Domaći rap neposrednošću i zastupanjem mladosti u svim njenim ispoljavanjima zauzima nekadašnje mesto rock ’n’ rolla kao, kako kaže refren nove Juiceove himne Repujemo, „muzika koja donosi istinu i otkriva šta ljudi žele“
Dizelaši 90-ih su svoje jasno uobličene rap glasove dobili tek u novom milenijumu, u rimama Ivana Ivanovića Juicea i Ivana Jovića Ikca, člana grupe VIP. Pesma Ko će to da plati?, iz vremena kada je Juice bio član grupe VIP, ukazala je na put kojim će se kretati njihov lirički stav.
Preuzimajući jedan od najupečatljivijih principa koje su NWA promovisali – „life ain’t nothin’ but bitches and money“ – oni u navedenoj pesmi artikulišu glad za dobrim životom i žeđ za slavom iz perspektive klinaca vaspitanih 90-ih na gradskim ulicama. Juice upečatljivo formuliše stav: „Treba mi nov par cipela i patika – bez keša osećam se poput zemljoradnika / I brate, brate, brate, brate hoću mnogo para, par iskrenih drugara, poznat kao Če Gevara!“
U pesmi Atlantida iz 2001. godine Ikac prvi otvoreno povezuje rap i dizelaštvo dok iz njega provaljuje generacijska volja za životom: „U ova četiri zida nisam navik’o da gubim! Rapper i dizelaš, brate – pravi Srbin! Navik’o da ljubim, volim da karam, pare da stvaram, malo da varam“. Razvijajući ideologiju iznetu u pesmi Ko će to da plati?, iako ističe svoju pripadnost srpskom narodu, on odbacuje velike nacionalne/političke borbe i projekte i kao glavni ideal ističe novac.
U rimama poput „Razmišljam o lovi i ženama – snovi su mi smernica“ Ikac nastavlja prevođenje pomenutog principa NWA u lokalni okvir, pružajući domaćem rapu novu vrstu autentičnosti. U pesmi Strava i žasu iz Matičevićevog filma 1 na 1, on potpuno ogoljava taj princip – „Kada budem im’o, biću neki kurac“ – i na osnovu njega formuliše elementarni zahtev za jednakošću, naglašavajući čvrstu rešenost da se stigne do novca koji skoro da više nije sredstvo već konačni cilj: „Zašto love nema? Zašto nema moj stari? Zašto predsednikov sin vozi novi ferrari? Ko mari – živi brzo, umri mlad, budi lep leš al’ bar zabodi neki keš“.
Predstavljanje pogleda na svet dece ulica 90-ih Ikac nastavlja upečatljivim stihovima iz pesme Moj život, u kojima principe životnog stila ispostavlja na slikovit način: „Počeo da treniram, duh mi je nemiran – moje je u pitanju, način često ne biram; Znam da se iznerviram, znam da se pobijem, rešim ovaj život sam da dobijem“.
U ovim rimama već odzvanjaju čuveni pozivi Kristijana Golubovića na „bežanje u zdrav razum“ i „sate i sate treninga“ koji su postali motoi čitave generacije. Iako Ikac kroz još mnoštvo rima ubedljivo izlaže dizelaški stav, ubrzo će se pokazati da mogućnosti obrade tog stava u domaćem rapu nisu iscrpljene.
Juice je, razvijajući se kao battle/represent MC, počeo da gradi ulični kredibilitet svoje lirike vezujući je za lokalni jezik, ličnosti, događaje, mesta, urbane simbole. Njegova pesma Brate minli, sa istoimenog konceptualnog albuma iz 2006. u okviru kog oživljava dizelašku ideologiju i ikonografiju, vrhunac je tog poduhvata. Sam naziv pesme – koji će uz prepoznatljive citate pesama Nike mi! i Kako je u Švici? zaživeti kao fraza u svakodnevnom jeziku – predstavlja pozdrav beogradskih mangupa iz 70-ih. Promovišući ga u frazu dizelaške renesanse, Juice genijalno spaja tri generacije mladih Beograđana – današnju, onu iz 90-ih i onu iz 70-ih.
Njegovo prizivanje 70-ih u pesmi Brate minli nije, međutim, usamljen slučaj u njegovom delu. Na albumu Hiphopium on oživljava pesmu Đuskaj – plesni hit Bobana Petrovića, legendarnog disco DJ-a, organizatora žurki i simbola mladalačkog hedonizma Beograda 70-ih. Mladalačku kulturu žestokih momaka i funky Beograda 70-ih, koja je uglavnom u senci novog talasa i punka i do nas dolazi samo u svojim najatraktivnijim oblicima poput filma Mlad i zdrav kao ruža ili legende o Beogradskom fantomu, Juice na taj način vraća u fokus.
Štaviše, Juiceovo povezivanje gradske ekipe 70-ih i dizelaštva može se shvatiti i kao svojevrsna relativizacija oštrih osuda generacije 90-ih. Naime, građanski Beograd koji blagonaklono gleda na Beogradskog fantoma – pokojnog Vladu Vasiljevića, poznatog gradskog žestokog momka iz 70-ih – kao na simbol prkosa režimu Josipa Broza i zanimljivu anegdotu iz kultnog novotalasnog filma Davitelj protiv davitelja, mora pokazati i više obzira u razumevanju mladih pucača 90-ih.
Jer šta, osim vremena i načina, razlikuje idole dizelaša, koji su zbog uzbuđenja i slave pucnjavom plašili u Mažestiku vodeće kriminalce, i Fantoma, koji je, iz istih pobuda, jurio noću poršeom preko Slavije, „da bi malo cimao plave“?
Iako su Juiceove rime uvek iskazane jednostavno, kroz album Brate minli se ipak provlači mnoštvo motiva i nivoa značenja. Upravo zbog toga mnogim kritičarima izmiče širina ovog albuma, pa su spremni da ga naprečac okarakterišu ili kao parodiju dizelaštva ili, naprotiv, kao masku koju Juice namerno gura u prvi plan da bi sakrio, kako tvrde, svoju istinsku dizelašku prostotu – potez koji bi bio kemp poput žardinjera Ambasade SAD u Beogradu. Možda je najispravnije reći da Juice istovremeno koristi svoje pretvaranje u dizelaša da bi sirovim uličnim kredibilitetom te grupe prkosio ostatku rap scene ali i da, istovremeno, želi da odbrani dizelaštvo kao autentičnu mladalačku urbanu kulturu. (Juice će u intervjuima naglašavati i da je jedna od namera albuma Brate minli bila da pokrene zabavu koju dizelaštvo, nalik hip hop kulturi u SAD, gaji predanije nego često preozbiljni domaći rap).
Još jedan važan motiv dizelaške potkulture se javlja u Juiceovim rimama. U pesmi Uvertira lektira sa albuma Brate minli, on naizgled ironičnim tonom rapuje savete svojim vršnjacima. Kao glavni motivi se izdvajaju nagovori na ostavljanje droge zarad „treninga“, tj. ličnog zdravlja, ali i zbog porodice, naroda, Boga – svega čemu (mlad) čovek, po pretpostavci, „pripada“.
Na svom poslednjem albumu Hiphopium 2 Juice, međutim, u pesmama For My Homiez i Pobednik 2 uz svoju ekipu 93FU, iste stvari ponavlja ozbiljnim tonom. U pesmi Pobednik 2 on će najjasnije iskazati problemsku situaciju iz koje niču njegove poruke poređenjem današnjeg i vremena u kom je odrastao:
„Odrasli smo, tebra, za vreme rata,
kad jedna nemačka marka je bila plata –
dileri deviza, u društvu kompletna kriza –
ukinuti pasoši, ukinuta viza
Malo nam je trebalo da slavimo do jutra –
sad se foliraju na ulazu, ne daju unutra
Mutavi kompleksaši izvode glupače,
da bi im bilo bolje mrknuće, zgutaće
Iskrivljenih kezova opet idu u grad –
to tako nije normalno kada si mlad
Malo ste skrenuli sa puta, lajna bela, lajna žuta –
nemate pola zuba jer pojela ih gudra
Za sutra jurim lovu – ne tuđu nego moju
Novčanice su okolo, keš je na broju
Vreme je da se porodica formira...“
U refrenu iste pesme Juice kaže: „Postoji jedan put za grešnike iz nehata – moraju naći odgovor šta za njih život predstavlja; Ostavite piće, ostavite drogu – nema vađenja jer svi to mogu“, i ovog puta, za razliku od Uvertire lektire, nema sumnje da je ozbiljan. Razmislimo li koliko su motivi jakog i zdravog tela, vere u Boga, vernosti porodici i narodu prihvaćeni u krugovima žestokih momaka unazad do 70-ih pa i dalje, a neki od tih ideala i među mnogim ličnostima iz novotalasnog miljea, postaje jasno koliko su Juiceove rime važne u kontekstu priče o ovdašnjim kulturama mladih.
