dopadaju koncerti?

Ne uživam u njima, nikad nisam uživao u živim nastupima, iako volim da sviram sa muzičarima. Ja sam nekako preosetljiv i uvek imam osećaj da se ljudi ne provode dovoljno dobro. Pridajem značaja svakom najsitnijem detalju, iako uopšte nije neophodno da sve bude toliko savršeno na živim nastupima.

Šta se u zvuku Portisheada promenilo na ovom albumu?

Nije minimalniji, kao što mnogi kažu. Naprotiv, često imam osećaj da je mnogo komplikovaniji. To jeste napredak, jer ako neko čuje pesmu Mysterons sa našeg debija, tamo postoje dve gitare i ritam, i ništa se ne menja. Takođe, ovaj album je mnogo manje blues od prethodna dva.

Kako je nastala pesma Machine gun?

Adrian u stanu ima ritam-mašinu, tako da sam odlazio kod njega da sviramo. Uvek mi se dopadalo to što rade Public Enemy, takva muzika..., industrial zvuk mi se uopšte ne sviđa, iako svi kažu da Machine gun upravo tako zvuči. Mnogo više mi odgovara hip hop, izvođači kao što je Busta Rhymes, neobična elektronika, oštri završeci. Za mene je ova pesma takva. Ima i taj Blue Monday momenat. Takođe, ja ne koristim moderne mašine, više volim stare kompjutere.

Kakvu muziku slušaš u poslednje vreme? Koje bendove bi izdvojio?

Veliki sam fan grupe Om; neverovatan bend – samo bas i bubanj. Takođe, jedva čekam da ponovo vidim uživo Public Enemy.

Kako se nosite s medijima i generalno s javnošću?

Beth nikad ne razgovara s novinarima, mada ja to smatram važnim delom posla. Verujem, međutim, da samo zanemarljiv broj novinara zaista shvata šta hoću da kažem. Većina unapred slobodno odluči šta želi da napiše o tebi. Naravno, postoji ta pogrešna procena publike da aplaudira nama, dok zapravo aplaudira samoj muzici. Mislim da je bitno da ljudi budu svesni toga. Nikad nismo imali cilj da postanemo poznati, nikad nas nije zanimalo ništa drugo osim muzike ili politike. Mi živimo u Bristolu, tamo nikog nije briga za slavu.

Kako bi opisao situaciju na ostrvskoj rock sceni?

Siromašni ljudi su prestali da kupuju muziku, jer je postala preskupa. U skladu s tim, ono što nam preostaje u Velikoj Britaniji je gomila bendova koji proizilaze iz srednje klase. Takva je i muzika. Reč je o prilično situiranim mladim ljudima. Ne nalazim tu mnogo stvari koje me izražavaju, nema dovoljno umetničke muzike. Niko od njih nije Public Enemy.

Vaš album je bio slušan na Last.fm-u mnogo pre nego što će izaći u prodavnicama ploča…

Ne kažem da je loše što siromašni ljudi ne kupuju više muzike. Tako prosto funkcioniše sistem, ljudi u Velikoj Britaniji su u dugovima koje nikad ne mogu da vrate, tako da ih država drži da rade, a oni nikad nemaju dovoljno novca da rade ono što žele. A posle mediji promovišu nekakav lifestyle, koji niko ne može da sledi. To sve ima veze sa ulogama u društvu, koje su unapred određene za svakoga. Tako da su i ti novi načini promovisanja muzike samo logičan nastavak te situacije, kao i tehnološkog razvitka.

Kako se Portishead snalazi u takvoj situaciji?

Mi smo finansijski imali sreće zbog velikog uspeha našeg prvog albuma Dummy. Zato sad ne moramo muziku da dajemo velikim telekompanijama za reklamne kampanje. Svi ti novi mali bendovi su, međutim, prinuđeni na to. Prodaju svoju umetnost, ne da bi imali svoj privatni džet, već radi čistog preživljavanja. Ja nikad neću nešto što mi se dopada skinuti s interneta ako je izašlo za neku malu nezavisnu etiketu. U svakom slučaju, veoma je interesantno vreme u kome živimo.