Ima li tu šta sem Bola?

Za razliku od prethodne zbirke Ako je to ljubav (2003), koja je bila posvećena ljubavnoj tematici, u novoj je zajednički imenilac svih priča Bol. U Bolu – pisanim velikim B – Pantić vidi jednu od retkih konstanti u ljudskom životu, ako ne i jedinu. Likovi ovih priča su sredovečni ljudi potrošenih iluzija, koje zatičemo na putanji između zapitanosti o suštini Bola i samouverenih objašnjenja o njegovoj prirodi.

Naravno, jasno razumevanje njegove prirode, uzroka i činjenice da je oduvek bio prisutan i da nikad neće nestati ne doprinosi njegovom ublažavanju. Naprotiv. Bol s godinama konstantno raste.

Ovoga puta o bolu se može gledati i kao nastavak zbirke Ako je to ljubav, budući da preovlađuju priče u kojima se ljubav na različite načine pojavljuje kao uzrok bola. Najčešće je to izbledela ljubav, pregažena godinama, iza koje ostaje osećaj promašenosti i zarobljenosti u sopstvenom životu, kao u pričama Svađa i Kosara, Vladimir i svi savremeni parovi.

Naravno, protok vremena ne guši samo ljubav već i čoveka u celini. Protagonista priče Pre nego što se izgubim u predvečerju dobija poziv za tridesetogodišnjicu mature, ali plašeći se stanja u kakvom će zateći nekadašnje školske drugove i drugarice, odlazi na uobičajeno džogiranje. Duboko potonuo u Bol sredovečnog čoveka, nije spreman da se suoči s oronulom slikom svojih vršnjaka jer bi ona samo pojačala svest o sopstvenoj oronulosti.

Jedna od najzanimljivijih priča u zbirci svakako je To je sve što bih mogao da vam kažem o Tamari. U pitanju je svedočanstvo čoveka o ženi koju u priči naziva Tamarom, koju voli još od školskih dana i koja neumorno smenjuje ljubavnike, da bi se uvek vratila njemu. On život provodi čekajući je, s Bolom, naravno. S obzirom na zanimljivost sudbine glavnog junaka, šteta je što je možda baš u ovoj priči najizraženija mana od koje ih pati još nekoliko u zbirci. Naime, nepotrebno je razvučena: za ono što bi moglo efektnije da se opiše na petnaestak stranica, pripovedač troši duplo više.

I pored jednolično depresivnog i beznadnog tona ovih pripovesti, Pantićevi likovi često manje ili više otvoreno zaključuju da ipak vredi živeti, kao na primer Mihajlo Kovač iz već pomenute priče Pre nego što se izgubim u predvečerju: „Iz svega što sam do sada rekao mogli biste pomisliti da se ja žalim na sopstveni život. Da između mene i vas ne bi bilo nesporazuma: ne, nipošto ne. Ako mene pitate, mislim da tako nešto niko ne bi trebalo da čini“.

Junak priča Šta sam ja sebi, jedne od najboljih u zbirci, olakšanje pronalazi u prijateljstvu. Pecajući s očevim vršnjakom Zekićem, uspeva da se nakratko otisne od svakodnevnog pritiska Bola, prouzrokovanog odsustvom oca, propalim brakom i jednostavno rečeno – životom. Da nema tih nekoliko sati nedeljno provedenih sa Zekićem na obali reke, za njega bi sve bilo krajnje nepodnošljivo.

Jedan od najvećih kvaliteta Pantićeve proze je što ona uspešno komunicira s čitaocem. Zahvaljujući Pantićevoj razgovornoj moram-nešto-da-vam-ispričam formi, posle svake priče čitalac se oseća kao da je upravo ustao od kafanskog stola. Pantićevi likovi su životni i opipljivi, a kroz njihove sudbine oslikana su univerzalna obeležja ljudskih života: ovoga puta neminovnost Bola. Naravno, sve to iz vizure sredovečnih stanovnika Novog Beograda.