Domaći rap je, međutim, ponudio i drugi pogled na dizelaške ideale. Škabo u pesmi Seti se devedesetih iz 2003. godine upućuje vršnjačku kritiku nekadašnjim dizelašima koji su se u novom milenijumu preobratili u „pristojne građane“ posramljene zbog životnog stila koji su praktikovali u mladosti.
Idealima dizelaštva će, međutim, na potpuno drugačiji način pristupiti grupa Prti Bee Gee, na čelu sa Moskrijem, suprotstavljajući ih hedonizmu kojeg potenciraju i samo dizelaštvo i ostale potkulture mladih. Razvijajući izraz šifre „43-23“ koju su zasnovali Ajs Nigrutin i Timbe, grupa Prti Bee Gee je u svoju liriku, poput Juicea, unela mnoštvo slobodnih asocijacija, nivoa značenja i lokalnih simbola. To otežava tumačenje, međutim, ukoliko sagledamo njihove rime u celini, možemo se nadati da ćemo doći do prilično jednoznačnog stava.
Moskri je svoju MC ličnost postavio veoma radikalno. Njen najbolji opis dao je on sam nadimkom „loco (ludi) pajdoman“, koji je često dodavao svom MC imenu. Moskrijeva lirika – ispostavljena suvo, zabavno (za neke na uvrnut način), svakako bez patetike i želje da se izazove emocija – tvrdokorno je rap predstavljanje doslednog hedoniste i narkomana.
Ako su NWA postavili gangsta rap liriku u kojoj je malo ko iz okruženja samog MC-ja pošteđen smaknuća ili pretvaranja u sredstvo za uživanje, Moskri je otišao dalje i, zarad uživanja, stavio i samog sebe na liniju vatre (i to ne isključivo lirički). Nošen sirovim, fizikalnim, emocionalno nesugestivnim funk beatovima svog kolege Eufrata – jednog od retkih domaćih beatmakera koji uporno ostaju u tvrdokornom rapu – Moskri je dobio priliku da prosto u odnosu na sopstveno postojanje odmerava stvari i da ispolji prilično neobičan battle/represent stav.
U pesmama se lik Moskrija, koji je uglavnom ili pod dejstvom narkotika ili u krizi, povezuje s mnoštvom ličnosti pod/pop kulture Beograda i sveta. Što se tiče lokalnih potkultura, osobe na koje referiše su najčešće slavni likovi jugoslovenske novotalasne i punk scene koji važe ili su važili za uživaoce teških droga.
Stihovima poput: „Riba mi je kući vrlo često sama – Vd i Čavke više nisu među nama“, „Moskri, loco pajdoman, velika baraba – navučen sam više nego Banana i Švaba“, „Po pajdo sam iš’o kod Sulje u Zvornik – na šemi bili Darko Rundek, a i Dino Dvornik“ ili potpomognut rimama kolege Mikrija: „Najbolja je fora kad si overdoza, brale – pajdo je u kući – Anton, lepi Cane“, Moskri odaje poštovanje onima koji su išli do kraja ili se predstavlja kao dosledniji u uživanju droga od ljudi koji slove za najtvrdokornije hedoniste čitave jedne generacije.
