In medias res

            
                              
Gocićeve asocijacije upliću čitaoca u ciklus podataka, nezavisnih od samog perioda u kojem je Vorhol radio, pa ova knjiga podseća na seriju koja može biti nastavljena do beskonačnog broja epizoda. Zato je njeno dopunjeno izdanje prilika da se povežemo na mrežu popularnih simbola, i to na način na koji su svi Warholovi savremenici pozvani da u njoj učestvuju.

Knjigu Endi Vorhol i strategije popa čine poglavlja koja se bave Vorholom kao medijskim, likovnim i filmskim autorom. Svaka od ovih oblasti podeljena je po ličnostima koje su na različit način povezane sa Warholovim radom, životom ili imaginacijom. Zato se Gocić slobodno i maštovito kreće sistemom u kojem je nemoguće pogrešiti, tamo gde objedinjenost zaključaka nadjačava njihovu logičku dokazivost.

Principom asimilacije, Vorholova liberalna strategija kao magnet privlači celu modernu sliku umetnosti. I ne samo nju. Čak i oni koji nisu s njim sarađivali, pa ni živeli u istom veku, indirektno su uvučeni u njegove projekte, ako ne kao autori onda kao fiktivni protagonisti njegovih ideja. Tako su slikari istorijske avangarde (Pablo Pikaso, Salvador Dali, Marsel Dišan), filmski autori (Pol Morisi, Žani-Lik Godar, Volt Dizni, Alfred Hičkok, Luis Bunjuel, Klod Šabrol), kompozitori i muzičari (Elvis Prisli, Džim Morison, Madona, Mocart, Erik Sati, Johan Štraus), pisci (Žan Žene, Šarl Bodler, Džek Keurak, Meri Šeli, Žan Pol Sartr, Bertolt Breht, Džordž Orvel), istorijske figure, (Jan Palah, Mao Zedong, Karl Marks) – postali citirani učesnici Vorholove imaginarne scene, a samim tim i koautori otvorenog koncepta knjige Endi Vorhol i strategije popa.

Stvaralački princip Endija Vorhola bio je agencijski iskalkulisan. Distribucija i plasman slike za njega su bili značajniji od njenog sadržaja. Čitajući o ovom slovačkom emigrantu postaje jasno koliko je umetnost relativna kategorija i koliko je autorska originalnost nedokaziva. A pojam unikatnosti glavno je pitanje umetničke istorije, od mitologizovanog starog, preko religioznog srednjeg, do humanističkog novog veka.

U modernoj teoriji, posao umetnika nije da smisli novu, već da obeleži sopstvenu stvaralačku teritoriju, odredi njene granice i tako se autorski odvoji ili poveže sa ostalim umetničkim potpisima. Upravo je to i Vorhol radio. Pop-art je, po ovom tumačenju, konačni cilj zapadne kulture, koja od Da Vinčijeve Mona Lize integriše slavu ljudske sa slavom božanske kreacije. Citirajući Vorhola, svi možemo da budemo slavni tako što ćemo se potpisati nad simbolima stvarnosti kao što se vlasnici zemljišta potpisuju nad teritorijama. Medijska istorija, pogotovo ona koju pišu Amerikanci i jeste promocija autorskog prava više nego tradicija umetničkog dela. Upravo je Vorhol presudno uticao na to da prava autora postanu nešto više od sudske teorije, da postanu sastavni deo scenskog prostora.

U knjizi Endi Vorhol i strategije popa vidimo kako je ceo Vorholov život bio određen scenskim prostorom. To razdvajanje javnog od privatnog života (i, u Vorholovom slučaju, njihovo ponovno spajanje u javnosti) jeste funkcija koja i definiše modernu istoriju. U njoj je građanski sistem nadmašio feudalni posed, intelektualna svojina pobedila telesnu snagu a javna reč nadjačala istinitu misao. To je period u kojem je potlačeni Izrailj posle dugog robovanja na tuđem zemljištu Golijata, pronašao način da nedostatke svog materijalnog statusa nadoknadi simboličkim vrednostima.

Baš to što nazivamo masovnom kulturom zapada, povezano je sa kapitalom emigrantskih producenata, menadžera, agenata, promotera, špekulanata, novinara i distrubutera, kao i ostalih trgovaca idejama u sukobu sa plemstvom koje je smatralo da su ideje univerzalne, a ne individualne kategorije. Ispostavilo se da oni koji zagovaraju kolektivnu vlast nad idejama su najčešće i vlasnici teritorija na kojima se ideje nalaze. Posednici zemlje su u fizičkoj prednosti nad posednicima ideja, pa im je lako da prisvoje tuđe ideje tako što će ih nazvati zajedničkim. Za njih, umetnost je suviše uzvišena kategorija da bi bila individualno određena, ali u građanskom sistemu, umetnička ličnost je kategorija viša i od same umetnosti. Umetnik prevazilazi ograničenje materijalnog prostora osvajanjem scenskog tržišta a razlog što neke drevne kulture kaskaju za tržištem je taj što njihove nasledno- imovinske vrednosti sputavaju upoređivanje sveopštih javno-stečenih vrednosti. I Srbija spada u starinske zajednice u kojima je mogućnost da se bude stvarni autoritet veća od želje da se postane javni autor.

U dvadesetom veku, trgovina scenskim vrednostima pokazala se ekonomičnijom i isplativijom od privredne. Baš u pokretu kakav je pop-art, uloženi trud može biti mnogo manji od profita ako cenu, kao u Vorholovom slučaju, određuje potpis umetnika, pa tek onda njegovo delo. Po tom prinicipu, autorsko delo se ne zasniva na originalnosti (umetnik sa takvim ambicijama pre može biti osumnjičen za plagijat). Naprotiv, ono se ogleda u nadovezivanju na kontinuitet javnog sećanja.

Vorhol je gotovo idealan primer ovakve umetničke prakse. Po Vorholu, koji time anticipira ideju postmoderne filozofije, autorsko delo je ono koje reproduktivno koristi već postojeću informaciju iz kulture, naglašavajući njen potpis, odnosno istoriju citata u nadovezivanju. Pop-art je, kako Gocić primećuje, veština kopirajta, umetnost vlasništva nad informacijama u posebnoj interakciji sa mrežom ostalih informacija. Za razliku od plemenite i boljševičke tvrdnje da umetnost pripada narodu, dakle svima, Vorhol je tvrdio obrnuto, da svi ljudi pripadaju umetnosti – pitanje je samo da li u nju ulaze kao kupci ili prodavci. Nije bitno šta slika zapravo predstavlja, već koga zapravo predstavlja slikar. A Vorhol je, kako vidimo i iz Gocićeve imaginarne hijerarhije, mnoge primio u okrilje svog otvorenog ateljea. 

Pravo je osveženje čitati knjigu koja nije angažovana protiv globalnih korparacija, već participira u zvaničnom poretku savremene komunikacije. Ako kultura treba da bude napredna, ona treba da bude slobodna ne samo od ideologije, već i od mržnje prema ideologiji. Tako se i Endi Vorhol, ne uprkos već zahvaljujući kapitalističkim vrednostima, izborio za dominaciju umetnosti u materijalnom prostoru. Ohrabruje činjenica da ovaj umetnik nije bio ni anarhista niti revolucionar, već je inspirisan državom uspeo da u njoj pronađe utočište za svoju publiku. Svima nama koji na maternjem jeziku čitamo knjigu o Vorholovoj Re-produkciji, ostaje nada da ćemo pre ili kasnije postati popularna Re-publika.