Ja nisam odanle

Dobre jarane para kupit’ ne može

Pišem o ploči koja me u vreme izlaska (1984) uopšte nije zanimala. Život u Sarajevu mi je i bez nje bio tegoban, primitivan, prilično nov i nepoznat.

Nije bilo para za originale, grebali smo se za cigare, na razdrndanim kasetama “razbijali” Jugoslaviju slušanjem zabranjenih albuma Laibacha. U muzici Laibacha nam se najviše dopadalo to što nam „nisu dali“ da ih slušamo. Da su nam davali Laibacha do mile volje, Laibacha danas verovatno ne bi ni bilo.

Veliki albumi rastu kako prolazi vreme - I

Das ist Walter sam prvi put od početka do kraja preslušao pre deset godina. Kako kaže moj prijatelj Vule Žurić: “Tek se posle moglo čuti da je to bilo nešto više“ od onoga što je čovek tada svakodnevno susretao na ulici, u javnom prevozu, supermarketu, na TV-u, dirao ispod pletenog džempera na Vilsonovom šetalištu, prisluškivao u redu za kartu ispred kina „Radnik”. (legendarne projekcije filma Strasti)...

To je sve verovatno izgledalo zanimljivije i egzotičnije ljudima koji su živeli u drugim sredinama, drugim republikama, drugim gradovima i selima.

U Zagrebu, recimo. Kad su 1985. na Šalati Nele Karajlić i Zenit Đozić pevali obradu pesme Band Aida Do They Know Its Christmas: “…Da imam milion dukata, kupio bih brdo bureka i poslao onima u Afriku… jednoga dana doći će ruka bijelog čovjeka i pružiće vam sreću…”.

Šta su ljudi tada mislili?

Ja tada nisam mislio ništa. Ne mislim ni danas. Samo se osećam. Otprilike kao Borat u areni za rodeo, kad redneksima peva američku himnu.

Sedamnaest godina se trudim da ne razmišljam o toj “boljoj prošlosti”, za mene samo prošlosti. Muzika iz tog vremena danas me samo obmanjuje, omamljuje, kvari mi koncept, sliku, a bogami i oduzima dragoceno vreme za slušanje “skinemtiga” noviteta.

U trenutku pomislim – bilo je dobro, a nije bilo dobro. Sve mislim – bilo je bolje nego sada. A nije bilo bolje. Bilo je drugačije. Muzika u celom svetu je bila drugačija. Videlo sa da je muzika bila poziv, više od profesije, a ne samo usputno zanimanje, zabava guzonjinih sinova.

Danas i U2 više vremena provode na fotosešnima nego u studiju. Slika je važnija od tona. Bono Vox je bio i ostao car: skinuo se s koksa i peva “o linijama koje mu se pričinjavaju na horizontu”. Autentično.

Veliki albumi rastu kako prolazi vreme - II

 U tekstovima sa albuma Das ist Walter svako može da pronađe deo sebe ili (deo) nekog koga poznaje. Ajde malo da menjamo smisao, “let us compare mythologies” – kao što nedavno (1956) reče Leonard Cohen...

A1: Uvod (Tema iz filma Valter brani Sarajevo): Neletov monolog: „Da sam ja netko. I jesam li ja netko? Jesam kurac! Smije li se ovo? Ne smije“. Ama, smije!

A2: Anarhija All Over Baščaršija: “Mali je pokrio lice rukama/Ali je ostao bez bubrega… Sejo se gnuša Zapada.”

Nisam siguran, lafčino. Sejo se danas ne gnuša Zapada, iako se Zapad i dalje gnuša Seje.

Dobar je Zapad i dobro je što i Sejo polako postaje Zapad. Još da ukinu vize za EU i smanje broj poslanika u skupštini sa 250 na 150, tj. na jednog poslanika, pa smo i mi Zapad. Vratite nam diktaturu! Sejo se danas super oseća!

A3: Abid: „Samo da cigaru zapalim, jarane.“

Abid kopa kanal za gasovodne cevi. Slika iz detinjstva. Klinci se penju na betonske cevi. Svaka je široka metar i po u prečniku, duga šest-sedam metara. Naslagane jedna na drugu. Kroz ceo grad prokopan je široki kanal finansiran sredstvima samodoprinosa zaposlenih građana. Dva posto. I moji roditelji su finansirali kanal.

New Primitives je danas ime benda iz Minesote. Sviraju miks stilova: rhythm & blues, ska, reggae, calypso i world music. Svakog utorka u pabu uveseljavaju pripite goste. Ime benda su zaštitili na sudu.

New Primitives nije nastao u Americi. Nastao je u Jugoslaviji, u glavnom gradu be-ha. Definiciju su autori ukrali sa Vikipedije: “Ime pokreta je došlo kao reakcija na dva, tada aktuelna pokreta. New Romantic u svetskoj pop muzici i slovenački Neue Slowenische Kunst (NSK)“.

Novi primitivizam je veliki kulturni doprinos čovečanstvu – najbolje se prima u sredinama koje se stide svojih velikana. Osim ako velikani nisu u Aleji velikana.

Radio, a potom i TV serijal Top-lista nadrealista u podjednakom odnosu plod su stredine i pojedinaca u čijim glavama su nastajali skečevi i songovi. Kasni stihovi jednog od najmoćnijih aktera („Klinci se jebu ko štuke/Njihovo sjeme curi niz haustore/Šprice bacaju direktno u Savu/Iz Save u Dunav, iz Dunava u Crno more…“) pokazuju zavidnu sposobnost reflektiranja. Gradovi nisu zgrade, nego ljudi koji spavaju u tim zgradama.