Domaći gangsta, hood ili dizel rap: |
Na drugoj strani, Moskri se igra i simbolima dizelaške potkulture. Rime u stilu: „Hoću da se nagruvam da na nešto ličim, ali kako kada dnevno deset mića spičim? / Podočnjake furam do vazdušnog đona – kada nema ujda, cepam dve table trodona“, „Al’ odavno već ja sam raskrstio sa Bogom – sport je smrt, bavite se drogom“, „Ja sam lud, nisam normalan; ja sam urban, nisam ruralan; kupio sam Kappa trešu i Reebok pam-patike – valjao sam oružje, sad valjam narkotike“ ili prepevi himni dizelaške potkulture poput „Sve je pod kontrolom, napravićemo lom – luda ekipa sad se skupila da pokaže svima kako treba da se gudrira“, pokazuju specifično razumevanje dizelaškog nasleđa.
Sudeći po načinu na koji Moskri pristupa stvarima, čini se da on između redova ukazuje na nedoslednost pripadnika domaćih urbanih potkultura u pogledu uživanja koje svaka od tih kultura mladih visoko vrednuje. Nazivajući sebe na nekim mestima „pajdo warriorom“, on naizgled želi da kaže kako doslednim uživanjem heroina zauzima borbeni stav i iskazuje bunt.
U nekom suludo pooštrenom tumačenju, on tako troši svoje telo koje sistemu, tj. Nijednoj grupi ili ustanovi sistema – porodici, narodu, crkvi, vojsci, poslovnoj kompaniji – tako istrošeno nije od koristi (osim za nezakonite poslove). Njegova lirika združena s njegovim životom predstavlja neobično zastupanje individualizma, mladalačke obesti i žudnje za uživanjem koja ne poznaje granice i koja će prekinuti život njegovog stvaraoca Davora Bobića. Moskri tako svojim rapom, koji nikako nije zdrav ali je bolesno jak, na čudan način staje u odbranu mladosti u njenoj neprilagođenosti i nekontrolisanosti.
Rima koju upućuje Mikriju: „Moskri je svom bratu pokazao par fora – kad overi, neko ko naslediti ga mora“ ili rime: „Ovim tempom brzo približavam se kraju i čisto sumnjam da ću završiti u raju... Jer ja ne želim da izađem iz ovog tripa – u raju je lepo al’ u paklu je ekipa“, ukazuju na njegovu rešenost da ide do kraja i pripremi fizičku smrt čoveka koji ga je izmislio, baš kako su to ranije, doduše na teatralniji način, u svojim pesmama uradili 2Pac i Notorious B.I.G.
Posmatrajući stvari iz šire perspektive, Moskrijev izraz se, iako čvrsto povezan s lokalnim simbolima, i na globalnom planu – od Bronksa i Votsa pa nadalje – pokazuje kao svež izraz tvrdokornog rapa koji se, inače, već dugo smatra lirički dovršenim. U rap svetu Moskri tako jedinstvenošću, radikalnošću i inovativnošću svoje lirike odlazi u društvo besmrtnih MC-jeva, ostavljajući ovdašnjim mladalačkim potkulturama koje su ga nadahnule napuklo ogledalo svog genija u kojem „oči boje duge“ i „šarene oči“ (technicolor eyes) vide sličan odraz.
Lirika domaćeg rapa se kroz pesme navedenih i mnogih drugih rappera sličnog izraza, kao i onih koji su izgradili svoj izraz mimo direktnog odnosa s lokalnim potkulturama, „pojačala“ vezujući se za konkretnu stvarnost i ljude među kojima nastaje, ali je toj stvarnosti i ljudima zauzvrat pružila uvide koji su opasni, poučni, teški, podsticajni, zabavni, politički nekorektni, kao uostalom i većina dobrih stvari u životu. Domaći rap tako neposrednošću i zastupanjem mladosti u svim njenim ispoljavanjima zauzima nekadašnje mesto rock ’n’ rolla kao, kako kaže refren nove Juiceove himne Repujemo, „muzika koja donosi istinu i otkriva šta ljudi žele“.
PS: Autor se zahvaljuje Goranu Musiću i Darku Deliću za podršku u stvaranju ovog teksta. Sve kritike, naravno, prihvata sam. |
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari