Skini svoje idole

Dete koje nije rasklopilo sve svoje igračke ima slabe izglede da postane dobar inženjer kad poraste. Muzičar koji ne skida po sluhu tuđe pesme ima slabe izglede da postane dobar autor. U odsustvu neklasičnog muzičkog obrazovanja za pop muzičare na našim prostorima, jedini način da se nešto važno nauči o zanatu pisanja pesama je - skidanje

Vladimir Krakov

Među domaćim pop muzičarima postoji jedna duboko ukorenjena a ni na čemu zasnovana fama da čovek ne mora da ima ništa drugo osim talenta da bi se uspešno bavio muzikom. Ipak, za pop muziku u svim njenim oblicima važe potpuno isti principi kao za sve ostale vrste muzike u poslednjih nekoliko hiljada godina.

Pop muzičar može da se bavi muzikom ne poznajući ove principe, ali će imati mnogo širi dijapazon ako nauči nešto o harmoniji, kontrapunktu, melodijskoj liniji i svim ostalim važnim elementima komponovanja. Pošto na našim prostorima ne postoji nijedna neklasična ustanova za muzičko obrazovanje, čak ni džez akademija, prepušteni smo samoobrazovanju ako želimo da naučimo nešto novo o zanatu pisanja pesama. Srećom, postoji jedan vrlo efikasan metod koji je dostupan svakome – skidanje po sluhu.

Johnny Marr, gitarista grupe The Smiths, doneo je nešto potpuno novo, i to ne samo u načinu sviranja gitare i zvuku pop muzike sredinom 80-ih godina. Pesme Smithsa, voleli ih ili ne, zvučale su drugačije od svega što se do tada čulo – bile su bogatije, kompleksnije i harmoničnije. Marr nije svirao virtuozne improvizovane solaže; naprotiv, trudio se da napravi gitarske aranžmane umesto toga, a solo deonice, ako bi se i pojavile u ponekoj njegovoj pesmi, bile su minimalne i funkcionalne fraze. Takav pristup gitarskoj solo deonici imao je već Marrov sugrađanin Bernard Sumner (Joy Division/New Order) nekoliko godina ranije. Međutim, harmonski veoma složeni gitarski aranžmani bili su Marrov patent.

Tajna je u naročitom načinu slušanja i analiziranja muzike koji je Marr praktikovao. On je, iako muzički neobrazovan u klasičnom smislu, slušao orkestarsku muziku, klasičnu i džez, i skidao po sluhu svaku pojedinačnu deonicu iz Bethovenovih partitura, na primer. Na gitari je reprodukovao deonice prve violine, druge violine, viole, trubača i svih ostalih melodijskih instrumenata. Na taj način, naučio je mnogo o komponovanju, aranžmanu, orkestraciji, harmoniji, kontrapunktu, svim elementima klasične orkestarske muzike.

Kada čovek pažljivije posluša Marrove radove u klasicima Smithsa, kao što su Stop me if you think you’ve heard this one before ili What difference does it make, čuje daleko neobičnija harmonska dešavanja nego što je slučaj s većinom pop pesama i pre The Smithsa i nakon njih. Teoretsko znanje stečeno analizom tuđih dela presudno je uticalo kako na njegov način sviranja gitare, tako i na način stvaranja muzike.

Nažalost, ono što je stvorio nasnimavanjem više uporednih gitarskih deonica, Marr nikad nije u potpunosti izveo uživo – za tako nešto bilo je potrebno angažovati još nekoliko muzičara sa strane.

Od klasika Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band i Younger Than Yesterday pop lagano prerasta fazu je-je-je veselice, i počinje da biva harmonski sve kompleksnija muzika. Onaj ko je skidao po sluhu Everybody’s Been Burned Before ili Strawberry Fields Forever osetio je kakav harmonski kosmos može da stane u pop pesmu i da je nimalo ne preoptereti, već da je učini zanimljivijom.

Pop muzičar treba da sluša svaku vrstu muzike veoma pažljivo, pokušavajući da čuje šta je to od čega se sastoji ta muzika: koji instrumenti su upotrebljeni, koji efekti, da pažljivo posluša harmoniju, produkcijska rešenja, aranžman, orkestraciju ako je ima... Svaku pesmu koja nam se dopadne treba skinuti po sluhu, jer to je odličan način da se uđe u trag načinu razmišljanja autora, i da se od njega (ili nje) nešto važno nauči.

Kao što slikari idu u muzeje da na slikama velikih majstora otkriju rešenja za određene probleme u korišćenju svetla, senki, kontrasta i svega drugog što se tiče slikarskog zanata, tako i kompozitor skidanjem uspelog tuđeg dela može da nauči koji akordi se dobro uklapaju, kuda sve može da se kreće harmonska progresija, i mnogo drugih važnih elemenata koje kasnije može da primeni i varira kada sam bude komponovao.

U internet eri, zapravo, skidanje po sluhu više i nije tako neophodno – na netu su dostupne note i tablature gotovo svih napisanih pesama. Za dobrog autora strahovito je važna naslušanost, poznavanje što šire zvučne biblioteke sa što raznovrsnijim estetskim pristupima. Ali još važnija je „naskidanost“ – tj. da muzičar i autor muzike nije samo čuo veliku količinu muzike već da je skidanjem ušao u strukturu bar većeg dela najdražih mu pesama, kao što dete rasklapa igračku da vidi šta se nalazi unutra. Dete koje nije rasklapalo igračke ima slabe izglede da postane inženjer. Muzičar koji nije skidao tuđe pesme ima smanjene izglede da bude dobar autor.

Naravno, u današnje vreme, kada razni tribute bendovi privlače više publike nego autorski bendovi s domaće scene, čovek se zapita da se domaća scena zapravo nije vratila korak unazad, u stanje iz 60-ih, kada je autorstvo bilo smatrano za umeće nižeg reda. Da li je preporuka za skidanje pesama u stvari mač sa dve oštrice, da li će to samo umnožiti broj skidača i reproduktivaca, ili će se, ne daj bože, umnožiti broj loših kopija stranih bendova? Takav razvoj situacije je moguć za neko vreme. Ali na duže staze, ako bi se domaći muzičari malo više i malo pažljivije bavili analitičnim skidanjem najvrednijih dela pop muzike, kvalitet domaće muzike bi sigurno porastao.

Kutak (samo) za songwritere

Šta je to harmonija? U strogom smislu reči, harmonija je sazvučje tonova i akorada koji se simultano čuju. Međutim, ono što pop muzičari kolokvijalno nazivaju harmonija, zapravo je harmonska progresija ili sekvenca – niz akorada i tonova odsviranih u jednoj kompoziciji.

Verovatno najkorišćenija harmonska progresija u pop muzici od Beatlesa je kvintni krug Cdur-Fdur-G-dur. A odmah za njom, Edur-Adur-Hdur. Priroda gitare kao žičanog instrumenta je takva da na njoj svi akordi ne zvuče podjednako dobro. Navedeni akordi su među onima koji zvuče dobro i zvonko na gitari naštimovanoj u italijanskom štimu, a i među prvima se nauče.

Tako je pop muzika platila svoj harmonski danak vezanosti za gitaru kao dominantni instrument. Međutim, pop ima prostora i za daleko složenije harmonije, i upravo Beatlesi su za samo nekoliko godina prešli taj zapanjujući put od troakordne Twist and Shout do harmonski složenih epopeja poput A Day in Life ili Happiness is a Warm Gun.

Pored uobičajenih tonova koji čine akord Cdur u klasičnom, italijanskom štimu na gitari, u okviru ovog kao i bilo kog akorda može da se desi još mnogo toga što može da obogati i izmeni harmoniju. To je prvo važno otkriće. Sledeće, još važnije otkriće je da postoji jako mnogo zanimljivih „destinacija“ u koje se može otići na vratu gitare ili na klavirskoj tastaturi iz Cdura. Neke zvuče dobro i skladno, odnosno jezikom muzičke teorije rečeno, konsonantno. Neke zvuče loše u svakoj varijanti. Neke na trenutak zazvuče loše, iliti disonantno (disonanca-nesklad, napetost), ali ako dobiju dobro razrešenje u vidu trećeg akorda u nizu koji zaključuje muzičku rečenicu, disonanca preko koje se prešlo postaje nova vrednost.

(Primeri dobro razrešene disonance: Soundgarden Black Hole Sun – poslednji akord pred refren i početak refrena; Stone Temple Pilots Plush – drugi i treći akord u frazi.)

Disonanca je čudno muzičko voće koje smo nasledili od džez tradicije. Kao uostalom i improvizaciju i mnoge druge elemente savremene pop muzike. (Disonanca je uporedo i potpuno nezavisno od džeza imala svoj razvoj i u modernoj klasici 20. veka, kod Prokofjeva, Stravinskog, Schönberga i drugih, ali sa tom tradicijom pop muzika nema direktne veze osim u sporadičnim usamljenim slučajevima poput ranog Kraftwerka).

Ono po čemu se korišćenje ovih elemenata razlikuje u džezu i popu je to što džez dopušta beskrajno duge improvizacije i nebrojene odlaske u disonancu i disharmoniju. Pop muzika pak ima jedan osnovni motiv, da stvori instant formu - nešto što se brzo i lako konzumira i brzo i lako pamti. To nipošto ne znači da je pop muzika zbog toga manje vredna – naprotiv. Ali to znači da ona ne sme da guši ljude preterano kompleksnim sadržajem. Pop je po svojoj prirodi minimalistička forma, u odnosu na džez ili klasiku pop je ono što je candy bar čokoladica u poređenju sa raskošnom baroknom đakonijom sa trpeze kraljeva. Međutim, grdno se vara onaj ko misli da je dobar candy bar lakše napraviti nego dobro barokno jelo.

