Disciplinovana sloboda

Koncepcija filmskog festivala Slobodna zona u programu je opisana prilično apstraktno, kao vid društvenog angažmana, dodatno apstrahovan nazivom „Slobodna zona“. Filmski festival je deo šire akcije, u koju još spada prikazivanje filmova s festivala održanih tokom godine u gradovima u unutrašnjosti zemlje, kamp dokumentarnog filma, uvođenje filma kao nastavnog sredstva u okviru građanskog vaspitanja u školama, donacije od ulaznica...

Ovakvo povezivanje sa širom društvenom akcijom nikako ne može biti koncepcija filmskog festivala, već je po sredi zadati kontekst u koji se odabrani filmovi umeću da bi potom publici bili predstavljeni kao individualni glasovi koji su, sami po sebi, neka vrsta slobodne zone u odnosu na postojeću kulturu, zone oslobođene političkih i ekonomskih uzusa koji uprežu masovnu kulturu da radi za njih.

Dakle, reč je o dekodiranoj, stvarnosnoj i životnoj kulturi. Pitanje je da li tako nešto postoji? Odnosno, da li je sama činjenica da kulturni proizvod nije finansiran od državnog novca dovoljna da se vrata percepcije širom otvore i da ka inače zamazanim očima gledaoca pokulja čista stvarnost. I da li baš kada se ti individualni glasovi postave u kontekst društvenog angažmana koji sebe nazove Slobodna zona, ne dobijaju, tako čisti, nove konotacije, postajući deo kulture koja isto tako kodira stvarnost.

Ako se sloboda unapred koncipira, po strogo određenim pravilima, kao što nevladini fondovi daju novac domaćim filmskim rediteljima koji propagiraju dogovorene vidove slobode (toleranciju, manjinska prava itd.), da li je sloboda samo još jedan dogovoreni termin za novu grupu pravila? Da li je slobodu uopšte moguće postići takvom vrstom discipline?

Kratki razgovori s gostima Festivala, nakon projekcija, usmeravani su prema temama društvene svrsishodnosti pojedinih filmova, dajući prednost njihovoj namenskoj funkciji u pokretanju i rešavanju društvenih i političkih problema. Odnosno, teme i motivi filmova uglavnom su svođeni na nekoliko unapred zadatih tačaka: Doroti Kendzierzawskoj, rediteljki filma Postojim, koji govori o dečaku koga majka odbacuje pa on tokom celog filma traži osobu koja će mu pružiti ljubav, postavljeno je retorsko pitanje o lošem položaju dece u društvu.

Ovo po sebi nikako nije loše, ali umesto da se do takvih tema dođe spontano (da ih kroz priču o svom filmu pokrene sam reditelj kao jednuod ideja ili motiva), preovladavao je utisak nametnutog (zadatog) diskursa u kom su filmovi tek povod da se pošalju poruke o određenom, unapred zadatom skupu tema koje filmovi samo treba slikovito da elaboriraju. Zašto onda ovaj festival nije nazvan festivalom namenskog filma? Ovakav pristup ne vredi kritikovati, budući da je reč o koncepciji Slobodne zone kao festivala, ali onda treba postaviti pitanje zašto je ta sloboda tako strogo koncipirana i zašto dolazi pre filmova, umesto da je oni provociraju i izvlače na površinu.

Koliko je forsiranje namenske funkcije filmova, njihovo guranje u pravcu zadatih društveno-političkih lekcija i tema, veštačko i apsurdno, govori slučaj kratkog dokumentarca Za četiri godine Nebojše Slijepčevića. Naime, film prikazuje profil dvadesetpetogodišnjeg Damira, koji je nakon teške saobraćajne nesreće ostao nepokretan. Priča o svakodnevnom istrajavanju ovog momka na veri i ideji da će jednog dana prohodati i postati glumac u holivudskim filmovima nastala je, prema rediteljevim rečima, od namenskog filma koji je, po narudžbini, snimao za Osiguravajuće društvo na temu saobraćajnih nezgoda, s ciljem da se poveća opreznost ljudi u saobraćaju i privuku potencijalni kupci osiguranja. Iako je ova priča izložena kao simpatična predistorija, film o Damiru je zapravo i na Slobodnoj zoni ostao namenski, samo je ta namena označena kao plemenitija.

Većini reditelja, čak i onih koji su se na festivalu predstavili igranim filmovima, zajedničko je da ideje i priče nalaze u neposrednoj okolini: rediteljka filma Postojim pošla je od dva novinska članka, film Slatka mala inspirisan je životnom pričom rediteljkine prijateljice, Persepolis je poluautobiografski film. Za svaki od filmova ovakva pozadina (iz života) posebno je naglašena u programu i pomenuta u razgovoru kao da je reč o nekakvoj garanciji da su u pitanju reditelji koji promišljaju društveno-političku stvarnost.

Ovakav pritisak na umetnika da treba da bude životniji od kulture, da stvara mimo nje, da nam ponudi život što neposrednije, prilično je licemeran. Jer, umetnik može da govori o stvarnosti sredstvima koje sam odabere i ne mora da se pravda verodostojnošću kao zalogom kvaliteta, niti da se na bilo koji način obavezuje društvu.

Koliko oslanjanje na goruća društveno-politička pitanja i teme može da odvede u ćorsokak svedoči kvazidokumentarac Smrt predsednika Gabriela Rangea. Reč je o bizarnom filmskom ogledu: insceniranje atentata na predsednika Georgea W. Busha i praćenje mogućih posledica u formi dokumentarca. Međutim, osim što sama ideja da se smrt još živog predsednika, jednog od ključnih u trenutnim političkim svetskim tokovima, prikaže u formi dokumentarnog snimka, ima obeležje šokantnog i subverzivnog, čitava kvaziistorijska linija (posledice, krivci za atentat, medijske reakcije) dotaknuta je površno i kukavički, sa izvođenjem predvidivih i gotovo pedagoških zaključaka. Bude vam žao što je proćerdan jedan tako dobar glumac. Jer, isti zaključci su se mogli izvesti i u dokumentarcu o živom Bushu, što samo znači da autor ni sam nije poverovao u ozbiljnost svog ogleda, tj. da nije ni imao motiv da ubije Busha, budući da, kao u (komercijalnim) kaubojcima, ovo zlodelo pripisuje Indijancima. Vrlo prosvetljujuće. Osim slabih idejnih dometa, sama inscenacija atentata i demonstracije krajnje su neuverljivi i gotovo amaterski: dok izveštači u filmu govore o najžešćim demonstracijama protiv Bushove politike ikada, smenjuju se kadrovi šarene gomile hipika, skinsa, maskiranih da izgledaju preteće i pobunjeno.

Slatka mala Laurie Collyer govori o teškoćama samohrane majke koja nakon služenja zatvorske kazne pokušava da ostavi drogu i alkohol, nađe posao i preuzme brigu o svom detetu. Film uglavnom prikazuje socijalne teškoće na koje žena s takvim bremenom nailazi pokušavajući da preuzme do tada zanemarivane uloge u društvu. Devojka je sagledana sa strane, tugaljivim pogledom s visine društvenog normativa. Pretpostavljam da je glupo reći da je predvidivo što se ispostavlja da je devojku zlostavljao otac, budući da je film inspirisan istinitom pričom. Recimo da je žalosno što je incest postao neka vrsta opšteg mesta nezavisnih filmova.

Film Bili je nastao tako što je Jenniffer Venditti slučajno pronašla dečaka Billyja koji joj se svideo, pa ga je nekoliko dana snimala kako pokušava da razgovara s drugovima, udvara se devojci i razgovara s majkom o pitanjima koja ga muče. Iako je na momente priča simpatična onoliko koliko je simpatičan njen junak, ne možete da ne pomislite kakvu superiornost treba da oseti neko da bi nekome ko mu je samo zanimljiv prišao i tražio mu da ga, eto, malo snima dok živi svoj život. Ako ništa, tržište bi trebalo da postoji samo da bi onemogućio neke da iznova traže načine kako da od „promišljanja stvarnosti“, „pronađenih fenomena“ i „slučajnih uzoraka“ prave „autorsko delo“. Osim toga, u pitanju je kulturološka superiornost. Samo zato što je rediteljka Jenniffer Venditti vlasnica agencije za odabir glumaca, pa po prirodi posla traga za fotogeničnim osobama, raspolažući tehnikom kojom može da beleži njihova lica i živote, ona ima mogućnost da od tako pronađenog i usnimljenog Billyja napravi autorsko delo čiji je autor mogao biti i Billy, samo da ne živi u nečem nalik na prikolicu, samo da ima kameru. Recimo, on je mogao da snima svoju mamu. Ali, reč je o kulturološkom rasizmu, onom koji očigledno ne spada u povelju Slobodne zone. Jennifer je na višem kulturološkom stupnju od Billyja, koji je očigledno strastveni konzument masovne kulture: nosi majice s natpisom AC/DC, uvežbava pokrete s gitarom gledajući snimke velikih koncerata, ide na karate zbog filma Karate kid (a jede i brzu hranu). Rediteljka svesno hvata tu pukotinu između masovne kulture i Billyjevog realnog života. A, kulturološki superiorna rediteljka snima kulturološki inferiornog dečaka, čime pravi sadržaj za svoj, dakle novi kulturni proizvod. Baš zgodno. Nadajmo se da je Billy dobio bar neki honorar.

Pukotina koju hvata Jennifer Venditti trebalo bi da svedoči o tome koliko je masovna kultura postala neka vrsta gluve sobe, izolir-traka koja nas ograđuje od suočavanja s onim ko smo zapravo, u kakvim uslovima živimo i koliku mogućnost imamo da s društvom i njegovim pravilima komuniciramo neposredno i ukažemo na ono što vidimo kao nepravdu. Slobodna zona sadrži nadu da je ta vrsta neposredne komunikacije između pojedinca i društva, preko kulture, moguća tako što će se ograditi jedan slobodan prostor, mimo usvojenih i ekonomski i politički kontrolisanih kanala komunikacije. Dokumentarni film je, kako kaže i Dušan Makavejev u tekstu programa Slobodne zone, jedna od takvih mogućnosti.

Jedna od akcija Slobodne zone je uvođenje dokumentarnog filma kao nastavnog sredstva u nastavu građanskog vaspitanja. Pre ovakve specijalizovane upotrebe filma u nastavne svrhe, preskočena je jedna daleko bitnija stvar, a to je uvođenje filmske umetnosti kao zasebnog predmeta u škole. Ako film već uvodimo u škole, on ipak zaslužuje mnogo više od toga da bude puko nastavno sredstvo (umesto slajdova, npr.). Pre nego što kažemo deci šta su ljudska prava i pustimo im film o tome, dajmo im pravo da upoznaju film uopšte, da nauče da ga prave ako to požele, i da shvate da on, osim namenske, ima i druge funkcije.