Dočekan sa sumnjom i oprezom ali i s razumnom dozom nade, u Novom Sadu je počeo predegzitovski filmski festival
Sama ceremonija otvaranja, s nekoordinisanim prevodiocima i neglamuroznim gostima, teško da je delovala obećavajuće. Katalog (gotov već drugog dana festivala!) izgleda fenomenalno – dok ne shvatite da se pretežno sastoji iz tekstova mehanički prevedenih s engleskog kroz koje lektor prošao nije. Paneli i diskusije otpočeli su u kafićima (bez mikrofona, i bez ikakvih plakata na licu mesta) ali su se posle dan-dva ipak nastavili na malkice adekvatnijem mestu. I tako dalje.
Ipak, najjasniju predstavu manifestacije Cinema City i njenog okruženja stekao sam čekajući projekciju u Areni, jednom od poslednjih novosadskih bioskopa (bez papira i sapuna u WC-u!). Tu mi se obratila starija žena – da li baba-sera ili cepačica karata ili oboje, teško je reći. Vajkala se: “Eh, večeras je u maloj sali Seks i grad prodao 800 karata, a ovaj festival nam uzeo veliku za… šta?” Za 15-ak posetilaca koji su te večeri došli na dokumentarac o američkim vojnicima u Iraku.
Da li će festival uspeti da podseti publiku na bioskop kao oblik zabave i da je vrati u Arenu jednom kad se ovi festivalski, improvizovani širom grada, pozatvaraju – ostaje da se vidi. Do tada, da kažemo koju i o viđenim filmovima.
Nije kraj Vinka Brešana, koji je imao čast da otvori festival, bio je sasvim u skladu sa škripavom ceremonijom: školski primer otužnog dodvoravanja Eurimages-konceptu koji je svoj pogibeljni trag već ostavio na srpskom filmu, a sad vidimo da to čini i u Hrvatskoj. Radi se o snajperisti koji slučajno otkrije da ima rak mozga pa reši da pred smrt učini bar jedno dobro delo.
On iz kandži srpske porno-industrije (kojom vlada Voja Brajović!) spase „glumicu“- udovicu od kad joj je, na njene oči, upravo glavni junak skinuo muža - „vojvodu“. Iz razloga političke-Euroimages-korektnosti, sve ovo nam kazuje epizodista-narator (Predrag Vusović), porno-zvezda romske nacionalnosti. Vusović je ujedno bio i najveća zvezda filma koja se uz Brešana, zamenicu kostimografa i tonca poklonila publici. Ivan Herceg je verovatno shvatio koliko je neubedljiv u ulozi žestokog momka pa ga je bilo blam da izlazi pred publiku.
War Tapes je, s druge strane, izvanredan i pažnje vredan dokumentarac snimljen kamerama samih aktera – američkih vojnika u Iraku. Bez obzira na to što na špici ima posvetu: „Svim američkim junacima“, kamere neumitno ogoljavaju mnogo više od „junaštva“, i implicitno – hteli to autori ili ne – otkrivaju mnogo i o konfliktu, i o njegovim (američkim) učesnicima, i o složenim motivacijama tamošnjeg američkog prisustva, kako na makro-političkom tako i na mikro-individualnom planu.
U najintrigantnijem delu programa posvećenom latino-filmovima našlo se i nekoliko ćoraka. Mlečni put (A Via Láctea) je patetična storija o pesniku zaglavljenom u saobraćaju dok pokušava da dođe do svoje verenice i pomiri se s njom. Mučen patološkom ljubomorom, duhovima prošlosti, nepotrebnim flešbekovima i još nepotrebnijom naracijom (koja objašnjava već viđeno), pesnik priziva svoje loše stihove i vrluda kroz aluzije na Šekspira i kosmos.
"Artistički" još napadnija (čitaj: dosadna i isprazna) je Prosvetljena krv (La sangre iluminada), film u kome se nezanimljivi likovi reinkarniraju iz jednog dosadnog života u drugi kroz preduge kadrove i previše krupnih planova lica zagledanih ka horizontu.
Čast latino-selekcije zasada spasava Čovek je čoveku vuk (Perro Come Perro) a njegov reditelj Carlos Moreno, video-spotovac unapređen u filmadžiju, svakako je talenat na čije naredne radove treba obratiti pažnju. U pitanju je je čist žanrovski film, crnohumorni krimić o gangsteru koji ukrade poveću svotu od gazde, a onda to pokušava da prikrije i umakne pre nego što njegova dvostruka igra bude pročitana. Dinamičan, duhovit, zabavan, napet, krvav i mestimično hororičan: idealan film za gledanje u Dunavskom parku s odličnim ozvučenjem koje je potenciralo sjajan muzički skor.
Od viđenog u glavnom programu, do sada su se najbolje pokazali Nordijci. Norveška Umetnost negativnog razmišljanja (Kunsten å tenke negativt) izvanredna je crnohumorna drama o čoveku koji je postao invalid, ali ne dopušta da ga to pretvori u polučoveka. Jetka, na momente i teška priča poduprta je humorom koji mestimično doseže najcrnje southparkovske momente i predstavlja savršenu lekciju za to kako napraviti kameran, a opet dinamičan i slojevit, nimalo hadersfildovski film.
Što se tiče švedske horor-drame Pusti pravog da uđe (Låt den rätte komma in), ona zalužuje poseban i detaljan osvrt koji će biti uključen u sumiranje vrhova ovog festivala.
Povezani članci:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari