Sejo Sexon

Omiljeni album i pesma?

Album London Calling i pjesma Wrong 'Em Boyo. Ta ploča je godinama bila na mom gramofonu, dok se nije totalno izlizala. Taj album je meni bio za uz kafu, za uz privođenje ženskih osoba, uz doručak, ručak, večeru...

Film?

Društvo mrtvih pjesnika. Gledao sam ga baš u trenutku kad je moja generacija počela da se raspada i kad smo se našli prvi put, na petogodišnjici mature, kad sam vidio da su svi ti rockeri, punkeri počeli da nose lister odijela, da bacaju skupe upaljače na sto, znaš, da hodaju s nekim roleksima... A svi su bili pjevači nekih grupa, imali su umjetničke ambicije, pa je sistem, establišment, u kratkom roku pojeo njihove snove. To sam baš gledao u ta doba, i jako me se dojmio. Bio sam jako prazan i žalostan kad sam vidio šta se desilo sa pjesnicima moje generacije.

Knjiga?

Majstor i Margarita. Natjeram se da je ne čitam po pet-šest godina, jer kad je počnem čitati izgubim volju da pišem... To je stvarno knjiga koja me baca u... očaj. Čini mi se da nikad neću doseći veličinu tog pisanja i tog čovjeka. Stvarno nešto sa čim se teško šta može mjeriti. Mislim da bi bilo dobro - sad Holivud vlada tehnologijom, i ne samo Holivud - da se ta knjiga ekranizuje na jedan pravi način.

Pesma koju bi voleo da si napisao?

Ima ih dosta. Recimo Angie...

Sportista?

Mirza Delibašić. Košarkaš Bosne koji je poslije donio Jugoslaviji prvu titulu prvaka Evrope. U vrijeme kad su igrali Kićanović, Dalipagić, Slavnić... Oni su bili reprezentacija Jugoslavije koja je šamarala Ruse i mnoge trenere poslala u Sibir na doškolovavanje. On je bio čovjek koji je pušio dvije pakle marlbora dnevno, ostao do četiri ujutru, i onda Realu zavalio 30 koševa. Čudo od čovjeka, jedan od poslednjih kreativnih sportista koji nisu naduvane mašine sa šematiziranom glavom, nego baš ono, pjesnik sporta. I sretan sam što sam bio tinejdžer u to doba i iznosio instrumente iz naše prostorije za vježbanje - bubnjeve, činele - na utakmice Bosne, koja je u četiri godine prošla kroz tri lige i zahvaljujuči njemu došla do titule.

Interesantno je da je on do 18. godine bio juniorski prvak Jugoslavije u tenisu, tako da je on jedan dan skontao, mogao bih ja malo košarku... I u svojoj 25-26. godini već bio prvak Evrope.

Teško da se mogu sjetiti nekoga ko bi mu bio ravan, a pogotovo što je imao taj jedan atribut raje, čovjeka koji je znao izaći u kafanu među ljude i nije se ponašao kao zvijezda. Mada je igrao poslije i u Realu...

Za koga navijaš?

Željo. "Nije to bolest rijetka, nisu posljedice rata, ja sam prvo rek'o 'Željo', pa sam poslije rek'o 'tata'." To je iz Željine himne koja će biti na našem novom CD-u, kao bonus track.

Hobi?

Imam hobi koji me jako raduje, a ne mogu često da ga upražnjavam: plivanje. Ne baš prevelike ture, recimo do 800 metara...

Istorijske ličnosti koje bi pozvao na večeru?

To su većinom smetljari, najgori ološ. Političke ličnosti kroz vijekove su masovni zločinci, ubice, korumpirani političari, nadrkani diktatori... Koga bih mogao... Možda Ulof Palme; možda... Aljende. Možda bih mogao s Klintonom, ne znam hoću li nekoga uvrijediti, ali on je čovjek koji svira saksofon, pa bismo nešto o muzici mogli da pričamo.

Karlo Veliki, vrlo interesan lik koji je uspio da Evropu iščupa iz nepismenosti i necivilizacije. Harun al-Rašid, njegov suvremenik, koji mu je poslao slona. U Ahen. Zamisli koji je to bio poduhvat, prebaciti slona u Ahen.

Hadrijan...

Volio bih Tita, recimo, ono, čisto da ga pitam neke stvari. 

Šta bi probao, a još nisi?

Ja sam ti veliki gastronom, i skoro da nema od zmija, žaba, guštera... šta nisam jeo. U vojsci smo imali te neke tipove koji su bili na preživljavanju, pa su nam oni prodali neke folove, pa smo i ježa... Svašta smo mi znali okrenuti na ražnju. Možda neka afrička jela.

Inače... Šta ja znam. Nisam nikad probao heroin, jebiga. Sad, ne znam da li bi trebalo. Da vozim avion, jedrilicu, tako nešto, nikad nisam probao. Nisam nikad skakao padobranom. Ostalo manje-više jesam.

Psuješ li?

Psujem. Ne psujem u ljutnji, nego često su mi to... uzrečice. To mi svi kažu... Već imam dovoljno godina da bih morao početi na to da pazim.

Šta voliš da misliš o sebi?

Pa, da sam normalan. To me smiruje. Mada, neke situacije u životu su pokazale i da nisam. Recimo, dugo sam za vrijeme rata mislio da sam normalan, dok nisam... tamo negdje '99. godine, zbog neke knjige, zbog nekih slika, sam se rasplakao. To je jedna knjiga o Bosni, znaš, onako tužna i deprimirajuća.... I onda sam skontao da nisam dosta godina plakao. Ni zbog koga, ni zbog čega... Da sam u stvari čitavo vrijeme bio jedan emotivni cripple, valjda od svog tog sranja u Sarajevu jednostavno čovjek isključi te neke... switchove za takve stvari, da sačuva svoj mozak i onda se oni dugo... ne uključuju, recimo.

I onda sam '99. shvatio da sam tek tad postao normalan jer sam mogao, uopšte, emotivno nešto doživjeti.  

Tako da je i to vrlo relativno, što bih volio o sebi misliti.

U koga ili šta veruješ?

Vjerujem u ljubav. Ljubav prema muzici, ljubav prema ljudima... Vjerujem u taj neki princip dobrog. Ljubavi, ljudske solidarnosti. Nisam nikad išao u crkvu. Imam taj neki, mogu da kažem, religiozni princip, ali ne mogu da kažem da sam religiozan.

Znaš ono kad kažu starci: "Grijehota je." Osjećam tu grijehotu kad je napravim - kad nisam dao ljubav, kad nisam dao pravu stvar, osjećam se loše.

Vjerujem u ljubav kao neki vjerski princip.

"Vjeruj u ljubav, jer ljubav je sve", rekao je pjesnik.

Šta je prava žena?

Prava žena je žena koja se smije na pravim mjestima.

Ko je genije?

Genije je čovjek koji ima link sa gornjim... svijetom, jebiga. Ja to tačno osjetim. Ne kažem da sam ja genije, ali tačno sam par puta u životu osjetio da kroz mene... priča. Probudiš se u pet ujutru i u roku od 15 minuta izađe ti tekst koji je jako definisan, čvrst, zaokružen. Mislim da pravi geniji imaju konstantan link i da su zapravo vrata za nešto što dolazi u ljude, u ljudski rod, u ljudsku civilizaciju... odnekud.

Sejo je...

...Bosanac.