Ovaj koncert bio je trijumf nad nizom stvari nad kojima valja trijumfovati. Nacionalizmu, džiberluku i urbanluku sinoć je održan blok časova koji je šteta bilo propustiti
Mesto: Dom omladine Beograda
Vreme: Subota, 11. april 2009.
Produkcija: Long Play
Ukoliko su kod publike pre koncerta i postojale sumnje u svrhovitost, autentičnost i kvalitet tzv. zapadnog Pušenja, izgleda da su – sudeći po reakcijama od samog starta - ostale pred vratima Doma omladine. A nakon koncerta, teško da bi neko od mnogobrojnih posetilaca mogao da kao frontmena nečega što se zove Zabranjeno Pušenje na nekom budućem koncertu poželi da vidi bilo koga osim Seje Sexona. A ni ostatku benda ništa ne nedostaje.
Davor Sučić, aka Sejo Sexon, u Zabranjenom je Pušenju od samog početka. Iako godinama u drugom planu, bio je zaslužan za veliki deo muzike, tekstova i, uopšte, estetskog identiteta koji je sam sebe označio kao novoprimitivan.
Kad su se sami tako opisali, Pušenje, Nadrealisti i ekipa mogli su i da očekuju animozitet koji je najbolje otelotvorio Srđan Đile Marković kad je s velikim neodobravanjem izjavio kako su New Primitives poručili ljudima da je lepo biti seljak.
Pre će biti da su Sejo, Nele, Elvis, Zenit, Đura i ekipa – iako verujem da nemaju ništa protiv seoske populacije – imali na umu nešto drugo. U njihovom "primitivizmu" je ključan jedan s jedne strane lokalni, i za pojmove jugoslovenskog rock’n’rolla neobično autohtoni, a s druge tako univerzalan topli, nepretenciozni, iskreni senzibilitet. Često luzerski, još češće zdravo duhovit, i uvek promućuran.
Sejo Sexon je danas najubedljiviji predstavnik te škole, a njegov bend jedna od najozbiljnijih koncertnih ekipa u bivšim republikama. Izvrsni sveži aranžmani starih pesama, više nego kompetentni moderni radovi i majstorske, na mahove zapanjujuće moćne izvedbe, pune veliku salu DOB-a od ćoška do ćoška, od poda do plafona. Ovaj bi bend jako lepo izgledao i zvučao na velikoj bini Exita.
Što se repertoara tiče, sâm Sexon je pomirljivo najavio da će svako biti nezadovoljan zbog izostanka poneke pesme (izveštaču bi recimo prijalo da je obilnoj ponudi pridodat i avangardni Meteor (1987) ili dirljivi rimejk Springsteena/Casha Genter (2001)), ali objektivno, teško da je ponuda mogla biti iscrpnija.
Sexonova navigacija kroz zaostavštinu komadanja Balkana je besprekorna i prilično osvežava (pogotovo nakon smušenog Stublićevog nastojanja da se probije kroz dinare, dolare, žetone i hrvatski jezik na istom mestu pre par nedelja): od žaljenja što Jugoslavija, iako se raspala iz bar donekle objektivnih razloga, nije dočekala da postane prvak sveta u fudbalu iz najave za otvarajuću Nedjelju kad je otiš’o Hase (koja je počela u jazz maniru, jer "jazz je muzika krize"), preko urnebesnog vica o muslimankama-vragolankama u punoj bulskoj opremi (u koji je ubačena Sexonova procena da bi imao dobre izglede na srpskim izborima, što bi moglo da ga učini još jednim liderom Srbije iz Sarajeva), najave Straže pored Prizrena kao, nažalost, još uvek aktuelne... sve do kombinovanja "raje iz Beograda" sa "rajom iz Sarajeva" tokom završnog, trećeg bisa.
Sejo izgleda, peva, priča, kreće se i loži posetioce (koje najčešće oslovljava sa "Wembley") kao da je oduvek frontmen, i u tome je odličan, ali dobar deo zasluga za ubedljivost današnjeg Pušenja pripada vrhunskoj ekipi koja ga prati. Stadionski potencijal dobrog dela materijala iskorišćen je do maksimuma, pa ima mesta i da vrsni gitarista Toni Lović da oduška svojoj tehnici, a bio je tu čak i nimalo dosadni solo bubnjara Branka Trajkova.
Publika je sa ujednačenim entuzijazmom prihvatila i stare i novije radove, tako da je koncert i s te strane bio daleko od pukog aerobika za nostalgiju. Izbor od 30-ak pesama nije dozvolio nijednu pauzu u entuzijazmu, a pitanje promocije najnovijih rešeno je elegantno – neke od pesama sa budućeg albuma, koji će se verovatno zvati Muzej revolucije, puštene su pre i nakon koncerta. Sudeći po njima, novi album će verovatno biti ubedljiviji od, ruku na srce, relativno tankog prethodnika Hodi da ti čiko nešto da.
Šteta je što u publici ona najurbanija ekipa nije bila zastupljenija. Današnje Zabranjeno Pušenje je svakako bend sa veoma visokim standardima, koje je sinoć uspeo da ispuni. Čak i ako zanemarimo pitanje senzibiliteta, o kom bi se sa posadom barikada urbanizma moglo dugo razgovarati, svirački, zabavljački i emotivni impakt muzike kakva je ponuđena sinoć u Domu omladine nije preporučljivo zanemarivati.
Sad, ako neko na ovo poželi da opservira da bi se isto moglo reći za, recimo, Cecine nastupe, prosto mu se mora postaviti pitanje koje je sve vreme nekako pri vrhu jezika:
Da li si ti slušao Zabranjeno Pušenje?
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari