Seks i grad: loš film, dobar fenomen

„Na svetu ima samo petnaest ljudi, ali se oni tako brzo kreću da se čini da ih je više!“, Georg Simmel

Beogradskoj premijeri filma Seks i grad Michaela Patricka Kinga 12. juna nisam prisustvovala jer karata nije bilo ni za leka, ali sam već 13. na nekoliko mesta u Beogradu videla gomilu ljudi, mahom žena, kako kupuje piratsko izdanje filma! Takođe, Seks i grad jer redak film koji, bez obzira na prethodnu sliku, i domaće bioskope puni kao da su strani.

„Od muškaraca – samo zaposleni u bioskopu! Sve ostalo su kulturne, civilizovane, lepo odevene žene svih uzrasta. Gledaju film, sviđa im se, posle popiju piće... Muževi kod kuće gledaju fudbal i čuvaju decu, a one uživaju“, opisuje ih vlasnik distributerske kuće Art Vista Zoran Cvetanović.

Dakle, i oni što kupuju DVD-jeve po ulicama i ove u bioskopima, sve su to poklonici istoimene serije, različiti od meni poznatog sveta koji, sav odreda, bez obzira na uzrast, pol i idejno-političku opredeljenost, ne može da smisli Seks i grad. Preciznije, a meni veoma zanimljivo, ne zna se koji ga više mrze: oni koji slušaju Peščanik ili oni koji čitaju NIN, oni kojima je sve to užasavajuće glupo i površno, ili oni kojima nije uopšte glupo nego im je opasno: napada ih globalizacijom, amerikanizacijom, okasnelom kvazinjuejdžerizacijom itd.

A ko su ovi/ove što ga vole? Za početak, to su oni koji pet para ne daju za ono što o njihovim afinitetima misle „mudraci“, niti za ideju da je kupoprodaja pirata krivično delo na čijem vrhu stoje ozbiljno organizovani kriminalci. A za šta oni daju pet para, tj. barem 200 dinara za DVD ili više za bioskopsku kartu i piće: za ono o čemu im Seks i grad priča.

Za razliku od Hitchcockove definicije filma kao života kad se iz njega izbace svi dosadni delovi, ovde je reč upravo o dosadnom životu koji se publici predočava kao ostvarenje njenih sopstvenih, pa makar i nemaštovitih želja. I sad, oni, navodno, nemaju identitet! Nije nego, imaju ga, i te kako; i to kakav: nepokolebljiv!

A identitet nije stanje nego proces! Reč je, dakle, o nepokolebljivom procesu koji onda svakako zaslužuje da bude uzet u obzir pri svim kulturološkim i inim razmatranjima.

Georg Simmel je pretpostavio da na svetu ima 15-ak tipova ljudi ili društvenih situacija u kojima ljudi zauzimaju određene pozicije, tako da gde god odete i zagledate se bolje, prepoznaćete ih – iste kao kad ste ih prvi put uočili ili neznatno promenjene. Autori serije Seks i grad su na sličan način pretpostavili da se njihova ciljna grupa, žene, može generalno podeliti na četiri tipa, ali i da se, još povoljnije za gledanost, svaka žena može podeliti na četiri aspekta ličnosti koje predstavljaju junakinje Carrie, Samantha, Charlotte i Miranda.

Slično kao kad nekome postavite nekorektno pitanje za koga će da glasa na izborima, i pitanjem o tome koju od junakinja Seksa i grada neko preferira možete da saznate nešto više o toj osobi. Ima tu, dakle, i levog i desnog radikalizma, ali sve zajedno se ipak ne mrda značajno s pozicija demokratskog centra.

To stoga što, kao što rekoh, levi i desni mrze seriju, pa ni ne odgovaraju na pitanje, te u obzir za anketiranje i dolaze samo neumereno umereni o kojima je i reč, i spolja (gledaoci) i iznutra (likovi serije/filma).

Nisam bila lenja pa sam sprovela malo istraživanje na tri mesta: među komšinicinim drugaricama srednjoškolkama, među tetkama u frizerskom salonu i na slavi kod beogradskih slavskih građanskih intelektualaca.

Rezultati su bili neočekivano ujednačeni: najneomiljenija je Miranda („k’o da je iz neke dosadne drame“, osim netom diplomirane filološkinje kojoj je Miranda odmah iza Carrie), nešto bolje je prošla Charlotte („dobra je, ali je nekako sve jedno te isto“), a Carrie i Samantha se otimaju za šnjur („e, super je, toliko sam se smejala kad je...) – više ih je za Carrie, ali su glasnije one koje su za Samanthu!

I, površno analizirajući, rekla bih da je manje opredeljivanja po bukvalnoj identifikaciji, a više po nadopunjavanju, tj. priželjkivanju neostvarenog dela sebe. Devojkama ništa ne smeta što su junakinje bliže generaciji njihovih majki, majkama ništa ne smeta što se junakinje ponašaju kao njihove kćerke; svi vide tačno ono što treba da vide, često seriju gledaju zajedno, pa se tu nađe i poneka baba; svi ističu ekonomsku nezavisnost kao visoko poželjnu, čak i kad je ne zovu tako nego „imaju love“, a kao šlag na torti – čak i same kod kuće često se lepo obuku za novu epizodu!

Autori su moto istakli u naslovu: seks (kao jedan od aspekata ženske emancipacije i slobode) i grad (kao uslov za postojanje seksualnog liberalizma mnoštva slobodnih ili kvazislobodnih seksualnih partnera i mode, brendova i brendiranja kao žestokog petinga). Bajka kojom je svilena buba ovako koncipiranog smisla umotana u čauru od koje se vuče nit kakve-takve priče jeste prijateljsvo četiri različite žene.

Kažem bajka jer žene, pogotovo odrasle, uglavnom nemaju ovaj bazično muški oblik druženja. Žene obično imaju jednu drugaricu, a ako steknu još koju, ona jedna neće da čuje za ostale. Doduše, biva i to da nova skroz preotme glavnu da joj bude najbolja drugarica, ili se, pak, združi s drugaricom, pa onda nova i stara postanu par, a glavna izvisi!

Dešava se i štošta drugo, ali ovo o čemu serija govori dešava se tako retko da možemo da ga uopštimo do toga da se ne dešava nikad. Ako se četiri drugarice i sretnu, to bude jednom godišnje i ne spada u dominantu svakodnevnog života na koji se uobičajene žene oslanjaju.

Dakle, usred one čame običnog života koji je serija Seks i grad opisivala, zabavnost je imala da proizađe iz otvorene priče o seksualnosti savremene žene, a ta je seksualnost za objekat imala garderobu, koliko i muškarca. I to ne onako kako je to bivalo nekada kad se filmski kostimograf, „da se Vlasi ne sete“, bavio odevanjem glavnih junakinja tipa Ave Gardner, Audrey Hepburn ili Stephan Audran, nego ovog puta sasvim scenaristički tematizovano – ciglom, tj. brendom u glavu.

I tako, iz epizode u epizodu, nova haljina – novi muškarac, novi raskid – nove cipele, stari muškarac – nova tašna... Ne odeva se za priliku nego brzo-brzo, dok garderoba ne devalvira novom sezonom, traži se prilika za nošenje već kupljenih krpica oko kojih se život vrti; nije peting uvod u seks nego je jednoličan seks opravdanje za šareni peting, i tako u beskraj.

A onda se u životu glavne junakinje, gospo’ice Carrie (glavne, barem po tome što je ona najpismenija od četiri drugarice, pa je i kakav-takav narator) pojavio Goran Milić! Dobro, ne baš ostareli hrvatski novinar, ali gospodin Zverka jes’ neka Milićeva varijanta iz mlađih ex-yu dana: umereno pametan, umereno lep, umereno muževan – rečju, pristojan, tj. neumereno pogođen san ženskog demokratskog centra pripadajućih im majki!

I onda su krenule peripetije s jurenjem Zverke, odevanjem za Zverku, smuvavanjem Zverke, raskidom, Zverkinom ženidbom drugom ženom, te onda Carrienim smuvavanjem s oženjenim Zverkom i sve moguće i nemoguće figure veneris u boji što se tiče socijalnih i psiholoških poza jedne žene sa izabranikom srca njenog. Za to vreme ostale drugarice, mada glavnije po akcijama koje su preduzele (dve su se udale, jedna kresala sve što se kreće i prebolela rakčinu) ostale su u sporednim ulogama jer je za seriju pogodna ona koja najviše odugovlači u istoj dramatruškoj poziciji, poziciji pristojne devojke-udavače.

Kako je, međutim, Carrie uhvatio prvi mraz, tj. 40 joj rascvetalih proleća, film Seks i grad tu je da sahrani seriju, tj. da konačno udamo glavnu junakinju, pa da se razilazimo kud koji. Gospodin Zverka, dakle, konačno zaprosi Carrie, ona pristane, i sad kreće 48 ili nešto više sati svadbe. Uz mladu, tu su i drugarice: skromna Charlotte koja je oduvek htela brak te i jeste u njemu i to srećna, pametna Miranda koja nije htela baš brak te je u njemu nesrećna, i libidinozna Samantha koja nipošto nije htela brak te i nije u njemu, ali je po starom sistemu Erike Yong spasila vlastiti život.

I da ne bi Gorana Milića i njegovog straha da mu u zrelim godinama seks neće biti dovoljan da zadovolji toliki grad, sa sve Vogue reportažom o mladi i Vivienne Westwood venčanicom, ne bismo imali šta da gledamo. Dramaturgija filma je tanka, zaplet izveštačen, tempo spor, radnja razvučena, a tragična kulminacija drži na iskonstruisanom koncu besmislene krivice, a srećan rasplet na neuverljivom uviđanju pravih istina...

No, ovo i nije film – film, ovo je film – kraj serije, tj. nusproizvod pogodan za ekstraprofit, nešto kao teflonski tiganj u odnosu na prvobitne teflonske vrhove raketa i možda novi model za strane i domaće producente gde bi TV serija bila dugotrajna i uverljiva reklamna kampanja za povremeno uterivanje nezainteresovane publike u bioskop.