Kontrapunkt (može da) postoji i u pop muzici. Štaviše, dobra pop pesma teško da može da postoji bez njega. Šta je kontrapunkt? Najbanalnije objašnjeno, kontrapunkt je razdvojeni tok deonica u okviru jedne kompozicije. Polifona (višeglasna) muzika u početku je postojala kao dvoglasna, i to tako što je drugi glas paralelno pratio prvi za tercu.

Međutim, ubrzo se, kako engleski filozof Karl Popper kaže kreativnom greškom izdvojio treći glas, koji je počeo da peva neku sasvim svoju deonicu koja je bila ritmički i melodijski prilično nezavisna u odnosu na prva dva glasa, a i dalje je činila isto sazvučje.

U pop muzici, pored pevanog kontrapunkta, kontrapunkt može da postoji i u deonicama ostalih instrumenata: npr. poslušajmo refren She’s Lost Control – bas deonica i gitarska deonica imaju potpuno različit tok, bas svira istu deonicu koju ponavlja preko cele pesme, dok gitara na refrenu počinje hromatsko dizanje koje i te kako ima smisla. To je jedan od klasičnih primera kontrapunkta u pop pesmi.

Komentari

krcun (gost) | 06.12.2008. 10.50.56

Wow! Sjajan tekst!
boban (gost) | 06.12.2008. 11.05.49

Amin
ivan (gost) | 06.12.2008. 17.22.00

Odlično, Vladimire! Ne znam da li si klasično obrazovan muzičar, ali jednostavnim rečnikom si mnoge stvari objasnio, pa je tekst zanimljiv za čitanje i onima koji znaju i onima koji ne znaju. Bilo bi lepo da ovakvih tekstova bude više............................
tozzinjo (gost) | 06.12.2008. 18.31.38

props za pressing:) odlichan text...moglo bi ovako nesto u nastvcima, a?:)
Antiguslarski esteticar (gost) | 06.12.2008. 20.03.29

dobar tekst. zabraniti pisanje o muzici svakom ko ne zna da svira bar tri muzicka instrumenta!
zaista.... (gost) | 06.12.2008. 22.37.49

....odlican mini-prirucnik:)
Jovan Ristic (gost) | 06.12.2008. 23.54.50

Sjajan tekst, u krizno (muzicko) vreme na pravom mestu.
medjutim (gost) | 08.12.2008. 11.47.31

Sjajno! mogao bi jos neki nastavak?
najgorost (gost) | 08.12.2008. 14.01.31

koristan i dobar tekst. samo sto u svemu tome ne slažem se sa tvrdnjom da je skidanje na sluh nepohodno... neophodno je da se nauči dovoljno dobro svirati harmonski zahtjevnijih songova (Autum almanac od The Kinksa bi bilo dovoljno). Ostalo sto je potrebno je da je autor dovoljno lud, u smislu "pogodjen prstom bozijim" da zna da opali par akorda u nepredvidjivom ritmu, (u zadnje vrijeme smatram da je smislena harmonijska nepredviljivost kljuc za razumjevanje velikih songova). Ako uzmemo da je bogata harmonija uslov za veliki song kako cemo onda objasniti velike songove 2-3 akorda kod Nirvane, Ramonesa, pa i AC/DC? Ipak mislim da veliki muzicar se radja, moze imati minimum znanja, dovoljno je pomenuta stvar velikih The Kinks. Sto se tice skidanja po sluhu, smatram da je to korisno ali to zahtjeva puno vremena, bolje da toliko vrijeme se posveti kompnovanju...
povlo (gost) | 08.12.2008. 14.07.54

nadam se ne.
Danijel (gost) | 10.12.2008. 13.39.14

Super tekst i odlicna knjiga koju sam skoro procitao u jednom dahu. Fala Krako na svemu!
Kiza Lajdon,Kraka Mar (gost) | 13.07.2009. 10.00.00

mislis bolji su oni koji skidaju akorde nego oni koji skidaju citav zvuk?Jel to opravdanje?
Ivan (gost) | 20.08.2009. 21.12.54

Svaka cast na textu, prosto sam se odusevio, hvala sto si mi ukazao na moje ne znanje o muzici iako sam sebe smatrao kao solidnim poznavaocem. Posle citanja ovde navedenog texta mogu reci da pocinjem da "slusam" muziku, sto je preduslov za sve ostalo. Jos jednom Svaka cast i hvala..!!

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike