Jura Stublić i dalje ima izvanredan glas i dobre pesme. Šteta šta sve moraju da trpe
Mesto: Velika sala Doma omladine Beograda
Vreme: Petak, 27. mart 2009.
Produkcija: Long Play
Da je SFRJ mirno privedena solidarističkom kapitalizmu i postala jedna od ključnih članica EU, mladi Jura Stublić bi u kolektivnoj pop svesti – a možda i u sećanju današnjeg Jure Stublića - ostao u daleko bistrijoj uspomeni.
Diskografija Filma – od naivnih novotalasnih ranih dana, preko čudnovate Zone sumraka, do pop slave Signala u noći temeljno stečene kompaktnim pesmama sa izuzetnom melodijom, izvanrednim vokalom i visokim sviračkim i produkcijskim standardima, danas je, međutim, prilično mutna i razvodnjena uspomena.
SFRJ je privedena krvavom čerečenju i srozavanju svih mogućih kriterijuma, nakon čega je Jura Stublić isplivao kao jedan od suvenira zgodnih za izlaganje na tezgama. A pozornica u nekadašnjem glavnom gradu možda je u neku ruku upravo ultimativna tezga.
Jura Stublić i aktuelni rimejk Filma raspolažu pesmaricom koja obezbeđuje da njihovi koncerti prosto ne mogu da budu potpuno loši. Ali, sa pristupom kakav se mogao videti u rasprodatom Domu omladine, ono što je najbolje kod Stublića prinuđeno je da funkcioniše protiv previše toga.
Protiv toga što su se Stublić i ekipa aranžmanima po svoj prilici bavili sa idejom da je manje-više dovoljno da pesme budu prepoznatljive.
Protiv Stublićevog zbunjujućeg imidža, koji navodi na pomisao da nekada elegantni frontmen misli da je veliki problem što je, zaboga, proćelav, a da to što je stilizovan kao kombinacija Mickeyja Rourkea u Rvaču, vremešnog pivskog hipika, novokomponovanog biznismena koji je pošao na jutarnju vikend-kafu i onog glavnog Roma iz Kasandre uopšte nije problem.
Protiv činjenice da mu prateća ekipa dobrim delom izgleda kao šou bend koji treba da svira narodnjake na svadbi.
Protiv zvezdinih obraćanja auditorijumu (te sjajni ste, te super ste, te kul ste, te Zapad pravi koncentracioni logor...) zbog kojih se čovek može zapitati da li je Stublić stvarno u priličnoj meri lišen sofisticiranosti, ili prosto nema baš sjajno mišljenje o inteligenciji svoje današnje publike (i nije ga briga)... ili je, možda, u pitanju nekakva vrlo, vrlo prezriva subverzija?
Naime, pred izvođenje Moderne djevojke, u kojoj se naslovni lik opisuje kao pomno namontirana osoba čiji je cilj da je pokupi neko sa što većim... autom/stanom, Jura konstatuje da u publici dominira ženskinje i - posvećuje ovu pesmu svim prisutnim devojkama.ra
Šta je hteo da kaže, ako išta, nemoguće je odgonetnuti. U svakom slučaju, horsko pevanje, nadahnuto premeštanje s noge na nogu i tapšanje u ritmu nastavili su se nesmanjenom žestinom.
Koncert je podeljen na dva dela; pred kraj prvog, Stublić objašnjava kako je koncepcija da je u prvom akcenat na hitoidnijim stvarima, a u drugom na umetničkijim delima. Da to nije napomenuo, pitanje je da li bi ikom palo na pamet da takva koncepcija postoji: naime, teško da je bilo neke značajnije razlike.
Zašto je otvarajuća Sjećam se prvog poljupca manja umetnost od Mi smo pali s Marsa, i zašto je vulgarna ("stidne usne", "kurac goli") obrada Na morskome plavom žalu – bez stihova iz E, moj druže beogradski sa kojom deli melodiju – smeštena u "umetničkiji" blok? Na osnovu čega je procenjeno da bi baš Srce na cesti trebalo ponovo odsvirati za kraj? Da li to što vrhunci Filma Zona sumraka, Signali u noći i Njeno ime je tajna uopšte nisu izvedeni znači da Jura smatra da to nisu u dovoljnoj meri ni hitovi ni umetnička dela?
I otkud, uopšte, potreba da se sopstveno stvaralaštvo deli na taj način?
U razvijenijim zemljama, mladi muzičari poslednjih godina pomno analiziraju pop dostignuća iz vremena kad je Film bio Film, najčešće bezuspešno pokušavajući da ih makar dosegnu, ako ne i prevaziđu. Jura Stublić, čovek koji je napisao neke od najboljih pop pesama bivše države, bira da mu danas veliki beogradski koncert izgleda upravo ovako.
Ako on sam ne smatra da je zaslužio bolje, ne znači da je u pravu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari