Tirke – poslednji fajront

Roditi se, provesti ceo život i skončati u Beogradu smatra se neizlečivim oblikom mazohizma za koji teško da će ikada biti pronađen adekvatan lek, nešto slično gluposti, samo pogubnije. Jer u Vajsenštat se dolazi iz Vukojebine da bi se uspelo, ili se u njemu rađa, pa potom u prtljagu s roditeljima il' solo odatle pali istim povodom. Tako nam tvrdi usmeno predanje, bazirano na lokalnim stereotipima.

Jer, zamislite Pitera Bogdanovića kako moljaka u Centar filmu za kintu za Poslednju bioskopsku predstavu ili Marinu Abramović kojoj umesto u Momi u Njujorku 2010. priređuju retrospektivu u galeriji Progres posred Kneziša. Eno i Žike Pavlovića kako se ubeđuje s opštinskim referentom za kulturu u Jagodini ili Zaječaru da mu odobri sredstva za Buđenje pacova.

Vrhunski doživljaj, naročito za one najupornije, sklone najrasprostranjenijem ekstremnom sportu u Srba – uspinjanja na klizavoj društvenoj lestvici. A za to, kako bajka kazuje, ne dele krampone na potezu od Slavije do Kalemegdana. Jer ono drugo, kao, nije Beograd. Ma, keve ti...

Stoga me je vest o smrti građanina B.T. zatekla u postelji šlafvagen kompartmenta noćnog voza Daća ekspres koji saobraća na liniji Beč–Bukurešt, u jednom od čak dva vagona koji se po otkačinjanju na budimpeštanskoj stanici Keleti spajaju s kompozicijom što iz Kijeva saobraća do Beograda (za neupućene, to je onaj grad za koji studenti što nisu promolili nos dalje od sopstvenog ida svako malo po demonstracijama razdragano tvrde da je Svet). Trudim se uporno, već godinama, da me baja s crnom kapuljačom na glavi ne savata na spavanju u rodnom gradu. Da ne ispadne da sam plaćao sva ona silna osiguranja Vijener štediši ni za šta.

Prvo što sam pomislio, pošto sam se suočio s razoružavajućom informacijom od dve reči u tekstu SMS-a, koji oglašava Tirketov odlazak u neku drugu dimenziju, bilo je: „O ne... Ne, ne, ne...“. Zatim me je prelio onaj prepoznatljivi osećaj tuposti kojim se oglašava naša potpuna nemoć pred stvarnošću. Vrlo je lako zamišljati smrt najbližih, roditelja, prijatelja, bliže i dalje rodbine i inih dok su još tu, s nama, i kako će to jednog dana izgledati kad ih ne bude.

Ali kada se to konačno i dogodi, svaki put ostanete zatečeni. Nije isto. Ne radi se tu o strahu već o istinskom osećanju gubitka, i moram vam priznati da ne mogu da zaustavim suze dok vam ovo pišem.... O bože, o jebem ti...

Znate i sami da u svakoj sredini postoje ličnosti koje u određenom trenutku, u datim društvenim i istorijskim okolnostima prave razliku. One su reperi, tajna neimenovana komisija u dugogodišnjim nastojanjima mnogih od nas da profilišemo svoju ličnost kao slobodnu i nesputanu, prožetu specifičnim duhom mesta.

Ali mnogi se na tom putu sapliću i odustaju u sudaru s društvenim konvencijama, pretvarajući se u potpunu suprotnost svojih nekad deklarativno usvojenih ideala, zbog toga što se njihovom primenom dobija neizbrisivi žig otpadnika, teško uklopivog u propisane društvene norme i nekog koga je skladna većina prinuđena da trpi. Jer ono što vi smatrate slobodom, mnogi smatraju uvredom i napadom na opšte prihvaćene norme, a duh mesta koji prepoznajate i usvajate za hohštaplerstvo i pozu. Osim ako od svega toga ne mogu da se maznu neke pare; tad su svi oko vas.

Kakve sve ovo veze ima s građaninom B.T., upitaćete se vi? Ima, i to mnogo. Bacio sam pogled na ono što se pisalo po medijima. Šturo, siromašno.

Više ste mogli da saznate o nekom diplomiranom mamlazu, smer teži degenerik, koji se ovih dana razgradio u elementarne čestice i rasuo po kosmosu postavljajući svom pajtosu i protežeu, pod vreo motor upravo parkiranog džipa, bombu koja se aktivira na toplotu i to, pazi razlog – stoga što je umislio da mu se ovaj malo postarao oko ženske dok je bio u pritvoru. Sumnju u mozgu Mikija Spilejna iz magareće klupe izazvalo je to što su ga posećivali zajedno u pritvorskoj jedinici. Šta će cura, sama, nesnađena, nisu manolo blanik štiklice za ovdašnji razrovan asfalt. Ol in ol, dobio je naslovnu stranu u Blicu. O tome je reč.

Ali to je sasvim u skladu sa do sada iznetim. Jer kad je matrica delovanja građanina B.T. u pitanju, zapravo se suočavamo s tezom Bilija Vajldera po kojoj, ukoliko već morate da saopštite istinu, bolje to učinite na zabavan način ili ćete završiti u jarku s rupom na potiljku.

Na to možemo nadovezati i mudroliju još jednog diva iz panteona holivudskih antihrista (inače, kao i prethodno pomenuti, među miljenicima građanina B.T.), koji je u Srba zapamćen po tome što je završio igrajući četničkog ministra u jednom od Bulajićevih epskih promašaja za velike pare, na koji je, otprilike, utucano jedno tri potencijalna mosta na Savi, a onako usput, za potrebe filma, ’ladno dignut u vazduh i jedan postojeći na Neretvi.

Taj je, sasvim u duhu šubare s kokardom koju je nosio kod Veljka, rek'o da je, od trenutka na samom početku svoje znamenite karijere, u kojem doseže blizinu vrha, preostali deo njegovog života bio nezaustavljivo survavanje. U tu ekipu spadaju još i Džon Ford i Džon Vejn i Džoni Vajsmiler, dok su se Džozef Louzi i Don Zigel motali po hodniku. Vudija Alena nije vario ni nacrtanog.

Ono po čemu će se građanin B.T. upisati i ostati nedostižan u panteonu besmrtnika društvene i kulturne paradigme jednog jedinstvenog i neponovljivog vremena je učešće u filmu Rani radovi Želimira Žilnika i oko njega (foto). Za tu ulogu i sve što je potom sledilo dao bih pola svog života, na šta bi mi on verovatno odgovorio da nema te uloge koja vredi jedne sekunde ičijeg života. I bio bi u pravu!

Bez obzira na sve okolnosti, film je ’69. maznuo Zlatnog medu u Berlinu, pa po dobrom starom običaju prošao po povratku kroz par sudskih procesa i cenzorskih komisija. Zatim su zaverenici, uz pomoć Bore Ćosića i revolucionarne klike oko časopisa ROK (koja se sad, sva olinjala, kune u građanske vrednosti tzv. civilnog društva, kojima se do pre samo četiri decenije urnebesno podsmevala i kritički ih preispitivala), sve skupili u publikaciji istoimenog naziva (dakle, po filmu), objavivši scenario, transkripte procesa, novinske kritike i dokumentaciju hajke koja se različitim povodima vodila po medijima, kao i tekstove učesnika, među kojima esej građanina B.T. predstavlja sam temelj savremene srpske fenomenologije, a celo izdanje svetionik polemičke misli s ovog područja, kakav nije viđen još od vremena Dijalektičkog antibarbarusa, a bogme ni kasnije...

Taman da je bilo samo to, bilo bi dosta. A nije. Nabrajanjem nek se bave drugi, oni koji su ga bolje poznavali, koji su mu bliži. Jer ja spadam u one iz četvrtog pasusa. Pišući ovo, shvatio sam da sam, kad god bih odsustvovao odavde, nosio nešto od literature koja je u vezi s njim. U jesen ’83. poneo sam u JNA Beograd za početnike. Potom sam s tom knjigom proputovao celu Evropu, jednako kao i s Ranim radovima. Srećom pa se na to ne naplaćuju karte. Ili bih ponekad na Štajgi pre puta kupovao NIN...

Činim to i dan-danas i činiću i ubuduće, i nema u tome ničeg neobičnog. To su knjige s poukama, i dok god mogu da ih čitam a da ne crvenim, znaću da je sa mnom sve u redu.

Sretao sam ga retko, nisam zalazio po Klubu književnika, pripadam dobu koje nije previše marilo za veštine Bude i Ive, bio je to trip nekog drugog civilizacijskog prosedea; smarali smo se po ulici ili u memljivim, bučnim podrumima, mahom dekintirani.

Po povratku iz JNA video sam ga s petogodišnjom ćerkom J.T. na stanici trole kod Narodnog muzeja. Nešto su nevažno razglabali, da bi se potom, na njen zahtev, udaljili pešaka prema Trgu. Bio je u braon kožnoj jakni opasanoj lastišom oko kukova, tanke nožice u farmerkama, ruke u džepovima, pljuga u ustima. Valjda je tako zamišljao model Bogija za 1980. Opako su izgledali, oboje.

Viđao sam ga nešto češće oko Nju momenta '93. i kasnije; bio je predusretljiv i prijatan, bez suvišnih reči. Tražeći pre par godina na netu neki izgubljeni podatak o izložbi na kojoj sam učestvovao, ukucao sam svoje ime na Guglu i pojavio mi se na ekranu njegov članak o našem omiljenom fudbalskom klubu u raspadanju, u kojem je citirao neku moju ko zna kad i u kojoj prilici iznesenu misao o njemu, uz mitski opis moje navodne referentnosti po pitanju fudbala. Ostao sam bez teksta.

Poslednji put sam ga video proletos, na nekoj proslavi u Hilandarskoj 10. Sedeo je sam za barom i izgledao je kao da se oprašta. Prišao sam, osmehnuo mi se šeretski, vodili smo neki kolokvijalni razgovor od kojeg ne pamtim ni jednu jedinu reč, osim da je izvalio neki biser, ali ubijte me ako se ikada setim koji. Tako smo se i rastali.

Kao u Beogradu za početnike i opisu svog rastanka s dragstorom u eseju Belgrade Underground: „...Ličio je na spomenik vremenima koja prolaze zajedno s našim iluzijama o veličini, iluzijama koje su otišle tako daleko da se ništa više nije moglo vratiti na svoje mesto“.