A4: Put u središte rudnika Kreka Banovići: “Otkud ti, u pola tri...”

Rudnik gori, rudari ginu, plate kasne. Jedan od najvećih liričara popa Mark Linoukus (Sparklehorse) potomak je rudara. Prvi iz porodice koji nije krenuo stopama svojih predaka, prekinuo je staru tradiciju. I u njegovim pesmama “duh obilazi zamkove revolucionara iz pedeset i neke”.

Rudari su dobri ljudi. Sparklehorse je fenomenalan bend. Music by dr Nele Karajlić. Lyrics by Sejo Sexon.

(Sparklehorse su zaduženi za psihodelični momenat u ovom tekstu). Snimili su i pesmu Život je čudo.)

A5: Selena, vrati se, Selena: “Mandinga je smislila Amerika/Da te odvede daleko/Iz Fuada Midžića.”

Selena više ne živi na Koševu. Otišla je prvo u Ekvador. A onda u Ameriku. Ili Kanadu.

Možda čak u Australiju.

“Toronto je super grad, jedino ne valja što je pun Srba”, nedavno mi reče na ulici nepoznati čovek nepoznatog porekla. “Ma, asimiliraće se oni”, odgovorih da ga utešim. Ne znam da li me razumeo. Ponekad ni ja samog sebe ne razumem. Svakome bih da ugodim.

B1: Neću da budem Švabo u dotiranom filmu: “Trebat će on i mnogo statista/Za masovne i grandiozne scene/Iako kažu da on dobro plaća/Tamo neće, neće biti mene.”

Čini mi se da će tamo ipak da bude mene. (Lični momenat u tekstu?)

B2: Kino Prvi maj: “Šta to igra večeras?/Ne znam, jarane, života mi… Čelični obad il’ Mali zmaj?“

Kad se ide od tramvajske, prvo mu ga dođe bioskop Prvi maj, pa Kinoteka. Ni jedan ni drugi na repertoaru nisu imali blokbastere. U prvom su puštali kaubojce, akcione, lake, kung-fu, erotske, a u drugom sve ostalo. Karte su bile četiri puta jeftinije nego u Dubrovniku ili Romaniji. Ispred i jednog i drugog bioskopa ste sretali luzere/egzistencijaliste.

Jedni su grickali semenke i pljuckali okolo, drugi listali novi Ritam, čitali školsku lektiru i gledali kroz prozorče tetu koja sedi u uskoj biletarnici. Prodaje karte i plete zimske rukavice. Bioskop il’ kino? Čelični obad.

B1: Šeki iz on the road again: “Kada noć prekrije olimpijski grad…”

Šeki je taksista. Taksisti su ljudi koji se bave prodajom deviza i švercom goriva. Ponekad nekoga i prevezu. U gepeku. Mnogi su vlasnici impozantnih biografija i dosijea. Kad pobegne poslednji trolejbus ili tramvaj, deca se radije prevoze krcatim noćnim tzv. “pjanskim” autobusima. Ne zato što je mnogo jeftinije, nego i zato jer se boje taksista. O ovoj pesmi bi moglo još mnogo da se napiše. Verovatno će uskoro i da krene na put.

B3: Pamtim to kao da je bilo danas: “Zaboravio je bio sve zajedničke akcije…“

Da, zaboravio je sve zajedničke akcije. Mislim, uvek je neko drugi kriv.

B4: Zenica Blues: “Ne razumiješ ti to, druže sudija.”

Ma, i sudija bi na njegovom mestu uradio isto. ZP i Bora Čorba su Johnnyja Casha otkrili deset godina pre Ricka Rubina.

B5: Čejeni odlaze: „Šošoni se zbijaju/Čejeni odlaze… Gvozdeni jahač ide bijelom ocu… Otac obećava miran rezervat… Ne znam kog je plemena jer ne nosi ratne boje…“

U međuvremenu svi znamo ko nosi koje boje. Kad u Minhenu upoznam nekoga iz ex-Yu, ne pita me kako se zovem, nego: „Šta si?“.

Praktično, ljudi ne gube vreme. Takav je Zapad.

Svako jutro na kablovskoj oko 07:30 slušam horoskop na šiptarskom. Tako već pola godine. Ništa ne razumem. Dobar horoskop. Valjda zato jer ništa ne razumem.

Evo me ko pravi hipik. Oče, ispuni obećanje: „Miran rezervat“.

(hipi momenat u tekstu)

Epilog

Zapadno Pušenje puni dvorane i stadione po kulturnim centrima bivše Jugoslavije: Beograd, Zagreb, Brčko, Bizeljsko, Trebinje…

Istočni NoSmoking se smuca po belosvetskim vukojebinama: Bogota, Novosibirsk, Lisabon, Maroko, Cirih, Minhen… Sviraju uglavnom strancima. Dijaspora radi, guli krompir, šteka pare i gleda Evroviziju.

Nego, gledao sam Dadu Topića sinoć na crnogorskoj kablovskoj. Džez festival. Izgleda bolje nego ikad. Bend svira, konobari poslužuju između stolova. Ljudi okrenuti leđima bini aplaudiraju i gledaju u pića ispred sebe, tj. njih. Već imam ideju za sledeću kolumnu:

„Ti živiš gde zvezde tkaju sag od srebra i nevinošću sja tvoje lice…“

„You want more? You want more? You want more?…?“