New Age ili Sudnji dan?

Ljudi su prestali da kupuju muziku jer je počela da im smeta, guši ih, ima je previše. Svuda je oko nas. Stotine foldera (albuma!?) s gigabajtima fajlova (pesama?!) na iPodu, mobilnom telefonu, u džepu. Zaludni kritičari prave godišnje izbore sa 200 najboljih pesama, 50 najvažnijih novih grupa… Čak i u Srbiji sve puca od pesama u reklamama, pesama u prodavnicama, pesama u autobusima...

Internet je postao slavina: muzika je zavodljiva reka koja teče i nudi se za siću truda ili para, umesto da sami idemo do izvora i puštamo strast da odluči. Parče albuma ili pesme moguće je dobiti gotovo svuda: u novinama, na mobilnom telefonu, u restoranskom toaletu, na benzinskoj pumpi, na ulici, a navodno se ovih dana u Americi prave i automobili koji imaju ugrađene online prodavnice za kupovinu muzike, filmova, knjiga…

O tome da je muzički biznis već neko vreme u teškoj krizi svedoče i katastrofalni poslovni proračuni divova kao što su Universal, EMI, Sony BMG ili Warner. Ukupno gledano, sa 15% pada prodaje 2007. godina je jedna od najgorih sezona muzičke industrije zemlje u kojoj je ona izvozni proizvod broj jedan – Velike Britanije.

Tokom 80-ih, kako je rokenrol ulazio u srednje doba, muzička industrija je postala debela, i samim tim prečesto gladna. CD revolucija je bila siguran profit za sve velike izdavače. Muzičari u Britaniji su od svakog prodatog diska od 15 funti dobijali po funtu. Bio je to početak ere čiji se kraj nije mogao naslutiti. Sva izdanja s vinila mahnito su objavljivana u CD formatu. Sve što se tada nazivalo pop kulturom donosilo je sumanute količine novca.

Retko ko je računao na to da će početak novog veka doneti galimatijas svih mogućih žanrova, potpuno nove vrednosti, novu zabavu i nove biznis-planove. Nekadašnjih 15 funti za CD izdanje zamenilo je tričavih osam. A da ne pominjemo piratske MP3 diskove, besplatne downloade i ključnog neprijatelja i izdavača i autora: sve veću nezainteresovanost publike, koja uglavnom sa interneta skida po jednu pesmu albuma/benda za koji je zainteresovana dan-dva/sezonu-dve.

S druge strane, postoje i mišljenja da je svetska diskografija u krizi jer tokom 90-ih nije pratila razvoj tehnologija i digitalizaciju društva i biznisa. U to su mogli da se uvere i šefovi EMI-a kad su pozvali fokus-grupu tinejdžera kako bi što bolje upoznali njihove slušalačke navike. Nakon preslušavanja muzike i razgovora, ponuđeno im je da sa oveće gomile diskova uzmu šta god žele. Tinejdžeri su, i ne pogledavši diskove, iz džepova povadili iPode i izašli iz konferencijske dvorane, a biznismeni su shvatili da je “igra gotova”.

Tužan je to ishod za istinske ljubitelje muzike, a naročito za njene izvođače: istina je da za 99% njih novac nikad nije bio primarni motiv. Njihova glad je negde drugde: u stvaranju pesama, povezivanju s fanovima, u sviranju, u „dići ruke, a puk da te slijedi“… Tek posle dolazi trka za dobrim poslovnim ugovorima.

Guardian je za ovu kugu potražio vidarske travke na vrhu: kroz zajednički razgovor sa Guyom Handsom, Gedom Dohertyjem, Davidom Josephom i Johnom Reidom, šefovima najvećih ostrvskih etiketa.

Guy Hands, EMI (izdavač kog su napustili Blur, Radiohead, Pet Shop Boys, slika gore): Moramo zaustaviti slobodan protok fajlova na internetu, nikako ne smemo potrošaču davati muziku za džabe. Rešenje problema je edukacija, naročito onih najmlađih, do potpunog saznanja o ideji da muzika mora biti plaćena. Ne smemo podizati tužbe zbog ilegalnog downloada, publiku treba zavoditi.

Ged Doherty, Sony: Pre pet godina na izdavanje albuma išlo je oko pet singlova i nekoliko remiksa. Nismo se ni okrenuli, a došli smo u situaciju da, npr., na Timberlakeov album FutureSex/LoveSounds izbacimo 181 dodatni proizvod od kojih su 140 digitalni: zvona za mobilne telefone, desktop pozadine, muzika za igrice... Ne tako davno trebalo je osmisliti kako da s malo proizvoda dobiješ puno novca, a sada nekako ide obrnuto.

Naših pet ciljeva su: 1. fokusirati se na muziku, 2. na izvođače, 3. na fanove, 4. povezati fanove i izvođače, 5. tehnologija je naš prijatelj.

David Joseph, Polydor: Svi pričaju o internetu, ali ne treba zaboraviti da je u Britaniji prošle godine 97% albuma prodato na diskovima. Ako pričamo o ciframa, to je 140 miliona CD kopija. Ne brinite, CD format nikad neće postati kaseta.

John Reid, Warner: Industrija prolazi kroz fundamentalnu tehnološku tranziciju; to je nešto kao industrijska revolucija u muzici. Nastavićemo da istražujemo, razvijamo i investiramo u izvođače.

Veliki magovi&vragovi očito i dalje traže načine da zarade što više novca i, kao što vidimo, konačno su spremni i da menadžment plan javno iznesu.

Izdavačke kuće su nekad plaćale mlade grupe da idu na turneje kako bi pridobile što više fanova/kupaca. Grupe bi onda prodavale albume i uloženi novac bi se vraćao. Sada se taj balans potpuno narušio: novca od prodaje muzike nema koliko ranije, pa kompanije bacaju šapu ka profitu od tona majica i sličnih suvenira koje grupe prodaju po turnejama. Reč je o tzv. 360-degree dealu, potpunoj kontroli svakog penija, koji čak i izvođači poput U2 nazivaju nemoralnim i neizvodljivim.

Od kako je sveta i veka, ugovori između bendova i velikih izdavača su neka vrsta braka iz interesa, punog nepoverenja, podmetanja i ljubomore. Može li se to promeniti? Mogu li velike kompanije da ubede muzičare da će se ponašati kao pravi poslovni partneri?

Bryce Edge, jedan od menadžera Radioheada, iskreno je objasnio zašto je bend prešao iz EMI-ja u XL Records. „Nova kompanija je ponudila razumnu saradnju: bend ulaže u snimanje ploče, oni u produkciju i promociju. I u tome se krije čar rada s malim kompanijama“, kaže on.

Edge je pojasnio i da Radiohead nije iz hira napustio EMI. Kap koja je prelila čašu bio je trenutak kad njihov šef Hands nije dozvolio bendu da učestvuje u dizajnu omota za In rainbows.