Veliki Drug/Brat

Zaseda (1969), Pavlovićev zvanično najzabranjeniji film, govori o preinforbiroovskom stanju u srpskoj unutrašnjosti, previranjima, konfuziji i rasulu. Iako je na jednom nivou osuda svega pobedničkog u narodno-oslobodilačkoj borbi, to je takođe rokenrol film, koji govori o alternativnoj kulturi, mladalačkoj energiji, idealizmu.

To je naš jedini film koji staljinizmu pristupa sa stanovišta kosmoplitizma, a stvar dobija još ležerniju mondensku konotaciju ako se ima u vidu francusko levo rusofilstvo 60-ih. I pored prljavštine, blata, nasilja i siromaštva, ulice su velike, pokreti brzi, ima puno muzike, seksa, akcije. Takvu unutrašnju slobodu je mogao da ima samo čovek koga baš briga za Staljina, za njegove protivnike i pristalice.

Pavlović kao da se suprotstavlja svojim scenarijima (čak i kada ih sam piše), tražeći stilsku figuru u analizi onoga čega u sadržini nema, i obrnuto. Ova elipsoidna vizuelnost (sličnu strategiju je preuzeo Kusturica), donosi anarhoidno potiranje suprotnih motiva, večno nas vraćajući na novi početak, na šinu avangardne avanture, njenu istraživačku, detinju, eksperimentalnu radoznalost.

Pozna faza Pavlovićeve karijere počinje sa njegovim najslabijim i najpovršnijim filmom Na putu za Katangu (1987), a nastavlja se misterioznim, tabletomanski usporenim Dezerterom (1992) koji na momente poprima atmosferu ruske naučno-fantastične apokaliptičnosti.

Negde krajem 80-ih i početkom 90-ih njegova prozno-narativna književna karijera doživljava krešendo, tako da će poslednju deceniju svog života proživeti poznatiji kao pisac nego kao reditelj. Na prvi pogled, u pitanju je očekivan largo, jesen renesansne ličnosti, prožeta sve tragičnijim društvenim okolnostima, na koji njegov temperament nije više imao refleksnu reakciju, pa su mu filmovi, kao i knjige, postajali sve rigidniji i sve tmurniji. Ali, deduktivniji (ili urokljiviji) pogled može da uoči drugačiju strukturu stvari.

U navedinim filmovima, a pogotovo u Državi mrtvih, igra karakterima i njihovom očekivanom recepcijom toliko je velika da niko nije primetio njenu očiglednost! Niko nije primetio Dezerterovu stripovsku izmeštenost, kao ni joneskoovsku, poremećenu farsičnost u Državi mrtvih. Oba filma su satirične predstave, maniristički vodvilji, koji Serđu Leoneu svojstvenom psihodelijom koriste duhove heroja iz drugih filmova.

Pošto se oba filma bave izgubljenim duhovima partizana bez države, on je shvatio da jedino što treba da uradi jeste da svojoj pesmi poveća dilej i mikrofiniju, u nadi će zaglušiti smeh sopstvenog autorskog hedonizma. Dok se Makavajev pretvarao da je neozbiljan, Pavlović se uvek pretvarao da je ozbiljan, tako da je sa dolaskom nove težine, njegovoj zabavi trebala nova kamuflaža, novi cover. Otud i književnost kao uspešan alibi dekorativnog likovnjaka skrivenog u dramskim umetnostima i epikurejca skrivenog iza asketske ogoljenosti socijalnih tragedija.

Možemo samo još da postavimo pitanje: čemu uopšte potreba za skrivanjem?

Sa dolaskom 90-ih strah od cenzure, kontrole i bunkera je nestao, posebno kad se ima u vidu da se Pavlović nikad toga nije ni plašio.

Prvi odgovor je taj da nije pristojno smejati se na sahranama i da je građanska kočnica, koja je uvek u sprezi sa građanskim nestašlukom (opet viktorijanstvo, kao i De Sad!), uticala na Pavlovića da sakriva svoju strast i svoj artistički fetiš.

Drugi odgovor je mogućnost da stvarno bude optužen za buržoaskog stranog špijuna u vremenu dogmatske serioznosti i progresivne inflacije u kome je svaka implozivna revolucionarnost - potencijalno izdajstvo.

Treći odgovor je najsloženiji i najskriveniji zato što se tiče skrivenih društvenih institucija; tiče se, zapravo, Pavlovićevog nadmetanja sa starim, a ne sa novim pravilima igre, sa starim vukovima u novim, dlakavim bundama: suštinsku promenu koje su 90-e donele, one su donele na filmu.

To je decenija raspada. Raspada se policija, vojska, moral, cenzura, intelekt, tehnika... Naravno da su svi centri moći popustili svoje okove i lance, i spasavali šta se može od sopstvenih, ličnih tekovina. Tada kada moćnici više nisu imali dovoljno para da vladaju zemljom, oni su počeli da snimaju filmove o sebi. Tako je državna bezbednost, u nemogućnosti da ikog više čini bezbednim, počela da se okreće samoj sebi, sebe reklamirajući i sebe obezbeđujući.

Odjednom je ono što je bila tajna postao dominantan filmski žanr u Srbiji koji, opet, sa kinestetičke tačke gledišta, ne treba potcenjivati. DB je postao zvanična stilska ikona onog trenutka kada je kao efektivna sadržina prestao da postoji. Ranjenom telu državnog lava, šta drugo može da prestavlja pretnju osim imunosti na njegove signale.

U takvoj sredini ono što je do tad Pavlovića činilo koliko-tolko sigurnim (a to je ukorenjeno ignorisanje, ambivalencija i nadmenost prema sivim eminencijama i tajnim, kao i obnaženim, vladarima), sada ga primorava na dodatnu koncetraciju.

Srpska mašina je znala da se obračuna (ili čak da nalazi inteligentne kompromise) sa protivnicima, teroristima, mrziteljima, izdajicama, dvostrukim špijunima, rovokopačima, dugim jezicima, ali nikako nije mogla da izađe na kraj sa nekim koga iskreno zabole, čak toliko da mu ne smeta da sve njih uzme za junake svojih filmova, a da oni pri tom ništa od toga ne dobiju, ni simbolično ni marketinški!

Živojin Pavlović se jednostavno nikada nije upecao, a to je za sve druge ribe predstavljalo uvredu i poniženje. Otud je u vremenu kada državni organizam postaje propaganda sama, kao jedan sugestivni vizuelac sa istorijom ravnodušnosti, bio veća opasnost od svih nevladinih organizacija zajedno. Zato je distribucija i prijem njegovih filmova bio oslabljen, a posle njegove smrti potpuna tišina, potpuno neprilična njegovoj veličini i uticaju, samo ponekad bila bi prekinuta pokušajima negativne klasifikacije.

Sve to čini Pavlovićevu poziciju potpuno unikatnom, toliko diskontinuiranom u odnosu na našu kinematografiju, da mu se, sem eventualno Slavka Vorkapića, i pored mnogo uzora, savremenika i naslednika, ne može pronaći nijedan pravi srodnik.

Njegov autorski horoskop jedini je kojem su zvezde bile dovoljno naklonjene da mu pokažu slabu tačku Golijata, a talični kamenčić se otkotrljao do prozora kroz koji gleda Cica Perović (Buđenje pacova), do voza koji sprovodi Dušan Janićijević (Zadah tela), do štale u kojoj Šerbedžija opšti s gazdaricom (Crveno klasje) do stepenica gde Bata Živojinović vidi svog dvojnika (Neprijatelj), do video kasete koju pronalazi Radoš Bajić (Dezerter), do metka koji čuje Ratko Polič (Država mrtvih), do WC-dasaka na kojima sedi Dragan Nikolić i čita novine.

A rupa tog klozeta je možda jedina prava rupa u sistemu naše kinematografije, ta vrata su možda jedina vrata koja su se zaista otvorila.

Ekscesna smrt Dragana Nikolića je možda jedini slobodni trenutak našeg filma, a sve zbog toga što nijedan jugoslovenski autor nije bio dovoljno spontan i intuitivan, drugim rečima talentovan, da oseti da je OVO ekcesni trenutak.

Tamo gde je Šijan bio suviše karikaturalan, Živanović suviše gorak, Pogačić suviše etabliran, Slijepčević suviše elegantan, Novaković suviše literaran, Nanović suviše sentimentalan, Makavejev suviše uzbuđen, Žilnik suviše alternativan, Godina suviše statičan, Rakonjac suviše klaustrofobičan, Stojanović (Lazar) suviše pretenciozan, Kusturica suviše dekoncentrisan, Jovanović previše agresivan, Hladnik suviše frankofiličan, Karanović suviše pesimimističan, Marković suviše nihilističan, Paskaljević suviše iskalkulisan, Jelić suviše lokalan, Krvavac previše naivan, Velimirović previše krut, Šotra previše konvencionalan, Bulajić previše dramatičan, Radivojević previše okretan, Prelić suviše niskobudžetan, Zafranović previše ozbiljan, Grlić previše duhovit, Nikolić suviše deskriptivan, Mimica suviše naturalističan, Lazić suviše ruralan, Popov suviše staromodan, Kadijević suviše morbidan, Papić suviše odmeren, Tadić previše amerikanizovan, Dragojević suviše grotesknan, Bajić suviše produciran, Petrović (Saša) suviše intelektualan, Petrović (Milutin) suviše milosrdan, Mitrović suviše konzervativan, Baletić previše ciničan, Bauer previše emotivan - Pavlović gađa pravo u centar!

Kroz srce, ahilovu petu vampirskog organizma, kroz ČISTU umetnost.

Viva la muerte!