Postoji teorija da se žene doteruju za druge žene, jer muškarci ni ne primećuju da li je neka torbica Louis Vuitton ili kineska. Druge teorije, pak, smatraju da se žene doteruju da povećaju sopstveni ego. Kako god bilo, glavna junakinja očarala je druge žene i toliko se naprtila etiketama socijalnog statusa da je od njenog hipertrofiranog ega mladoženja naprosto pobegao s venčanja.

Druge žene, tj. verne drugarice, ostale su, pa je mlada s njima otišla na medeni mesec u Meksiko da pati. Glumica Zsa Zsa Gabor je, među drugim svojim mudrolijama, jednom koncipirala kredo za sponzoruše (za one što se trude da se same udaju onako kako bi ih pre sto godina udavali roditelji!): devojci je, kaže Zsa Zsa, suđeno da plače, samo je pitanje da li će plakati na kiši ili u kadilaku.

Tako Carrie plače u Meksiku, obećanoj ali opasnoj zemlji (!?) u kojoj, ako pristojan čovek malo zine ispod tuša i u usta mu uđe meksička voda, ima načisto da se uneredi, što i vidimo na primeru Charlotte, najkonzervativnije od svih junakinja. Tek koliko da se podsetimo da je demokratski centar ksenofobičan isto koliko i bilo koji drugi centar – setimo se kraja serije gde u šatro-romantičnom Parizu strašni Rus bije Carrie dok Zverka Amerikanac ne stigne kao konjica ex machina i spase je od internacionalnog terorizma.

Elem, na pola smo filma koji bi trebalo da je megahit, ako ne i kult, a devojka nam je još devojka, ku-ku, le-le. Šta ćemo, kud ćemo, ajmo nazad u Ameriku i pojačajmo se zdravim domaćim snagama – ličnom sekretaricom: vrednom i sposobnom, zdravom i mladom crnkinjom s Juga. Ova, gle čuda, iako je mami grad, u njemu ne traži seks, nova je to generacija, nego – ljubav. E, sestro, pogrešno ti je to mesto za tu stvar, lepo se ti vrati na Jug i ne čačkaj mečku da se provedeš kao Carrie.

A Carrie ćemo, poslednju od svih devojaka na svetu, nekako da spasemo, mnogo se napatila, mučenica. Vi, ostale, ako ste blesave, verujte da možete da se oćkate i nećkate do četrdesete.

Za vas i za Carrie, samo večeras, evo pokazne vežbe iz života, dakako s ušećerenim, nadograđenim krajevima:

a) dobro srce i prava ljubav i nerotkinju dovode do trudnoće, nije kasno roditi prvo dete posle četrdesete, ne, taman posla, evo i Charlotte je konačno trudna;

b) tužan je Božić kad ti nije do sopstvenog braka, kao što Samanthi nije – iako imate drugaricu, bolje bi vam bilo da imate porodicu, ako ni zbog čega drugog a ono zbog te dece koja se nekad omaknu, pa statiraju u roditeljskim životima;

c) kad prođe vreme za veseli promiskuitet, starost i samoća pokucaju na vrata s čulnošću preusmerenom na voajerizam i klopu, i to je, kao u Samanthinom slučaju, OK, ako ste baš to hteli, hm, da.

Iz predočenih premisa tipa „pošla koka na pazar“ da se deca mogu imati i pod stare dane, da je brak prihvatljiva, a samoća tužna stvar, pa još i poterana podsećanjem i otresitošću svoje crne sekretarice koja se udaje na vreme, ode Keri da stavi nožicu u ah-Pepeljuginu-cipelicu od 500 dolara i da se uda u no name venčanici bez ikakve pompe.

Šta nama sve ovo govori? Govori nam da je gledanost Seksa i grada ogromna, tj. da je život onakav kakav je, sviđalo se to nama ili ne. Da se kompromisi i čudnovate koalicije prave i na uskim i na širokim planovima, da se prioriteti menjaju i da doslednost nije uvek vrlina.

Novo koje dolazi (u životima junakinja, filmskoj produkciji, unutrašnjoj i spoljnoj politici...) nije uvek i samo bolje, možda čak uopšte nije bolje, ali ono će neumitno doći i samo je pitanje kad će se ko ukrcati u taj voz: na početku da profitira, na sredini da održi status quo, ili na kraju da oseti samo negativne aspekte.

Dugo oklevanje poslednjih pogrešno je koliko i najpogrešnija brzopleta odluka prvih, a preispitujući moral onih u sredini ima novo ime: socijalna neinteligencija. Pa šta onda da se radi? Prvenstveno da se opusti, da se pre ili posle filma, a možda čak i umesto njega, ode na piće s prijateljima. Da se sasluša svačije mišljenje. A da se odluke donesu u samoći, s punom svešću da i kad smo racionalno primorani i kad smo emocionalno izmanipulisani, mi sami snosimo odgovornost.

Lično, za razliku do zapadnjačkog: „Učini, pa popravi ako ne valja!“, preferiram istočnjačko (Meša Selimović, Derviš i smrt): „Radije pristani da te Bog pita zašto nisi nešto uradio, nego zašto si to uradio“.